[box align=’box-center’ id=’2347′]
Tako je umesto ocene Dačića da Srbija sve dublje tone u živi pesak, koja slikovito govori o dubini ponora u kome se nalazi država, novinar (ili njegov urednik) ipak uspeo da u naslov izvuče: „Francuska će se založiti da Srbija dobije datum“. Datum?
Za sajt UNS-a piše Ana Otašević, dopisnik NIN-a i B92 iz Pariza
Poziv iz redakcije za koju se povremeno javljam iz Francuske kao spoljni saradnik odnosio se na posetu premijera Ivice Dačića Parizu: „Interesuje nas šta premijer ima da kaže o Kosovu“.
Prošlo je već izvesno vreme da nisam kontaktirala našu ambasadu u Parizu.
Interesovanje redakcija za Francusku je slabilo kako je ekonomska kriza jačala i kako se pojačavala kontrola nad medijima. Stranih dopisnika je poslednjih desetak godina bilo vrlo malo, a sada se mogu nabrojati na prste.
Reći će neko da je to posledica tehnološke revolucije koja je iz korena promenila medijski pejzaž, ali to je samo jedan od uzroka – drugi su ideološke prirode. Namera da se kontrolišu informacije odavno nije bila tako očigledna kao proteklih godina, a mogućnosti kontrole tako velike, zahvaljujući ekonomskom krahu društva i medija zajedno sa njim.
„Ja vas znam“
Okrenem, dakle, našu ambasadu kako bih saznala nešto više o poseti premijera.
„Dobar dan, nismo se upoznali, ali ja vas znam“, kaže mi službenica „sa druge strane žice“ pošto sam se predstavila.
„Da li je predviđen susret premijera sa novinarima?“, pitam.
„Nisam ovlašćena da vam dam takvu informaciju“, sledi odgovor.
„Da li mogu da razgovaram sa osobom koja je ovlašćena?“
„Nisam ovlašćena da vam dam osobu koja je ovlašćena. Možete da mi ostavite vaš telefon pa ću preneti poruku“.
Pokušaj da joj objasnim da upućivanje na onoga čija je dužnost da informiše novinare ne spada u državne tajne završio se neuspehom.
„Ja sam vam ponudila da ostavite broj telefona, a ako nećete…“, neumoljiva je moja sagovornica.
Ostalo mi je samo da ustuknem pred državnom silom. Ostavila sam dakle broj. Pola sata kasnije, još uvek bez odgovora, okrenula sam telefon francuskog Ministarstva unutrašnjih poslova gde je srpski premijer trebalo da se kasnije u toku dana sastane sa ministrom Manuelom Valsom. Na moje pitanje da li je predviđeno obraćanje novinarima dobila sam očekivani odgovor od Alena Perijea, šefa protokola:
„Zar vam vaša ambasada nije prosledila takvu informaciju? Mislio sam da je Srbija demokratska zemlja“.
I uputio me je na ovlašćenu osobu za davanje informacija u srpskoj ambasadi.
Polako sam se kretala ka cilju.
Okrenula sam, elem, službenicu zaduženu za informisanje (ispostavilo se da je ista kao i pre godinu dana). Odmah me je prepoznala i prebacila telefon drugoj službenici zaduženoj za informisanje koja je postavljena u međuvremenu, kako bi, valjda, pojačali informativnu funkciju ambasade.
„Premijer se već obratio novinarima, nije predviđeno da se ponovo obrati“, odgovorila je službenica ambasade zadužena za informisanje.
Zamolila sam je ipak da proveri da li do kraja posete mogu da dobijem kratku izjavu. Pitala me je koja pitanja hoću da postavim premijeru, zastala za trenutak da odmeri njihovu težinu i obećala da će da me obavesti. Sat kasnije spremala sam se da javim redakciji da su šanse za javljanje male, kada mi je kolega saopštio da je u toku susret premijera sa studentima u rezidenciji na koji su pozvani i novinari.
Iznenađenje je bilo utoliko veće kada mi se nešto kasnije javila i službenica za informisanje da mi ljubazno saopšti kako neće biti moguće da postavim pitanje premijeru zbog suviše gustog rasporeda posete.
„Zašto mi niste rekli za skup u rezidenciji na koji su pozvani novinari?“
Muk.
Potom nekakav zbunjeni odgovor: „Za informacije novinarima je bio zadužen Matinjon (sedište francuskog premijera)“.
Matinjon? Za skup u srpskoj rezidenciji?
Isti razgovor se ponovio kada sam nešto kasnije ovu službenicu naše ambasade zatekla u dvorištu francuskog ministarstva unutrašnjih poslova.
„Nisam shvatila, u čemu je problem?“, pitala me je u panici koju nije mogla da sakrije.
Maja Raković, službenica o kojoj je reč, obavlja funkciju prvog savetnika u ambasadi Srbije u Parizu. Ima stan kod Trijumfalne kapije, službeno vozilo na raspolaganju. Ova epizoda na prvi pogled liči na incident kome ne treba pridavati veliki značaj.
Priča o službenici ambasade koja akreditovanom novinaru prećuti (diplomatski rečeno) da u srpskoj rezidenciji u Parizu premijer prima novinare u važnom političkom trenutku za zemlju mogla bi da prođe kao usputna anegdota kada se uzme u obzir na šta su sve navikli novinari u Srbiji od predstavnika države. Ona, međutim, razotkriva fenomen čiji su koreni duboki.
Taj fenomen se upravo odnosi na odnos vlasti prema medijima i on se nekada jasnije sagledava na periferiji (ako se uzme da su ambasade isturena odeljenja države u svetu).
Pogled na Ajfelovu kulu
U prirodi svake vlasti je da pokuša da stavi pod kontrolu medije, jer su oni, po svojoj funkciji, mehanizam kontrole vlasti. Prethodna vlast u Srbiji je u tome otišla daleko. Ostaće upamćena kao vlast u čije vreme je prevladao koncept novinarstva kao marketinškoj sredstva. Koncept koji je ova vlast, na čelu sa magovima marketinga koji su je oličavali, uvezla iz sveta. Vodeći srpski mediji su često bili svedeni na produženu ruku marketinških agencija u službi vlasti.
Ovaj proces je olakšan finansijskim sunovratom medijskih kuća koji nikada u istoriji novinarstva nije bio tako dramatičan. Mediji su postali zavisni od privatnog kapitala i reklama, i posredno od države. Rezultat je opšti cinizam koji je zavladao – u ideal slobodnog novinarstva više niko ne veruje, ni oni koji čitaju novine i gledaju televiziju, ni oni koji u medijima rade.
Novinari u Srbiji se nikada nisu izborili za ovaj ideal, odnosno nisu znali da odbrane ni ono što su teškom mukom stekli u kratkim periodima u kojima je novinarska reč imala težinu u javnosti, uglavnom zahvaljujući retkim primerima lične hrabrosti.
Zato su predstavnici vlasti stekli naviku da se prema novinarima odnose kao prema članovima svoje pres službe.
Bivši ambasador u Parizu, Dušan Bataković, se tako nije libio da od novinara traži da rade u državnom interesu, što je u prevodu značilo u njegovom interesu. Tako je ustanovio podelu na podobne i nepodobne novinare, one koji mogu da uđu u rezidenciju pod uslovom da pišu o uspesima naše diplomatije i da ga snimaju u raskošnom dekoru sa Ajfelovom kulom koja svetluca u pozadini i one druge od kojih nema vajde. Štaviše, mogu samo da ometaju uspeh srpske diplomatije.
Bataković više nije tu (sada u Beogradu vuče novinare za rukav da pišu o njegovim diplomatskim podvizima) ali je njegov duh i dalje prisutan. I dalje se novinari dele na podobne i nepodobne. Dekor sa Ajfelovom kulom u pozadini je spreman, samo se čeka dolazak novog ambasadora koji će u njemu da zameni prethodnika. Samo što je svakom sledećem ambasadoru sve teže da govori o uspesima srpske diplomatije jer su nas uspesi njegovih prethodnika doveli u ćorsokak.
U pesku do datuma
Vlast, međutim, radi protiv sebe kada uskraćuje novinarima slobodu kritičkog mišljenja. Koliko puta je već istorija pokazala da se represivni sistem okrene protiv onih koji ga sprovode. Tako je bilo i sa prethodnim vlastima.
Mehanizam servilnosti vlastima je, međutim, kod novinara tako duboko ukorenjen da oni nastavljaju da ga slede i kada to niko od njih ne traži. Tako je umesto ocene Dačića da Srbija sve dublje tone u živi pesak, koja slikovito govori o dubini ponora u kome se nalazi država, novinar (ili njegov urednik) ipak uspeo da u naslov izvuče: «Francuska će se založiti da Srbija dobije datum». Datum?
Navikli da pišu tekstove po marketinškim receptima (pozitivno, uz vodu sagovorniku), novinari koji su godinama svesno ili nesvesno obmanjivali svoje čitaoce navodeći ih da pomisle da je Srbija na dva koraka od ulaska u Evropsku uniju, i ovaj put zbunjuju javnost (kojoj je sve ionako već odavno jasno) zataškavajući pravu prirodu odnosa Francuske prema Srbiji.
Kada Dačić dolazi u Pariz u pet do dvanaest, kada su već sve karte na stolu, pitam se šta očekuje od svojih sagovornika iz francuske Socijalističke partije koji su danas na vlasti? Šta su ga savetovali? Kakve informacije dobija iz Francuske? Šta može da očekuje od partije koja je bila jedan od najžešćih pobornika nezavisnosti Kosova, u čijim redovima su ljudi koji nezavisnost Kosova smatraju svojom ličnom političkom pobedom?
Uskraćujući slobodu novinarima i stvarajući armiju poslušnika, vlast ne samo da uskraćuje pravo građanima da slobodno razmišljaju raspolažući verodostojnim informacijama već i sebi uskraćuje informacije koje bi mogle da joj budu od koristi u upravljanju državom.
Problem je u odsustvu kritičke svesti u srpskom novinarstvu, jer su novinari koji imaju kritički odnos prema onome o čemu pišu, dakle odgovoran, odavno nepoželjni. Neće ih pozvati u rezidenciju, neće od njih tražiti da napišu tekst, a neće ih zadržati ni u redakciji, jer su nezgodan podsetnik onima drugima na šta su pristali. Cena javne kritičke reči u Srbiji je neretko da ostanete bez posla.
U tome je najveća drama srpskog novinarstva. Novinari su sami postali cenzori jedni drugima. Pre nego što se sa uspehom upustila u diplomatiju, Maja R. je „i sama jednom bila novinar“, kako mi je rekla. Novinarstvo je magistrirala u Londonu. Bila je i savetnik za medije u Ministarstvu kulture i predstavljala državu u komitetu Saveta Evrope za razvoj medija. Posebno je zanimaju novi načini informisanja i internet uprava (ili elektronska uprava, odnosno olakšavanje protoka informacija između institucija, građana i preduzeća), izjavila je u jednom intervjuu pre nekoliko godina.
„U internet upravi me najviše interesuje socio-kulturološki kontekst, odnosno aspekt slobode izražavanja“, objasnila je.
Novinari se danas dele na one koji su u službi komunikacije i na one koji su u službi informacije. Komunikacije i marketing su smrtni neprijatelj novinarstva. Jer vesti su ponekad loše. Ako pokušaju da ih ulepšaju, novinari obmanjuju javnost. Posledice te obmane su dalekosežne i danas je to jasnije nego ikada.
