ENNovinarstvo nije ni profesija, ni zanat. Ono je jeftina univerzalna etiketa za odjebane i odbačene – lažna vrata u zadnje dvorište života, prljava popišana mala rupa zadaskana od građevinskih inspektora, ali ipak dovoljno duboka da se u nju zavuče pijandura i masturbira kao šimpanza u zoo-kavezu.
Ne znam šta bih sve dao da ove reči nose moj autorski pečat! Nemam sreće: narečenu odu profesiji još davnih dana smislio je Hunter S. Tompson, američki novinar i publicista, utemeljivač „gonzo novinarstva“, ljubitelj poroka i hedonista, ali i čudak i paranoik.
Mislim li, zaista, tako o profesiji?! Ma, ne! Sudim, neka sam paranoik – još gore. Pa, šta onda tražim u tom poslu? Tja, ne znam, priznajem, ništa drugo! Ali znam (čitam, slušam, gledam…) gomilu onih koji ne znaju ama baš ništa, posebna im je nepoznanica novinarstvo, a opet se diče pripadnošću „sedmoj sili“. Više mi se gade još samo oni koji znaju novinarski posao, ali se, zarad nekih drugih interesa, tom rabotom bave tek kad ih zavrbuju „društveni interesi“. Ili već nečiji… Pa javno „tihuju“ kako je Srbija do ovog ponedeljka imala jedan problem sa EU – izručenje Ratka Mladića, a danas je nakačila novi balast – izmene Zakona o informisanju! Idi!!!
Posebna me, pak, jeza prodrma kad se u „sukob“ vlasti i medija, zapravo pokušaj države da stane na put užasnom žuto-crnom maršu, imbecilizaciji i tabloidi(oti)zaciji štampe umešaju i persone koje su godinama parazitirale u (bivšoj) vlasti, lansirajući umesto vesti laži, a umesto informacije – spin. Jedan od njih je i Aleksandar Nikitović, bivši šef kabineta VK-a i autor beogradskog enterijera onih post „Kosovo Republika“ dana, najnoviji i ekskluzivni Danasov analitičar medija koga neočekivano bolno pogađa „zloćudni zakon“. U nastavku pisanija u Danasu, Nikitovića će dodatno zaboleti lakat i za cenzuru i za slobodnu medija i za evropske standarde: izmenu Zakona suludom kopčom on će dovesti u vezu sa „nezapamćenim poslovnim uspehom“ trojice Tadićevih saradnika. Nagovestiće još, Aleksandar, pakovanje nove većine u Skupštini i ukidanje Zakona, eto, koliko sutra ili malo sutra, svejedno. Čim se, valjda, Dragan Dabić povrati iz Ševeningena i energijom svoje veganske i pacifističke kulture okadi ostatke DSS-a.
Razumem, dakle, motive Aleksandra Nikitovića. Nije mi nejasna ni tiha patnja docenta Radeta Veljanovskog kome je Edvard Kardelj, testamentom, ostavio u amanet pokrivanje svih medijskih zakona, za pristojan honorar, podrazumeva se. Ali ne mogu sebi osvestiti šta u tom orjunaškom kolu „antiprotivnih“ traže časna imena srbijanskog novinarstva, relikti profesije koje su kroz karijeru vodili profesionalnost i kvalitet. Otkud oni u istoj koloni, u istom rovu, na istom frontu sa Ljiljanom Smajlović, Željkom Cvijanovićem, Miroslavom Lazanjskim, Žikom „Šarenica“ Nikolićem, Milovanovom Brkićem, Miloradom Vučelićem, Draganom J.M.V.P. Vučićevićem, uz terciranje Ivice Dačića, Dragana fon Betovena Markovića, Tomislava Nikolića, Velje Ilića…?! Šta ova imena, prezimena i pseudonimi rade zajedno?! Koja ih je to sila okupila?! Nisam pametan, ali čisto sumnjam da rezultat te zajedničke rabote i tog kastinskog „udruživanja“ može biti bilo kakva humanitarna akcija! Prosto; nekako mi je lakše organski povezati Filareta i pravoslavlje nego njih dovesti u vezu sa etikom, profesijom i odbranom „slobode govora“.
Nema, valjda, novinara, a stalo mu je do profesije, koji može osporiti vapijuću višegodišnju realnu potrebu i imperativ da se stanje u medijima – uredi. Umesto da predstavljaju, mediji kreiraju realnost. Inače tanka linija između konstrukcije i destrukcije, definitivno je izbrisana. Već godinama uređivačku politiku i koncepciju onog što u Srbiji nazivamo štampom kreira čitalačko stado. Tiraž je pretpostavljen razumu i civilizacijskoj svesti. I po cenu opasnih kretenluka.
Pet dana uoči izglasavanja „zloćudnog Zakona“, pod naslovom „Albanci zaklali beogradskog taksistu“, beogradski dnevni list PRESS obelodanjuje „saznanje“ da su „taksisti Draganu Nikitovicu (32) iz Borče dvojica Albanaca, koje je vozio u Vranje, prerezala grkljan i pobegla njegovim BMW-om“.
Dva dana kasnije (tri uoči Zakona) PRESS saznaje da je „posle potere po Srbiji, policija u autobusu kod Gornjeg Milanovca uhapsila Zvonka Tomića (34) i Safeta Balaja (44) zbog sumnje da su kod Vranja ubili taksistu Dragana Nikitovića“.
Samo dan uoči glasanja u Skupštini, PRESS pod naslovom „Sahrana umesto svadbe“ donosi belešku o poslednjem ispraćaju nesrećnog Dragana Nikitovića u kojoj opet „saznaje“: „Ovo je velika tragedija! Nikita je danas trebalo da bude kum na svadbi. Umesto da se veseli, njega više nema… Nažalost, čak i da je preživeo tragediju, svadbenog veselja ne bi bilo! Naime, pre samo nekoliko dana u zemunskom naselju Altina poginula je i nesuđena nevesta kojoj je trebalo da kumuje…“!!!
Dan posle skupštinskog glasanja, u osvrtu na Zakon „sa Šešeljevim likom i brkovima Kobe Džugašvilija“ Đoko Kesić, „gl. i odg. urednik svih izdanja“ Presa konstatuje kako Zakon „nije najvažniji dokument u državnopravnoj armaturi jednog društva, ali je zasigurno pouzdan potkazivač o civilizacijskoj svesti, ljudskim slobodama i demokratskim dostignućima svakog društva“.
Nisam siguran čega su sve „pouzdan potkazivač“ citati iz Presa, ali pouzdano znam da je u ovom slučaju čak i ovaj Zakon nemoćan.
Sumnjam da bi rezultat dao i pokušaj s motkom!
Mada mi se ne čini rogobatnim da u preambuli Zakona stoji: red u medijima donose profesionalnost, kvalitet, odgovornost, ali, pre svega – motka!
Slaviša Lekić
(Ovaj tekst je pisan 807. dan otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara dr. Zorana Đinđića)
