Zašto deo publike baš njemu veruje, dok se zvaničnim institucijama i mainstream medijima ne veruje? Nepoverenje u institucije je hronična bolest srpskog društva, a kada su mediji u pitanju, ta bolest je dramatično uznapredovala
Miloš Medenica, prvostepeno osuđen na deset godina i dva meseca zatvora za organizovani kriminal, krijumčarenje i druga krivična dela, proteklih nedelja je, preko profila na mreži X i Telegram kanala, za jedan deo publike u Srbiji postao izvor informacija o kontroverznim i nikada zvanično obelodanjenim vezama policije, pravosuđa, političara i kriminala. Medenica, koji je nakon izricanja prvostepene presude postao nedostupan organima gonjenja, trenutno se oglašava preko Telegram kanala „Medeni sve zna“.
Prema najnovijem Reuters Institute Digital News Report, u Srbiji poverenje u medije iznosi 22 odsto. Kada je poverenje u tradicionalne, uobičajene kanale informisanja tako nisko, publika se okreće drugim izvorima u želji da razume ono što se oko nje dešava
On je i zanimljiv, paradigmatičan fenomen u društvu zarobljenih medija, niskog poverenja publike u tradicionalne izvore informisanja, višemesečnih građanskih pobuna i sve češće obračune kriminalnih grupa. U momentu kada tačna informacija vredi basnoslovno, a istina postaje predmet pregovora i zavisi od izbora televizijskog kanala, Medenica može biti tretiran kao trivijalni, poluzabavni fenomen koji uličnim jezikom proziva korumpirane zvaničnike. Ali, on to svakako nije, štaviše, njegova popularnost, ali i efekti mogu biti zabrinjavajući signal i otvoriti pitanje da li je reč o svojevrsnoj političko-komunikacionoj operaciji.
Za početak, zašto deo publike baš njemu veruje, dok se zvaničnim institucijama i mainstream medijima ne veruje? Nepoverenje u institucije je hronična bolest srpskog društva, a kada su mediji u pitanju, ta bolest je dramatično uznapredovala. Prema najnovijem Reuters Institute Digital News Report, u Srbiji poverenje u medije iznosi 22 odsto. Kada je poverenje u tradicionalne, uobičajene kanale informisanja tako nisko, publika se okreće drugim izvorima u želji da razume ono što se oko nje dešava. Zato prostor koji su mediji ispraznili lako i efikasno popunjava bilo ko ko ponudi osećaj da „konačno govori istinu“. Forma u kojoj Medenica to radi – direktno obraćanje pogledom u kameru, ton insajdera, obećanje da će „još toga biti otkriveno“ i identifikacija sa gledaocima – nije slučajna. Neformalan ton, uz stil koji imitira istraživačko novinarstvo, čini sadržaj lako razumljivim, ali bez dimenzije provere i novinarskog, profesionalnog kredibiliteta.
Prostor koji su mediji ispraznili lako i efikasno popunjava bilo ko ko ponudi osećaj da „konačno govori istinu“. Forma u kojoj Medenica to radi – direktno obraćanje pogledom u kameru, ton insajdera, obećanje da će „još toga biti otkriveno“ i identifikacija sa gledaocima – nije slučajna
Kod Medenice ne postoje dva izvora, nema redakcije koja preuzima odgovornost, nema mogućnosti da se sadržaj ospori pravnim putem. Ali, za publiku sve ovo često nije ni bitno. Snimci „Medenog“ se dele, komentarišu, postaju deo dnevne rasprave, ne zato što su provereni, već zato što potvrđuju sumnju koja već postoji – zvanične institucije kriju mnogo toga, njihov interes nije interes građana. Taj mehanizam poznat je i u medijskoj teoriji, a opisuje se kao zamena provere potvrdom – publika ne traži dokaz, traži da joj se kaže ono u šta već sumnja i nagrađuje izvor koji to ponudi najbrže i najdirektnije, bez obzira na njegovu pouzdanost.
Mainstream mediji pod kontrolom vlasti retko (nikad?) ne otvaraju teme koje ugrožavaju političke elite, vlast ili ukazuju na veze politike i organizovanog kriminala. Preostali, profesionalni mediji, i kada hoće, ne mogu ovakve teme i priče da obrade po novinarskim standardima jer se vode postulatima elementarne etike informisanja – potrebni su dokazi i izjave, koji bi prošli uredničku i pravnu proveru. Tako nastaje informativni vakuum koji nije posledica odsustva interesovanja publike, već odsustva kanala koji bi to interesovanje mogli da zadovolje na pouzdan, u istraživanju utemeljen način. Begunac od zatvorske kazne koji nema šta da izgubi – ni profesionalno, ni pravno, ni reputaciono – postaje najvidljiviji akter spreman da taj vakuum popuni, bez obzira na kvalitet i istinitost onoga što nudi.
Medijski fenomen Medenica nagovestio je i problem koji će biti sve češći u ne tako dalekoj budućnosti, a to je autentičnost ovakvih sadržaja i mogućnost da se ona utvrdi. Naime, policija Crne Gore je u februaru ove godine, za jedan od prvih snimaka u kom se Medenica obraća javnosti, saopštila da je „sintetički generisan„, odnosno kreiran korišćenjem alata zasnovanih na veštačkoj inteligenciji, a sa ciljem stvaranja lažnog utiska i obmanjivanja javnosti. Bez obzira što takve sumnje verovatno nisu tačne u serijalu koji Medenica plasira proteklih nedelja, one ukazuju na ozbiljnu krizu informisanja. Publika će sve ređe i sve teže procenjivati da li je nešto istinito na osnovu izvora i profesionalnih metoda, već će to činiti na osnovu toga koliko snimak „izgleda uverljivo“ i koliko potvrđuje već postojeći stav. Kada se to spoji sa nemogućnošću da se sadržaj tehnički i činjenično proveri, poverenje postaje potpuno odvojeno od proverljivosti. Publika veruje onome ko najbolje glumi transparentnost, ne onome ko je zaista transparentan.
Konačno, ono što fenomen Medenica možda najjasnije pokazuje nije to da je osuđeni kriminalac u bekstvu postao pouzdan izvor. Pokazuje da je poverenje publike, kada institucije i mediji ne ispunjavaju svoju ulogu, spremno da se preseli bilo gde. Pitanje koje ostaje nakon toga nije samo medijsko, već bezbednosno: ko upravlja kanalom kroz koji se to poverenje preusmerava i u čijem interesu.
Bilo bi naivno posmatrati fenomen „Medenog“ kao individualnu pobunu i angažman. Platforma koju koristi, format u kom se njegov sadržaj plasira i brzina kojom se širi navode na pitanje da li sve to nadilazi uzak lični interes
Sam Medenica, kao prvostepeno osuđeno lice u bekstvu, ima jasan, vrlo partikularan motiv – ne da se predstavi kao žrtva sistema, već da sebe izgradi kao neku vrstu Robina Huda, čoveka koji iznutra poznaje kriminal i korupciju i sada se, navodno, okreće protiv njih da bi „narodu“ rekao istinu. Ta narativna pozicija je opasnija od pozicije žrtve, jer žrtvu publika može da posmatra sa distance i sumnjom, dok lik junaka iz nužde, onog koji je „bio unutra, pa progovorio“, lakše osvaja poverenje i moralni autoritet koji mu, s obzirom na sopstvenu ulogu u kriminalnoj organizaciji, ne pripada. Ova inverzija, od osuđenog učesnika do navodnog whistleblowera, jeste mehanizam kojim se kriminalna biografija pretvara u garant verodostojnosti, umesto da ga stavlja pod dodatnu sumnju i zahtev provere.
Naravno, bilo bi naivno posmatrati fenomen „Medenog“ kao individualnu pobunu i angažman. Platforma koju koristi, format u kom se njegov sadržaj plasira i brzina kojom se širi navode na pitanje da li sve to nadilazi uzak lični interes. Telegram kanal koji izveštava o obraćanjima odbeglog osuđenika ne mora biti isključivo njegov projekat. Može biti i alat u rukama bilo koga kome odgovara da se određena institucija, pojedinac ili politička linija javno kompromituju, dok sam nalogodavac ostaje nevidljiv iza pseudonima i nepostojeće redakcije. Upravo je to ono što gerilski kanali kao format omogućavaju, a klasično novinarstvo ne – odsustvo potpisa, odsustvo adrese odgovornosti, odsustvo bilo koga kome bi se moglo postaviti pitanje „odakle vam ovo?“.
Zato „Medeni sve zna“ nije samo simptom nepoverenja građana u institucije, pa i medije. On je i poligon na kome se testira koliko je lako, u društvu sa 22 odsto poverenja u medije, preusmeriti pažnju javnosti, oblikovati narativ o krivici i/ili nevinosti i diskreditovati nepoželjnog aktera, bez ulaganja u sopstvenu vidljivost ili odgovornost. Nije moguće sa potpunom pouzdanošću tvrditi da li iza pojedinačnih objava stoji sam Medenica, njegovi saradnici ili neka treća, politička ili kriminalna struktura koja iz objava izvlači sopstvenu korist, ali efekat je uvek isti – javnost dobija osećaj informisanosti, a u stvarnosti ostaje bez mogućnosti da proveri izvor, motiv ili istinitost onoga čemu veruje. Dok se to ne promeni, prostor za zloupotrebu poverenja neće postajati manji, naprotiv. Ključno pitanje je ko će ga, čime i za čiji interes popunjavati. I čije lice će za to koristiti.
Izvor: Radar
