Kada vam je ugrožena lična sigurnost?

Piše: Lidija Komlen Nikolić, predsednica Predsedništva Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije i zamenica Apelacionog javnog tužioca u Beogradu

Namera autora nije da napiše stručni rad već da se obrati široj javnosti koja je najviše zainteresovana za pitanje ugrožavanja lične sigurnosti.

Ne postoji jednostavan odgovor na postavljeno pitanje iz naslova bloga. Zašto? Iz jednog prostog razloga što je za poslednjh 17 godina, pitanje definicije, kada vam je ugrožena sigurnost, a kad ne, postala jedno od najkontraverznijih pitanja, kako u stručnoj javnosti, tako i široj. Ako pitate Krivični zakonik, konkretno čl. 138 stav 1 KZ, dobićete odgovor da vam je sigurnost ugrožena ukoliko vam neko uputi pretnju da će napasti vaš život ili telo ili vama nekog bliskog lica. Neverovatno je, kako na prvi pogled, jednostavna formulacija, uspe da stvori čitav niz kontradiktornih odluka od strane sudova Srbije, od samog početka primene Krivičnog zakonika 01.01.2006. godine. Pojedine sudske odluke dočekane su sa velikom dozom kritike i ogorčenosti od strane šire javnosti, u zavisnosti čija je sigurnost bila ugrožena. Objektivnosti radi, javno tužilaštvo je takođe doprinelo negativnoj percepciji šire javnosti u pogledu toga da li institucije žele i sposobne su da vam štite ličnu sigurnost.

Opšti utisak javnosti je da javno tužilaštvo selektivno procenjuje ima li uslova za njegovo postupanje po službenoj dužnosti. Krivično delo Ugrožavanje sigurnosti predstavlja školski primer uticaja društvenih prilika na rad javnog tužilaštva i sudova, te svojevrstan test samostalnosti javnog tužilaštva i nezavisnosti suda. Uostalom, blog je napisan upravo u jednom takvom društvenom momentu, nakon tragičnih događaja, gde su deca i mladi ljudi izgubili živote. Događaji, koji nijednog građanina i građanku ne ostavljaju ravnodušnim, bez obzira da li ste sudija ili javni tužilac, neko ko odlučuje o nečijoj sudbini ili ste novinar, čiji je zadatak da uznemirenu i emotivnu javnost, na profesionalan i objektivan način informiše o takvim događajima, bez dodatnog uznemiravanja.

Primera radi, ne tako davne 2007. godine, kad bi vam neko uputio reči ‘’Ubiću te!’’, mogli ste da istu prijavite policiji i bilo bi vam rečeno da ste prepušteni sami sebi i da morate sami da podnesete privatnu krivičnu tužbu sudu, pod uslovom da znate identitet lica koje vam preti. Ukoliko bi ta pretnja došla putem društvenih mreža, sudska zaštita je već u tom momentu bila nedostižan san, zbog postupka prikupljanja podataka od administratora društvenih mreža, čije sedište nije na teritoriji Srbije. Razvoj društvenih mreža i anonimnost identiteta njenih korisnika omogućio je velikom broju ljudi da se ohrabre da upućuju pretnje, psovke, uvrede…

Takođe, podstakla je i  zakonodavca da 2009. godine, promeni ovlašćenog tužioca za krivično delo iz st.1 i predvidi da se za izvršenje krivičnog dela Ugrožavanje sigurnosti, krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Istovremeno, predviđen je teži oblik krivičnog dela, sa zaprećenom dužom kaznom zatvora, ukoliko je krivično delo izvršeno u odnosu na predsednika Republike, članove Vlade, sudije, javne tužioce i lica koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja. U periodu između 2009. i 2013. godine, ukoliko je izvršeno krivično delo na štetu novinara, izvršiocu krivičnog dela je pretila kazna zatvora do 8 godina. Zašto je 2013. godine država procenila da je potrebno sniziti maksimalnu kaznu zatvora sa 8 na 5 godina, nije poznato. Sigurno veliki broj podnetih krivičnih prijava, a mali broj pravnosnažnih osuđujućih presuda nisu bili razlog nove ishitrene izmene Krivičnog zakonika.

Ono što je na prvi pogled trebalo da predstavlja efikasno rešenje problema ugrožavanja nečije sigurnosti, gde bi bili uključeni državni organi (policija, javno tužilaštvo i sud) pretvorilo se u svoju suštu suprotnost. Razlog za to pronalazim u različitim pravnim tumačenjima volje zakonodavca u pogledu toga na koji način se može ugroziti lična sigurnost građana. Lična sigurnost se posmatra u svom objektivnom i subjektivnom smislu, što podrazumeva da u istom momentu mora da je upućena ozbiljna pretnja i da se kod lica kome je upućena pretnja, stvorio osećaj straha za svoju ličnu sigurnost. Šta predstavlja ozbiljnu ili tzv. kvalifikovanu pretnju je nešto na šta je pokušano da se da odgovor, kako u pravnoj teoriji, tako i u brojnim sudskim odlukama, međutim i dalje se u svakom konkretnom slučaju ceni kumulativnost objektivne pretnje i subjektivnog osećaja. Najjednostavniji odgovor je da se pretnja odnosi na predočavanje da će biti napadnuto telo ili život vas ili vama nekog bliskog lica. Kad neko preti potrebno je da se zna na koja lica se odnosi pretnja napadom i čija lična sigurnost je ugrožena. Pretnja mora biti direktna, a ne posredna. Pretnja ne sme biti uslovna jer se onda procenjuje da li ona kao takva kod vas može da izazove osećaj ugroženosti. Osećaj ugroženosti bi predstavljao nespokojstvo, uznemirenje, strah za život ili telesni integritet.

U pogledu toga da li identitet lica kojima se preti mora biti unapred poznat i tačno određen je predmet odlučivanja u različitim sudskim odlukama. Najbolji primer za to su bili događaji iz 2010. godine kada je trebalo da bude organizovana „Parada ponosa“. Pre održavanja događaja putem društvenih mreža upućivane su pretnje eventualnim učesnicima zakazanog događaja. Povodom konkretnih pretnji pokrenuti su krivični postupci koji su okončani pravnosnažnim oslobađajućim presudama. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je tada zauzeo pravni stav u presudi Kzz 59/11, da je moguće uputiti pretnju, a da identitet lica nije unapred poznat i tačno određen, već da je dovoljno da se ta lica mogu odrediti prema nekoj okolnosti koja stoji u vezi sa upućenom pretnjom.

Konkretna presuda otvorila je mogućnost reagovnja tužilaštva na dešavanja i jezik mržnje koji se koristi na društvenim mrežama i generalno u online prostoru. Dvanaest godina nakon navedene presude ne mogu da kažem da je broj donetih presuda za krivično delo Ugrožavanja sigurnosti velik, jer se većina predmeta završava u fazi podnete krivične prijave kada javni tužilac odbaci istu. To je prvi filter procene vaše lične sigurnosti. Sledeći filter je odlučujući, i to je sud, ukoliko tužilac proceni da postoje elementi krivičnog dela.

Na kraju još jedan podatak. Radnja izvršenja krivičnog dela Ugrožavanje sigurnosti nije se menjala decenijama, preciznije od 1990. godine. Ono što se jeste promenilo su okolnosti u okruženje u kojem živimo. Živimo u društvu gde se kultiviše i promoviše nasilje, jezik mržnje, jezik nepristojnosti. Krivično pravni sistem predstavlja represivni odgovor na konstatovanu agresiju i nasilje. Za prethodne tri decenije zakonodavac nije smatrao da je potrebno menjati radnju izvršenja. Očigledno je da je potrebno razmisliti o novoj definiciji krivičnog dela Ugrožavanja sigurnosti, ali uz prethodne konsultacije i sprovedenu širu stručnu i javnu raspravu, a ne u hitnoj proceduri. Nova definicija ne sme da ostavlja mogućnost različitog tumačenja od strane javnog tužilaštva i suda. Samo tako moći će da stvore uslovi da svaki građanin i građanka Republike Srbije ima mogućnost efikasnog i pravovremenog okončanja sudskog postupka i otklanjanja subjektivnog osećaja žrtve, a to je osećaj lične ugroženosti.