Kako internetski nasilnici napadaju novinarke

“Kurvo raspala”, “Odseći ću ti prste pa više nećeš moći da kuckaš po tastaturi”, “Droljo”, “Znam gde živiš”, “Tvoje kolege i tebe treba streljati i baciti u jamu”… samo su neke od jezivih pretnji upućenih novinarkama putem interneta, zbog onoga što pišu, govore, iznose u javnost, a što je suprotno stavovima i svetonazorima onih koji te pretnje upućuju… Ovo “sajber atakovanje” vrlo lako može da preraste u napade i nasilje u realnom svetu. Linija je tanka… u nekim slučajevima čak i pređena…

Migracije s tragičnim krajem: Prema pisanju britanskog Independenta, a na osnovu istraživanja Međunarodnog centra za novinare (ICFJ) i Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO), koje je rađeno pre dve godine na globalnom nivou, problem internetskog nasilja nad novinarkama sve više prelazi okvire mreža i potencijalno može da ima čak i smrtne posledice.

Od ukupno 1.210 anketiranih medijskih delatnica, gotovo tri četvrtine (73 procenta) reklo je da su doživele online uznemiravanje, pretnje i napade.

Dvadeset odsto ispitivanih je bilo meta vanmrežnog zlostavljanja, za koje veruju da su posledica internetskog nasilja koje su doživele.

Neretko povezano sa orkestriranim napadima, kreiranim sa ciljem da spreče kritičko novinarstvo, ono “migrira“ u stvaran, fizički svet. Ponekad i sa tragičnim krajem.

Prema izveštaju Odbora za zaštitu novinara iz SAD-a, 2017. godine, najmanje 40 odsto medijskih poslenika dobijalo je pretnje u realnom svetu, ali i putem interneta, pre nego što su ubijeni.

Iste godine, dve novinarke su, na potpuno dva različita kraja sveta, ubijene zbog svog rada. I to u razmaku od samo šest nedelja.

Jedna je bila čuvena malteška istraživačka novinarka Daphne Caruana Galizia, a druga Indijka Gauri Lankesh. Obe su bile meta online napada pre nego što su stradale.

Smrt Lankesh, koja je, između ostalog, usledila kao posledica internetskog nasilja podstaknutog desnim ekstremizmom, skrenula je pažnju svetske javnosti na opasnost sa kojom se suočava još jedna njena koleginica iz Indije – Rana Ayyub, koja je vrlo eksplicitno kritikovala vladu svoje zemlje. Njoj su upućivane pretnje silovanjem i smrću, širene dezinformacije o njoj, s ciljem da se diskredituje i spreči da dalje izveštava i iznosi stavove o rukovodstvu u toj državi. Time je bila izložena većem riziku fizičke ugroženosti.

Sve ovo podstaklo je specijalne izveštače Ujedinjenih nacija da reaguju i stanu u njenu odbranu. Povukavši paralelu sa slučajem Gauri Lankesh, pozvali su indijske političke čelnike da je zaštite: “Veoma smo zabrinuti da je život Rane Ayyub ozbiljno ugrožen, nakon brojnih, uznemirujućih pretnji koje su joj upućene.“

Prema istraživanju ICFJ/UNESCO počinioci nasilja najčešće su nepoznati ili anonimni (57%), zatim slede izvori ili kontakti (15%), kolege (14%), državni zvaničnici (14%), zvaničnici političkih stranaka ili članovi (10 %), te zaposleni u konkurentskim medijima (8%).

Kad trolovi rade k’o doxa: U vreme pandemije Covid-19 fizičko nasilje nad ženama se povećalo, te one doživljavaju “pandemiju u senci“. Istovremeno, čini se da je i online nasilje nad novinarkama u porastu. U istraživanju koje su sproveli ICFJ i Centar za digitalno novinarstvo na Univerzitetu Columbia, u sklopu projekta “Novinarstvo i pandemija“, 16 odsto ispitanica je reklo da je zlostavljanje i uznemiravanje na mreži “mnogo gore od uobičajenog“.

Globalna pojava uznemiravanja na internetu, inače, nije nikakva novost i datira još od ranije. Tako je britanski list Gardian naručio istraživanje o 70 miliona komentara ostavljenih na njegovom sajtu, još od 2006. godine. Utvrđeno je da su među 10 najnapadanijih medijskih radnika osam bile žene, preostala dva muškarca su bili crnci, a među ženama dve su bile lezbejke.

Komentari koji su upućivani novinarkama i novinarima, kao i ostalim čitateljkama i čitaocima, bili su takvi da ih je bilo nezamislivo izgovoriti u ličnom kontaktu.

Tekstovi koje su pisale žene privlačilisu više zlostavljačkih komentara i omalovažavajućeg trolovanja, nego oni čiji su autori bili muškarci, bez obzira na temu. Sadržavali su i najveći broj blokiranih komentara, a pogotovo oni o feminizmu i o silovanju.

Jedna novinarka je nakon objavljivanja teksta u kom kritikuje internet trolove, jer su sabotirali aplikaciju koju su žene koristile za prijavu uznemiravanja na ulici i sama postala meta sajber napada.

Dobila je mnoštvo mejlova sa pretnjama silovanjem i nasiljem, a bilo je i pokušaja hakovanja njenih naloga na društvenim mrežama. Napadi su eskalirali “doksovanjem“ – objavljivanjem ličnih podataka i adrese stanovanja, koja je iskorišćena za njeno registrovanje na pornografskim i pedofilskim veb sajtovima.

“Doksovanje“, inače, podrazumeva objavu privatnih informacija kao što su adresa, datum rođenja, porodične prilike, broj kreditne kartice, fotografije, snimci i slično,na jednoj ili više onlajn platformi, seksualne ucene i “trolovanje“, kao i distribuciju intimnog sadržaja bez saglasnosti (osvetnička pornografija) u cilju rušenja ugleda i ućutkivanja novinarki.

Virus internetskog nasilja nad novinarkama zapatio se i u Srbiji. Ovdašnje pripadnice sedme sile izložene su svakojakim, pa i vrlo zastrašujućim, pretnjama i uvredama, mizoginim komentarima, seksualnom uznemiravanju, omalovažavanju i ponižavanju i to najčešće od strane anonimusa iza lažnih profila. Jer im se, zaboga, ne dopadaju njihova pisanija u novinama, na portalima ili društvenim mrežama, njihove emisije ili nastupi na televiziji, pa ih ponižavaju i diskredituju nazivajući ih najraznovrsnijim pogrdnim imenima. Spočitavaju im da su izdajice, strani plaćenici i neprijatelji Srbije, kurve, drolje, rugobe, ne libeći se da ih vređaju zbog njihovog izgleda, načina na koji se odevaju, bračnog statusa, broja partnera i sl. Na tako jeziv, bolestan i perfidan način, valjda, pokušavaju da ih zastraše i prisile na autocenzuru, a onda i ućutkaju i spreče ih da se bave osetljivim društveno-političkim temama.

U “Bazi napada i pritisaka na novinare“ Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a na osnovu prijavljenih incidenata i prikupljenih podataka iz različitih izvora, u prvih devet meseci 2020. godine, zabeležen je 151 različit napad ili pritisak na novinare, medijske radnike, medije i njihovu imovinu u zemlji, od čega su u69 slučajeva predmet napada bile novinarke, a u 29 to je učinjeno na internetu, putem direktnih poruka na Fejsbuku, Tviteru ili Instagramu ili u obliku pretnji, uvreda i pritisaka u postovima ili tekstovima.

U toku septembra prošle godine NUNS je sproveo istraživanje među koleginicama – “Osnažene novinarke = informisani građani“, u okviru kojeg je više od trećine (36 odsto) odgovorilo da je uposlednjih pet godina dobijalo online pretnje ili im je na bilo koji drugi način bila ugrožena bezbednost tim putem. 42 procenta njih tvrdi da je to bila posledica nekog od njihovih tekstova, a 27 da je zbog ukupnog rada. Svaka četvrta ispitanica (25 odsto) pretnje je dobijala zbog medijske kuće u kojoj radi. Polovina anketiranih smatra da je atakovanje u sajber svetu podjednako opasno kao i ono koje se dešava uživo.

U 73 odsto slučaja pretnje su se svodile na ugrožavanje njihove reputacije, 71 na mizogine i rodno zasnovane komentare, a više od 50 procenata svodi se na seksualno uznemiravanje i ugrožavanje bezbednosti i života.

Skoro 30 odsto ispitanica u medijskoj industriji tvrdi da su se pretnje koje sudobijale pretvarale u višemesečno proganjanje, a u 29 odsto slučajeva iza njih su stajale političke organizacije, pojedinci u 27 odsto, pojedine grupe (navijačke, nacionalističke) u 15 odsto primera. Skriveni identiteti ili lažni profili na internetu bili su izvor napada u 29 odsto slučajeva.

Svega 17 procenata njih je internet nasilnike prijavilo policiji i tužilaštvu.

Istraživanje je pokazalo da čak 70 odsto anketiranih smatra da državni organi ne reaguju na pravi način.

Indikativno je da se internetsko zlostavljanje negativno odražava na medijske poslenice. Njih 60 procenata se izjasnilo da je uticalo na njihov privatni život, 58 na fizičko i psihičko zdravlje, 32 odsto na odnos prema poslu, 30 prema novinarskoj profesiji, a 70 na odnos prema institucijama.

Sa druge strane, od izuzetnog uticaja je i vrednosni sistem koji je prihvaćenu društvu gde ne postoji osuda zbog netolerancije prema neistomišljenicima, koja je naročito vidljiva na društvenim mrežama. Napade ne osuđuju predstavnici vlasti, što daje zamah ostalim građanima da to shvate kao oblik, pre svega, nekažnjivog i tolerantnog ponašanja.

Milosrdni đavo i druge histerije: Nemali je, dakle, broj ovdašnjih novinarki koje su doživele neki vid internetskog nasilja, uvreda i napada na njihovu ličnost, integritet, na slobodu mišljenja i govora, te pokušaja da se onemoguće da obavljaju svoj posao bez presije i bojazni da će zbog toga izazvati prezir kojekakvih individua koje bitišu u sajber realnosti, čineći je krajnje toksičnom.

U decembru prošle godine zamenica glavnog urednika NIN-a Vesna Mališić bila je izložena brutalnim javnim napadima, govoru mržnje i pretnjama. Naime, na Tviter nalogu ”Autošovinizam voč plemenitog Džendera Zaharijevića“ (@autosovinizam) objavljena je poruka sledeće sadržine: “Mislim da nije moguće naći argumente u prilog femicidu, ali mentalno razglavljena Vesna Mališić svojim ogavnim delovanjem kao da želi da kaže da nema nemogućih misija. Nažalost i đavo je postao suviše milosrdan i više nije u stanju da se nosi sa nekim izazovima”.

Redakcija NIN-a je odmah reagovala pozvavši Ministarstvo unutrašnjih poslova i Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal da u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, ispitaju ceo slučaj i utvrde ko stoji iza ovog naloga, ko je autor poruke kojom se, kako su naveli, “praktično poziva na linč i ubistvo Vesne Mališić“ i da primene važeće propise.

NUNS je takođe osudio napade na urednicu NIN-a i izrazio zabrinutost istakavši, između ostalog, da “sugestija o femicidu kao o mogućem rešenju, iako ‘uvijena’ u navodnu veštinu baratanja rečima, u konkretnom slučaju funkcioniše i kao poziv na fizički obračun sa neistomišljenicom“.

Vesna Mališić je tada za “Cenzolovku“ izjavila da ne zna ko stoji iza pretnji i da ne želi da upire prstom ni u koga: “Mislim da ja zaista nisam osoba za koju bi neko imao tu vrstu emocije. Javnost je, međutim, postala prostor ogromnog nasilja, ne znamo više ni da prepoznamo pretnje. One su postale uobičajeni dekor naših života. A ne bismo smeli to da dozvolimo.“

Pojavile su se, međutim, indicije da je ove gnusne pretnje, zapravo, uputio novinar i bivši predavač na Fakultetu za medije i komunikaciju Zoran Ćirjaković.

Iz NUNS-a su naveli da je ta sumnja opravdana s obzirom na činjenicu da je dotični već u više navrata vređao i omalovažavao novinare, a pogotovo novinarke.

“Nadam se da će i tu smradušu držati namerno u srušenoj zgradi bez zidova i prozora na nišanu snajpera druge strane, da će joj repetirati pušku dok joj je cev na čelu, da će joj pijani vojnici sa ček pointa pucati za jugom koji vozi, pa nek guta njen rivotril to mizerno g…“, napisano je na istom Tviter nalogu u julu 2019, a objavala se odnosila na novinarku nedeljnika “Vreme“ Jovanu Gligorijević.

Elektronski nadzor nabijanja na kolac: Za nju je, nažalost, ovakvo zlostavljanje postalo deo svakodnevnog života. Preteće poruke je počela da dobija još pre pet godina. Širok je dijapazon uvreda i pretnji koje su joj bile upućene: od toga da je „albanska kurva“, da žele da joj „razbiju glavu“, da je „vreća sranja koja živi u izlogu u ulici Crvenih fenjera“, „frustrirana kurva bez dece“, „vaginalna preduzetnica“, „malo plaćena novinarka koja povremeno odlazi u Amsterdam da radi kao prostitutka, kako bi skrpila kraj s krajem“, pa do toga da „brani pedofile“, da će je „prinudno hospitalizovati u zatvorskoj bolnici“, da je treba „ukinuti“, “resetovati“, “obrisati“… Internet zlostavljači su otišli i korak dalje objavivši njene lične podatke, adresu stanovanja i JMBG na Jutjubu.

Inače, Gligorijevićeva je, svojevremeno, javno priznala da je bila depresivna i da je razmišljala o samoubistvu. I to priznanje je zloupotrebljeno, pa je preko mreže prozvana da se „konačno ubije“.

Novinarka nedeljnika „Vreme“ je sve pretnje uredno prijavljivala Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, kao i Radnoj grupi za bezbednost novinara.

Prema njenim rečima, cilj ovakvih pritisaka jeste da prestane da se bavi novinarskim poslom.

Još jedna koleginica koja je doživela nasrtaj “internet ratnika i nasilnika“, a čiju priču ovde pominjemo, jeste televizijska novinarka i autorka Tatjana Vojtehovski.

Ona je bila žrtva izvesnog Branka Tomića iz Majdanpeka, koji je njoj i njenoj ćerki pretio silovanjem i nabijanjem na kolac.

Zbog ovoga i ostalih izrečenih gnusnosti putem Tvitera, Vojtehovski kaže da se ne oseća bezbedno. Prema njenom mišljenju, agresija se u našem društvu gaji kao poželjno ponašanje. I svaki narativ koji je plasiran u javni prostor jednostavno postaje opravdanje da nam se nešto dogodi: „Ko to nije doživeo ne zna kako je. Ali mi u takvom okruženju i takvoj atmosferi živimo već nekoliko godina i sve nam postaje u redu i normalno. Nije normalno da neko napiše da će vam zariti nož u utrobu vašeg deteta i tu utrobu izvući kroz nos! To je teška patologija! To je bolesno! Jednostavno, nije normalno.“

Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal ove je pretnje okvalifikovalo kao krivično delo ugrožavanja sigurnosti i od suda tražilo da Tomiću bude izrečena jedinstvena zatvorska kazna u trajanju od osam meseci.

Apelacioni sud u Beogradu je, međutim, dotičnog, pravosnažno osudio na osam meseci kućnog zatvora, uz elektronski nadzor odnosno nanogicu, zbog pretnji smrću novinarki Tatjani Vojtehovski i njenoj ćerki putem društvene mreže Tviter.

Ova novinarka je, po sopstvenom priznanju, bila šokirana presudom: “Sedim prekoputa suda u momentu kad mi tužilac javlja – slučaj je završen. Vi niste ni saslušani. Ni vi, ni vaša kći. A ovaj se sad nalazi na slobodi. I ja znam da ja sedim tu, 200 metaraod mesta gde je taj čovek pušten… I ta osoba zna kako ja izgledam, a ja uopšte ne znam kako on izgleda.”

Zabrinuta za svoju i bezbednost svoje porodice Vojtehovski se s pravom pita kakva se ovakvim postupcima šalje poruka žrtvama, a kakva osobama koje upućuju užasne pretnje!?

“Mnogi obično kažu – ma, pusti budale, to su botovi, to je virtuelni svet. To, međutim, nije tačno. To su stvarni ljudi koji hodaju ulicom, kad nisu iza tastature. U društvu se stvara takva atmosfera daje u redu da se nekom nešto dogodi i da će se pojaviti ljudi koji će poverovati u sve te etikete koje nam se lepe. Potrebno je da samo jedna osoba poveruje u to da ja, na primer, radim protiv države. Samo jedna osoba! I da će učiniti dobru stvar za Srbiju ukoliko mene kazni na neki način, na koji je on zamislio da treba da budem kažnjena”, ističe Tatjana Vojtehovski.

Na većinu novinarki napadi od strane internetskih nasilnika, nažalost, su ostavili psihološke ožiljke u smislu anksioznosti, straha ili stresa.

Važno je napomenuti da nasilna i rodno zasnovana priroda pretnji upućenih medijskim uposlenicama često vodi do autocenzure. Neke pribegavaju korišćenju pseudonima, druge nastoje da budu neupadljive na mrežama, a neke pak odlučuju da deaktiviraju ili trajno obrišu svoje naloge na internetu. Ovakav pristup, međutim, može da ima poguban efekat na njihov profesionalni život i reputaciju.

Zato je potrebno i da nadležne institucije adekvatno reaguju. Jednako kao da je reč o napadu u fizičkom prostoru. Znamo da je govor mržnje zakonom zabranjen na informativnim portalima i u komentarima čitalaca, ali nedovoljna primena postojećih pravnih okvira i nedostatak regulative za društvene mreže čine da digitalni prostor, ipak, obiluje uvredama, pretnjama, te agresivnom i toksičnom komunikacijom. A govor mržnje nikako ne bi smeo da bude uobičajeni način komuniciranja među ljudima koji različito misle i imaju drugačije stavove. Jer to što onaj koji napada i preti u virtuelnom svetu možda nikada nije bio akter nekog nasilnog događaja, ne znači da oni koji čitaju njegove objave na to gledaju samo kao na deo polemike i razmenu različitih gledišta o nekoj temi.

Fakat je da sajber nasilje predstavlja direktnu opasnost za sve one koji su mu izloženi i ona nije ništa manja u odnosu na opasnost u stvarnom svetu. I neophodno je da tako i bude tretirana. Jer, kao što rekosmo – linija je tanka…