ENDragana Prica Kovačević (021 Radio)
Informacije do kojih je i sada bilo teško doći, postale su potpuno skrivene i mislim da nikada toliko puta nisam u tekstu napisala da nisam dobila odgovor od nadležnih. Uz to, praćenje događaja podrazumevalo je svesno ugrožavanje sopstvenog zdravlja, pa su morale da se donose procene kako i kada izveštavati i šta je bitnije za javni interes. Radilo se i mnogo više, kako neke teme koje su takođe značajne za građane ne bi ostale u senci epidemiološke situacije, koja je svakako bila najvažnija.
Jelena Diković (Dnevni list Danas)
Ne mogu da stignem da pokrijem sve priče. Nebrojeno sam puta prethodnih meseci iskakala iz svog sektora i pisala o zdravstvu, obrazovanju, pravosuđu… Ova godina mi je samo potvrdila koliko su nerežimski novinari i novinarke na udaru, kako snažno pokušavaju da nas uguše i koliko nam nedostaje međunarodna podrška. Što se tiče mog pokrivanja suočavanja s prošlošću, iako nikad manje suđenja nije bilo, pandemija nije sprečila optužene za ratne zločince da mi prete usred Specijalnog suda. Kao novinarka sam ove godine i to kao nikad do sada osetila beznađe u kojem se nalaze ova zemlja, obični ljudi, objektivni mediji… Ali u celom ovom crnilu, veoma me obradovalo to kako pravi novinari i novinarke ne odustaju u borbi za neku bolju Srbiju.
Stefan Slavković (nedeljnik NIN)
Nikad manje terenskog rada i nikad više intervjua i rada na daljinu. Dečak u meni bi bio srećan što sam razgovarao s Mirom Furlan, otac u meni je jedva preživeo razgovor s Igorom Jurićem, a čovek u meni se duboko nervirao tokom pisanja tekstova o antimigrantskoj histeriji, satanizaciji neistomišljenika u doba korone i odnosu Beograda prema Srbima u regionu. A, da, i intervju s Dritanom Abazovićem. Krajnje ozbiljan i uvek nasmejan.
Dušan Komarčević (Radio Slobodna Evropa)
Poslovica “kuća – pos’o, pos’o – kuća”, ove godine je mutirala u “kuća = pos’o”, pa je beogradski biro Radija Slobodna Evropa na gotovo devetomesečnom odsustvu iz redakcije, uz tek povremene prekide tog “COVID-režima”. Za kratko vreme smo uspeli da se prilagodimo i osmislimo (funkcionalan) home made sistem proizvodnje i emitovanja dnevnih informativnih emisija, radijskih i video priloga, te tekstova. Ipak, ono što internet platforme za komunikaciju – što nam je poslednjih meseci svakodnevni kanal opštenja – ne mogu da nadomeste jeste direktna debata sa kolegama u redakciji, sučeljavanje argumenata koje, čak i ako dođe na ivicu svađe, može da rezultuje nekom dobrom idejom ili barem anegdotom. Svet se skučio, a klaustrofobija je postala deo svakodnevice za sve, pa tako i za novinare.
Goran Borković (Forum.tm)
Goran Borković novinar bez socijalnih kontakata nalik je korona virusu bez čovjeka. On postoji, egzistira, uz malo truda može ga se pronaći u onim kineskim šišmišima, ljuskavcima ili čemu već, ali SARS-Cov-2 zatočen u njihovim tijelima osuđen je na vječnu pasivnost uz neizvjesnu nadu da će dobiti priliku zaskočiti kojeg homo sapiensa. Eto, isto tako i novinar. Probudi se, još u pidžami pregleda internet, pročita vazda iste vijesti, sluša radio, pa nešto pojede, odradi dva-tri zooma, onda nekoga zove da bi dogovorio intervju koji će, naravno, biti obavljen e-mailom, pa onda ruča, sada već mahnito traži po web stranicama da nešto napiše, jer urednici stišću a izvjesnije je da će zbog onog kratkog prošlotjednog druženja dobiti temperaturu uz respiratorne probleme, nego što će pronaći zanimljivu temu. Pidžama je još na njemu dok se spušta rani zimski mrak i on utone u san, prebirući u mislima po svim onim nekrolozima koje je napisao zadnjih mjeseci o sjajnim ljudima kojih više nema. Eto, takvo je novinarstvo na socijalnoj distanci.
Branko Rosić (nedeljnik Nedeljnik)
U onom tužnom delu ove pandemije pamtiću nikad veći odlazak ljudi, meni dragih ljudi koje sam lično poznavao, ili ih nisam poznavao, ali sam ih izuzetno poštovao. Nikada više nisam pisao in memoriama nego ove godine, čak i ako su bile u pitanju ličnosti koje nas nisu napustile zbog korone. Pamtiću je po permanentnom radu i po nekoj ličnoj desocijalizaciji, jer i dalje se opirem da nešto izlazim. Mislim da sam se definitivno otuđio što nije naštetilo mom novinarstvu, a možda je pomoglo literaturi.
Jovana Tomić (CINS)
Nadam se da se ovakva godina više nikad neće ponoviti, ali, ako gledam iz ugla mlade novinarke, ona je bila dragoceno iskustvo. Da, bilo je stresno, radilo se prekovremeno i teže se dolazilo do informacija, jer su ionako netransparentne institucije postale još zatvorenije u tom smislu, ali nikad upornije nisam tražila odgovore na pitanja važna za građane kao tokom 2020. Čini mi se da sam kroz svaku priču koju sam radila sama ili sa kolegama i koleginicama iz CINS izlazila iz svoje zone komfora. Takođe, rad iz redakcije postao je izuzetak, a ne pravilo. Meni taj rad od kuće nije prijao, i, iako trenutno ne osećam posledice, to ne znači da ih neću osetiti u budućnosti.
Jelena Radivojević (KRIK)
Rad je bio otežan jer je jedan od bitnih delova posla novinara da bude među ljudima, da se sastaje i kreće kako bi skupljao informacije. Nedostaju mi koleginice i kolege, posebno u momentima nakon što objavimo veliko istraživanje ili kada je redakcija pod velikim pritiscima, jer smo takve stvari uvek preživljavali zajedno. Pokazalo mi je da u krizi ljudi ipak prave razliku i biraju kojim medijima veruju i kako je tada posebno važno da građani raspolažu svim informacijama.
Radmilo Marković (nedeljnik Vreme)
Možda nisam najbolja osoba za razgovor kako je korona uticala na mene kao novinara, s obzirom na to da sam od početka godine bio na mestu urednika i povremeno novinara. Bio je period rada od kuće tokom vanrednog stanja, što je veoma nezgodno za ljude koji imaju malu decu, a nezgodno je jer se tu i obrisala granica između posla i života, pa je postalo uobičajeno da posao traje i po nekoliko sati duže. Ujedno, nezgodno je bilo i to što nisam izašao iz kuće nekoliko nedelja – od ujutru do uveče posao, nakon posla je zabrana kretanja, a za vikend – takođe zabrana kretanja. Nakon oktobra više nisam na tom radnom mestu, tako da je stres smanjen, ali ni to opet nema veze sa epidemijom.
Tamara Urošević (Zoomer)
Koliko nam je mentalno zdravlje svima narušeno tokom ove godine, mislim da je nama novinarima i novinarkama bilo još gore. Bez lažne skromnosti. Običan građanin ili građanka, mogli su da se na neki način zaštite od uticaja svakakvih vesti i dezinformacija, dok mi nismo imali tu sreću. Jer, mi smo ti koji zapravo ih i štite od lažnih vesti, medijskih manipulacija i propagande. Mi smo oni koji smo ove godine radili u interesu javnosti, dok je jedan deo javnosti direktno uticao na naše mentalno zdravlje i integritet. Citiraću jednu baku koja kaže: “Jao dete, pa vama je teško isto koliko i svim onim lekarima.” I zaista, ako malo bolje razmislite, novinari i novinarke vas sve spašavaju, samo na drugačiji način nego što to rade doktori i doktorke. Svi smo mi ove godine bili heroji i heroine.
Jelena Božić (Oradio)
Tokom cele ove godine sam imala još više posla, nego inače. Osim konkretnih problema i priča koje su vezane za koronu, izrodili su se i mnogi drugi problemi koje su mladi imali, a koji su izašli na površinu. Istina, vrlo je čudno bilo prestati sa tom fizičkom interakcijom, ali se ona nadomestila svim čudima koje nam je digitalizacija donela. Iako je bilo teže, jer dodatno moraš da vodiš računa i o sopstvenom zdravlju, isplivale su neke kreativne metode i tehnike snalaženja, a čini mi se i da je kolegijalnost porasla, bar među onim novinarima koji ovaj posao obavljaju kako treba.
Tamara Skrozza (agencija FoNet)
Tokom pandemije, desilo se nešto za šta sam mislila da je nemoguće, posle dvadeset pet godina novinarske karijere – a to je da postanem potpuno zavisna od tehnologije i interneta. Prvi put u životu, radila sam i davala intervjue, pa čak i držala novinarske treninge putem skajpa ili zum aplikacije. Radeći za FoNet, prvi put sam montirala emisije “na daljinu”, tako što bih montažeru slala materijal koji je takođe prikupljen “virtuelnim” putem. Prvi put sam snimala svoj glas za off i slala ga u montažu. Sve je bilo vrlo zanimljivo, malo mi je razbilo monotoniju, ali, ne bih opet, nikada više. To naprosto nije to.
Jovana Georgievski (BBC na srpskom)
Korona me je odvojila od sedenja oči u oči sa sagovornikom, što mi izuzetno nedostaje. Takođe mi je ograničila odlaske na teren, koji su važni da bismo mogli da napravimo autentičnu priču. Rezultat je da su mi tekstovi postali dosadniji i siromašniji. Međutim, nije mi bilo komplikovano da se snađem kad smo postali osuđeni na elektronsku komunikaciju i telefon, jer u toj situaciji nisam prvi put – već sam izveštavala o Balkanu iz strane zemlje, jedva čekajući da se vratim kako bih mogla da budem na licu mesta. Ova situacija me podseća na odvojenost koju sam tada iskusila. Vreme koje mi pretekne koristim da učim o novinarskim nišama u koje bih volela da se upustim kad za to ponovo budu postojali uslovi. Ubedila sam sebe da sam na pripremama – u novinarskoj školici koju sam sama sebi osmislila i spremam se da poletim iz niskog starta kad budemo imali gde da trčimo. A za niski start se pripremam i fizički, jer me je pandemija naterala da se zamislim o svom zdravlju, telu i kondiciji koja je potrebna ne samo da se prehlada preleži s nogu, nego i za naporniji reporterski zadatak. Svrbe me pete, svrbe me prsti da pišem drugačije priče nego što trenutno imam mogućnosti. Jedva čekam da se vratimo.
Veljko Lalić (nedeljnik Nedeljnik)
Korona je potpuno promenila način rada u redakciji Nedeljnika, ali verujem da to čitaoci nisu osetili. U redakciji smo uglavnom radili odgovorni urednik, prelamač i ja, dok su svi ostali radili od kuća. Bavili smo se više onlajn izdanjem, dok smo novine relativno normalno zatvarali, i čak imali rast tiraža. Izdavali edicije knjiga. U svakom slučaju, mislim da smo imali i sreće da se bavimo ovim poslom, gledajući moje prijatelje van profesije, jer je nama i korona bila tema. Postoji, ipak, pravilo da su novinari potencijalni prenosioci zaraze, pošto imaju širok krug kontakata, lekari se druže s lekarima, advokati s advokatima, dok se mi krećemo u širim krugovima, tako da je meni to i privatno i poslovno najviše nedostajalo.
Nerma Džaferović (portal Karike.ba)
Čitava ova situacija oko pandemije virusa kovid-19 je na mene kao novinarku utjecala ujedno i pozitivno i negativno. U moru informacija, članaka, video-zapisa i drugih formata, bilo je jako izazovno istaknuti se i privući pažnju u medijima. Jako veliki izazov je bio i izboriti se sa svim dezinformacijama i lažnim vijestima koje su nam servirane. No, mislim da je to svima nama bio pokretač i motivacija da se suočimo sa situacijom onako kako najbolje znamo i budemo što kreativniji i originalniji, a naročito da izvještavamo novinarski profesionalno, etički, korektno i u interesu javnosti. Moram priznati da mi je tokom 2020. godine nekako najviše falila interakcija sa zanimljivim sagovornicima uživo jer se nažalost većina toga svelo na onlajn svijet.
Nemanja Rujević (Dojče Vele)
Najviše mi nedostaju reporterski zadaci, putovanja do Srbije, susreti sa ljudima. Praktično sam celu godinu radio od kuće ili iz redakcije, koja je poluprazna. I to mi nedostaje, puna redakcija u Bonu, ćaskanje sa kolegama kroz koje i priče na kojima radimo postaju bolje. Inače, količina posla je srećom ista.
Ivana Milanović Hrašovec (nedeljnik Vreme)
Kao neko ko često radi intervjue, zbog korone morala sam da pređem na Skajp tehniku. Nije loša imitacija razgovora u četiri oka, samo što atmosfera bude ipak neprirodna, a to se malo odražava i na kvalitet intervjua. Na primer, ono što bi mi sagovornik rekao nasamo nikad neće reći preko Skajpa. Poverenje u Skajp razgovor je mnogo teže postići. Najzad, ni sagovornik ni ja ne znamo da li je prisutan još neko ko taj razgovor sluša, podrazumeva se da smo sami ali desilo se i da čujem kako se neko nevidljiv s druge strane iznenada nakašljao. Postoje i sagovornici koji insistiraju na razgovoru uživo, samo što obično niti priznaju koronu, niti nose maske, niti poštuju bilo kakve epidemiološke mere, pa onda još i čeznem za Skajpom.
Saša Dragojlo (BIRN)
Korona virus je novinare stavio u svojevrsni profesionalni procep. Ili ih je prikovao za kompjutere, onemogućio češće i dublje odnose sa izvorima, i time otežao suštinsko obavljanje posla, objavu informacija od javnog interesa, ili ih je, s druge strane, gurnuo u rizik da rade svoj posao i po cenu zaraze. Oba pristupa imaju svoje falinke, a ja sam se trudio da ih kombinujem u zavisnosti od toga koliko je priča na kojoj radim značajna. Sa finansijske strane, slučaj je udesio da me korona nije značajnije oštetila.
Miloš Nikolić (portal Talas)
Korona kriza uticala je, pretpostavljam kao i kod drugih, pre svega na polju unutrašnje dinamike redakcije Talasa, odnosno na održavanje sastanaka i konsultacija. U programskom smislu korona jeste uticala na neke planove po pitanju sadržaja i kategorija, ali smo se veoma brzo prilagodili i kao jedan od najvažnijih prioriteta odredili smo uticaj korone na ekonomiju. Lično, na samom početku, imao sam određeni izazov i oko organizovanja razgovora za podkast, uradio sam manji broj nego što sam planirao, ali sam se i tome brzo prilagodio.
Tamara Spaić (slobodna novinarka)
Kao što uvek biva u svim životnim ekstremnim situacijama, tako su i tokom ove pandemije gubici, ali i dobiti za novinarsku zajednicu bili ekstremni, veliki i veoma vidljivi. S jedne strane smo imali užasnu, do sada neviđenu, verbalnu i fizičku brutalnost masovnih napada na novinare, ali je istovremeno i upravo proporcionalno tim napadima podignuta svest o značaju našeg posla. Pošto pratim suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije i paljenje kuće Milana Jovanovića, na mom pojedinačnom profesionalnom planu, pandemija je donela još jednu izgubljenu godinu za pravdu koja nam je užasno potrebna. Okrivljenima je, što opravdano, što zloupotrebom pandemijskih mera, “kupljeno” vreme slobode, a svima nama je nepovratno oteto vreme profesionalne bezbednosti i slobode da radimo svoj posao. Važno je da ne izgubimo fokus na te slučajeve.
Marina Zec (portal Oblakoder)
Pandemija virusa korona promenila je moju svakodnevicu u velikoj meri – od aktivnog života koji se uglavnom dešava napolju, moj život se preselio u dnevnu sobu. Promenio se i posao koji radim, sve ono što čini novinarstvo lepim, a to su intervjui, događaji i susreti, postalo je otuđeno i prebačeno je u onlajn prostor. Ipak, ova promena nije toliko uticala na mene koliko me je navela na to da drugačije percipiram stvari, pa sam više nego ikada razmišljala o negativnim efektima medija i zbog toga sam brojne medije, koji su nasilno širili lažne vesti, ove godine prestala da pratim. Protekla godina me je podsetila na to koliko je novinarski poziv važan, kao i kolika je odgovornost medija prema publici. I da je solidarnost nešto što nam u medijima i te kako fali.
Jasmina Dobrilović (Newsmax Adria)
Od samog početka pandemije poštujem sve mere zaštite i privatno i poslovno. No, na terenu nikad nije bilo teže jer su sagovornici primetno agresivniji a neretko se sami ne pridržavaju mera. Posao, koji je sam po sebi težak, u ovim okolnostima doneo mi je dodatna opterećenja ( stalno mislim na to da li sam ponela masku, dezinfekciona sredstva, vitamine… ). Najteže je kad pozoveš sagovornika za izjavu, komentar, a on ti kaže da nije u prilici, jer je pozitivan na koronu. Ne prija mi ni korišćenje aplikacija za snimanje sagovornika i to sam svela na minimum. Uprkos pandemiji, smatram da je razgovor uživo “jedan na jedan” upečatljiviji i bolji. Ipak, kad sam na zadatku, dajem svoj maksimum i tad ne mislim na kovid-19 i mogućnost da ću se zaraziti i nisam do sada. Ono što mi posebno smeta, a tu boljku nije donela korona, je netransparentnost vlasti i odbijanje da odgovore na pitanja.
Ana Lalić (portal Nova.rs)
Izveštavanje u doba epidemije je zbog konstantnog i nikad intezivnijeg osećaja da stalno postoje neki “oni” koji žele sve da sakriju i postojimo neki “mi”, kojima je posao da im to otežamo, nekako izoštrilo moju profesionalnu znatiželju. Čini mi se, sa ove distance, da nikada nisam više radila nego u poslednjih 11 meseci. Primetno sam postala i sumnjičavija i opreznija, počela sam da čitam “sitna slova” i na kutiji muslija. Umesto večera, prijatelja, putovanja… noći sam provodila na sajtu APR i portala javnih nabavki, čiji se sadržaj po zanimljivosti mogu poistovetiti sa čitanjem kineskog telefonskog imenika. I danas sam ubeđena da su namerno konstruisani tako da oni koji ulaze na njih izgube svaku volju i nadu da će naći ono za čim tragaju. Ali, taman kada vam već i vid posustane, neka imena, neki brojevi, neke adrese, neke fakture, ta neka sitna slova se poklope, neke sumnje opravdaju i neki dokazi izrode. E, te sitne pobede nad administracijom, nad neistinom, ta ogoljavanja i hvatanja počinitelja sa prstima u tegli (a u doba korone pojedini su ruke močili do lakata) su me podsetili zašto, zapravo, volim ovaj posao, i potvrdile da on još uvek, čak i u ovoj besmislenoj državi, ipak ima smisla.
Miloš Mitrović (dnevni list Danas)
S obzirom na to da sam urednik, pandemija nije preterano uticala na moj rad u redakciji. U smislu svakodnevne rutine ništa se nije promenilo – sve vreme pandemije, osim kada bih bio na odmoru, dolazio sam u redakciju i radio na uobičajen način za razliku od novinara koji su radili od kuće. Na neke od novinara korona je delovala veoma podsticajno i počeli su da rade mnogo efikasnije i kvalitetnije u kućnim uslovima. Donekle je delovala motivišuće i na mene, pa sam u nekoliko navrata iskakao iz svog spoljnopolitičkog sektora i bavio se nekim drugim temama i žanrovima i ponešto od toga je ispalo veoma dobro. Čak sam uspeo, uprkos restrikcijama, da odem i na jedan lep i koristan službeni put.
Marija Vučić (KRIK)
Radim od kuće, zbog čega štedim dosta vremena i energije koje inače trošim u prevozu. To je pozitivan aspekt jer sam neuporedivo produktivnija. Sa druge strane, više nemam jasnu granicu između radnog i slobodnog vremena i to je loše, jer mi se čini kao da sam u radnom modu po ceo dan, tako da kada odmaram nemam osećaj da zaista odmaram. Ipak, najlošija stvar cele korone je redukovanje živih susreta sa kolegama, izvorima, sagovornicima, što u određenoj meri neminovno redukuje i količinu informacija koje dolaze do tebe.
Sandra Dančetović (XXZ Magazin)
Imam sreću da mogu da pišem i uređujem portal gde god da se nalazim, tako da sam proteklu godinu provela kod kuće. Istina je da rad i atmosferu u redakciji ništa ne može zameniti, međutim, u ovakvim okolnostima, zdravlje i stabilna internet konekcija mogu se smatrati luksuzom. Višemesečna izolacija mi je prijala, naročito u domenu kreativnosti i produktivnosti. Nažalost, mnogo je više onih koji nisu mogli neometano da rade svoj posao, kao i onih koji su, poput radnika u zdravstvu, svoje kapacitete iscrpeli do krajnjih granica. Oni zaslužuju bar godinu dana odmora.
Dejan Kožul (Frilenser)
Kao i u drugim sferama epidemija je samo razotkrila sve manjkavosti naših života. U mom slučaju je dodatno ogolila činjenicu da smo u potpunosti nezaštićeni, posebno mi koji smo frilenseri po nahođenju. Bez zdravstvenog i bilo kakvog drugog osiguranja, bez razumevanja od poslodavaca, a opet sa skresanim honorarima jer – korona je. Korona je svima, a novinari su, jer je priroda posla takva, prinuđeni i dalje ga obavljati, kao da se ništa ne dešava, a ako se i desi nema previše razumevanja.
