EN
Ideja o dnevnom listu koji će, bar većinski, pripadati onima koji ga prave, rođena je znatno ranije, još u vreme Borbe, pre nego što su je režimske „desantne jedinice“ okupirale za katolički Božić 1994. i deformisale u list koji su svi zvali „Brčinka“ (po imenu „komandanta“ te jedinice Dragutina Brčina).
Jezgro su činili novinari koje je 1986-87. okupio legendarni tadašnji glavni i odgovorni urednik Borbe Stanislav Staša Marinković (čije ime nosi godišnja nagrada koju Danas dodeljuje najboljim novinarima u zemlji). Marinković je napravio jedno od najvećih novinskih čuda u Jugoslaviji: od klinički mrtvog lista, dotad uvek bliskog vlasti i partiji, u vreme kad se o višestranačju tek samo stidljivo šaputalo, stvorio je moderne, otvorene, slobodne i rado čitane novine „od Triglava do Đevđelije“.
Kad su specijalci, s punim naoružanjem, upali u redakciju i izbacili novinare na ulicu, izlaz je potražen u Našoj Borbi, koja je nastavila tamo gde je Marinković zaustavljen. S pretendentom na vlasništvo lista, Dušanom Mijićem, novinari su napravili dogovor da sve bude pola-pola. Kad je ubrzo dogovor prekršen i vlasništvo nad Našom Borbom prevarom oteto od novinara, razlaz je bio neminovan.
Bez dinara u džepu i s jednim starim kompjuterom kao jedinom imovinom, osnovan je, 2. oktobra 1995, Dan Graf, Preduzeće za novinsko-izdavačku delatnost. Osnovali su ga Božidar Andrejić, Grujica Spasović, Gordana Logar, Dušan Mitrović, Branislav Čanak, Zdravko Huber, Nikola Burzan, Ludwik Wincenty Gadomski, Radivoj Cvetićanin, Šime Vučković, Raško Kovačević, Rade Radovanović, Radomir Ličina, Vesna Ninković, Ivan Torov, Predrag Mitić, Aleksandar Nikašinović, a po povratku iz Južne Afrike pridružio se i Milovan Jauković.
Dok se pripremala koncepcija lista i jurilo za sredstvima za njegovo pokretanje, izdate su dve veoma zapažene i dobro prodate knjige „Sudbina Krajine“ i „Poreklo jedne katastrofe – Jugoslavija i njeni rušitelji“ poslednjeg američkog ambasadora u SFRJ Vorena Zimermana. Novcem zarađenim od tih knjiga (oko 15.000 nemačkih maraka) plaćani su najnužniji dnevni troškovi.
Dugo se raspravljalo o imenu lista. U opticaju su najčešće bili Dan, Dani, Borba Danas. Na kraju smo se svi složili da to bude Danas. Listovi s istim imenom izlaze ili su izlazili u mnogim zemljama sveta.
Istina, kolege iz Zagreba, koje su radile svojevremeno u tjedniku Danas, nisu baš blagonaklono primile našu odluku, smatrajući da se time skrnavi njihovo minulo čedo. Nisu bili u pravu. Franjo Tuđman je uspeo da devedesetih uguši taj, nekad izuzetno tiražan, ugledan i popularan nedeljnik u celoj Jugoslaviji, a podsetili smo ih i da je još pre Drugog svetskog rata u Beogradu izlazio časopis Danas. Činilo se da su prihvatili našu argumentaciju.
Vodile su se dugotrajne diskusije o konceptu, grafici; najviše smo se ugledali i učili prelistavajući francuski Mond, španski El Pais i poljsku Gazetu Viborču. Nakon jednog iscrpljujućeg, maratonskog sastanka, ustajući, Ivan Mrđen reče: „Dosta je za danas!“ Odmah smo znali šta će nam stajati u donjem desnom ćošku svake poslednje strane. Opredelili smo se i za slogan „Danas – jedne dobre novine su sasvim dovoljne“, koje smo objavljivali i na albanskom (NJë gazetë e mirë mjafton) i na mađarskom (Egy jó napilap önnek teljesen elég) jeziku. Bilo je dosta primedbi oko ovog poteza. I drugi su tražili slogane na svom jeziku. Matilda Fabianova iz Bačkog Petrovca nam je pisala:
„Poštovana redakcijo, Želela bih da vam predložim da vaš slogan ‘Danas – jedne dobre novine su sasvim dovoljne’ ispisujete i na jezicima drugih narodnosti. Ne samo na albanskom i mađarskom jeziku. Ako spadaju među najbrojnije narodnosti kod nas, to još ne znači da među njima imate i najviše čitalaca. Možda Danas čita više Slovaka nego Albanaca, bez obzira na brojčanu nadmoćnost. Znači: Danas – Jedny dobre noviny celkom stačia. Na žalost, ne znam kako bi ovaj slogan ispravno glasio na jezicima ostalih narodnosti.“ (14. avgust 1997)
Iako nije bilo ni najmanje dileme da list, pre svega, treba da bude politički, hteli smo da u njemu bude i dosta ekonomije, kulture, sporta, zabave, satire. Sem analitičkog i istraživačkog novinarstva, hteli smo da se od drugih razlikujemo i po kolumnama, kojih dotad gotovo da nije ni bilo, dodacima o berzi, sportu, zdravlju, kulturi, medijima, satiri, novim tehnologijama, svakodnevnim nepotpisanim redakcijskim komentarom, afirmacijom političkih viceva i aforizama (kod nas afokrizama). Svakog dana smo najviše vremena na kolegijumu trošili dogovarajući se o našem redakcijskom stavu i izvođaču tih radova. Smatrali smo to svojom dragocenošću, kako je, deset godina kasnije, uočio i Mirko Tepavac: „Dosledan i hrabar, pravo je dostignuće novinarske svesti, principijelnosti i savesti, politički vodič kroz drame poslednje decenije našeg lutanja.“
Međutim, sve je došlo u pitanje našim bezuspešnim traganjem za sredstvima. Napravili smo plan po kome je, za početak normalnog rada u jednoj dnevnoj redakciji sa sedamdesetak zaposlenih (u drugim listovima je bilo pet-šest puta više zaposlenih), četiri stalna dopisnika iz inostranstva, kompletnom opremom i ozbiljnom reklamom, potrebno oko tri miliona nemačkih maraka. Obraćali smo se na brojne adrese i u zemlji i, još više, u svetu. Uzalud. Ili odgovora nije bilo, ili je bilo samo obećanja. Kad smo gotovo digli ruke od dnevnog lista, negde krajem 1996, pozvao nas je tadašnji ambasador Kraljevine Norveške u Beogradu Jon Gorder. Obavestio nas je da će naš projekt podržati njihova nevladina organizacija Norveška narodna pomoć sa sto hiljada nemačkih maraka.
„Za ta sredstva zahvalite vašem predsedniku Miloševiću“, rekao nam je. Bio je to odraz velike frustracije, razočaranja, pa i zabrinutosti u svetu, posebno u Evropi, zbog Miloševićeve izborne krađe, koja je u to vreme na ulice srpskih gradova svakodnevno izvodila stotine hiljada besnih građana.
Gorder je bio i prvi strani diplomata koji je posetio redakciju. Bilo je to 1. avgusta 1997. On je bio i prvi ambasador koji je listu dao intervju. Pod naslovom „JON GORDER: Željno očekujemo puni povratak Jugoslavije u međunarodnu zajednicu“, objavljen je u broju od 16. oktobra 1997. Gorder je s redakcijom održavao kontakte i nakon odlaska iz Beograda. Kasnije smo ga proglasili „Prijateljem Danasa“.
S novom energijom nastavili smo traganje za dodatnim novcem. Međutim, bilo nam je jasno da još dugo nećemo moći da računamo na tri miliona, pa smo finansijski plan skratili za dve trećine. Na sve strane, samo obećanja. „Krenite, pa ćemo da vidimo“, govorili su nam. Onda smo napravili krajnje sirotinjski plan „težak“ samo 300 hiljada maraka. Nije vredelo. Ključni trenutak dogodio se kad je Narodna banka Jugoslavije donela odluku da firmama, koje na računu imaju devize, a ne koriste ih duže od tri meseca, pretvara taj novac u dinare i vraća im kad im bude bio potreban. Tu je, već, đavo odneo šalu. Raskorak između zvaničnog i nezvaničnog kursa dinara bio je, iz dana u dan, sve veći, pa smo odmah shvatili da će sve to biti brzo obezvređeno. A mi smo se čvrsto dogovorili: ili ćemo pokrenuti list, ili ćemo Norvežanima vratiti donaciju. Tajnim glasanjem izabran je glavni i odgovorni urednik. Odlučili smo da zaposlimo samo 28 ljudi, među kojima i 11 osnivača, koji su čitavih godinu dana radili bez plate.
Na jednom dugom i teškom sastanku, uz mnogo zebnji i nedoumica, odluka je pala: pokrećemo list početkom juna, pa kud puklo da puklo. Na računu je bilo tačno 108 hiljada maraka.
Odmah smo krenuli u potragu za prostorom. Našli smo ga u ulici Vatroslava Jagića broj 3, kod pijace Đeram, u nekadašnjoj fabrici obuće, a onda nekoj vrsti skladišta Slavija banke. Očistili smo ga, okrečili, kupili najjeftinije neophodne stolove i stolice, platili banci kiriju za prva tri meseca. Kad je ovaj neugledan prostor prvi put video, Dušan Simić je uzviknuo: „Mislio sam da idem u Danas, a ne u Kabul tajms!“
Samo najnužnija oprema vredela je oko 90 hiljada maraka. Direktor Dan Grafa Božidar Andrejić obratio se mladom trgovcu kompjuterima Dejanu Šutliću s predlogom da mu platimo odmah 30 hiljada, a ostatak na rate. Šutlić je bio sumnjičav: „A čime garantujete da ćete vratiti ostatak?“ Andrejić je bio iskren: „Nemamo ništa drugo sem obraza.“ Dopalo se to Šutliću: „Evo ruke!“ Ostatak novca dali smo štampariji „Borba“ za papir i usluge.
foto: Pedja Milosavljevic
Kad je izišao prvi broj, na računu nije bilo ni marke. Čak ni za bilo kakvo reklamiranje novog lista.
Impres je izgledao ovako: Direktor: Božidar Andrejić; Glavni i odgovorni urednik: Grujica Spasović. Uređuje redakcijski kolegijum: Nikola Burzan, Vesna Ninković Džafo, Ludwik Wincenty Gadomski (ilustracije), Zdravko Huber (zamenik glavnog i odgovornog urednika), Raško Kovačević (kultura), Radomir Ličina (svet), Gordana Logar, Zagorka Milošević, Ivan Mrđen (zamenik glavnog i odgovornog urednika), Aleksandar Nikašinović (desk), Rade Radovanović (reportaže), Ivan Torov, Rade Veljanovski (politika), Šime Vučković, Vesna Vujić.
Na naslovnoj strani prvog broja dominirao je tekst „Franjo Tuđman juče u Vukovaru: NEMA POVRATKA SVIH SRBA“, gde je dao jednu šokantnu izjavu koju je, samo dan-dva kasnije, morao da demantuje:
„Predsednik Hrvatske Franjo Tuđman izjavio je juče u Vukovaru da svim Srbima koji su izbegli iz Hrvatske neće biti dozvoljen povratak. ‘Hrvatska će iz humanitarnih razloga rešavati pojedinačne slučajeve ljudi, Srba, koji su izbegli iz Hrvatske, uprkos što sam ih ja osobno kao predsednik države pozivao da ostanu’, rekao je hrvatski predsednik na predizbornom skupu u Vukovaru. ‘Ali, razume se, ne može biti govora da se svih 150 ili 200.000 vrate, pa da ponovo imamo razdor i rat’, istakao je predsednik Tuđman.“ (9. jun 1997)
Uz već citirani uvodnik, stavili smo i rubriku „24 časa“, koja je, tog prvog dana, izgledala ovako:
7:30: Krenula litija na čijem čelu je bila kopija ikone Bogorodice Trojeručice iz manastira Hilandar, od Saborne crkve do Hrama svetog Save, gde je patrijarh srpski gospodin Pavle služio svetu liturgiju.
13:00: Predsednik Hrvatske Franjo Tuđman stigao „vozom mira i pomirenja“ u Vukovar.
15:10: Nekoliko kamenica razbilo je tri prozora na vozu kojim je Franjo Tuđman napuštao Vukovar na putu ka Vinkovcima.
16:25: Novinar Danasa iz pouzdanih grčkih izvora saznao da je potpisivanje ugovora o prodaji Telekoma Srbije Italijanima i Grcima, predviđeno za nedelju popodne, odloženo za ponedeljak.
21:45: Završena fudbalska utakmica Jugoslavija – Slovačka 2:0 golovima Savićevića i Mijatovića. (9. jun 1997)
Sutradan, rubrika je bila znatno kraća:
8:30: U Vladi Srbije, Javno preduzeće PTT „Srbija“, italijanska firma STET i grčka kompanija OTE potpisali su ugovor o prodaji 49 odsto Telekoma Srbije.
15:00: Predsednik SR Jugoslavije Zoran Lilić i članovi najužeg rukovodstva vladajuće Socijalističke partije Srbije izišli su iz zgrade Predsedništva Srbije. U Predsedništvu Srbije su bili potpredsednici SPS Milorad Vučelić, Živadin Jovanović i Duško Matković, generalni sekretar SPS Gorica Gajević i predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić.
15:30: Ambasador Holandije u Beogradu Jan Sizo u svojstvu izaslanika Evropske unije saopštio je u Prištini stav EU da najviši stepen autonomije Kosova mora biti u okviru granica SRJ. (10. jun 1997)
Razlog ove kraće verzije nije bio dosadan dan bez većih događaja, već ponižavajući rokovi koje smo dobili od štamparije, znatno nepovoljniji nego za druge listove, te se nama dan završavao već kasno popodne. Rezignirano, Dušan Simić je predlagao da promenimo ime lista u Onomad, ili, bar, Juče. Sila Boga ne moli, pa smo veoma brzo ukinuli ovu rubriku.
Top tema bila je gužva oko izbora novog predsednika Jugoslavije. Tadašnjem predsedniku Zoranu Liliću četvorogodišnji mandat se završavao 25. juna, a na svega 15 dana do tog roka još se nije pouzdano znalo ko će ga naslediti, mada se već sasvim otvoreno govorilo da će to biti Slobodan Milošević. Zapisali smo da je Jugoslavija jedina zemlja koja je Ustavom (tzv. Žabljačkim ustavom) i zakonom predvidela da se izbor novog šefa savezne države obavi tek kad dotadašnjem istekne mandat. Tome je bio posvećen i prvi redakcijski komentar pod naslovom „Slutnja novih opasnih podela“:
„Bilo bi, u najmanju ruku, čudno da se sve zbilo drugačije. Iako su crnogorski zvaničnici (osim izolovanog Momira Bulatovića) vrlo određeno rekli šta misle o kandidaturi Slobodana Miloševića za predsednika SRJ, a i o modelu kojim bi se to postiglo, srpski socijalisti idu dalje: ništa nije toliko sveto, pa ni Ustav, još manje relativna samosvojnost Crne Gore (treba li reći i ovakve Jugoslavije?) da se ne bi moglo žrtvovati u korist opstanka i proširenja vlasti.
Čak i presedan – svojstven autoritarnim (dovoljno teška reč, zar ne?) sistemima i režimima čiji je smisao da stvore ambijent za neprikosnoveno vladanje jednog čoveka – da se njihov ‘žabljački’ Ustav, menja i prilagođava ambicijama aktuelnog predsednika Srbije, ne deluje iznenađujuće. Naprotiv, još jednom potvrđuje sumornu spoznaju da ‘balkanska krčma’ na ovim prostorima još nije sazrela da postane pristojno, civilizovano mesto demokratije, tolerancije i kompromisa.
I, sada je osnovna dilema šta će se narednih dana dešavati: hoće li već oprobana postosmaška politička tehnologija odjeka i reagovanja i podrške ‘sinonimu za doslednost, poštenje i poverenje’ uroditi plodom, hoće li se, prema potrebi, u sledećoj fazi pretvoriti u verbalni linč protiv onih kojima smeta vladareva želja da i dalje određuje sudbinu ovog podneblja? Neće li mogući crnogorski prkos biti povod za repriziranje ‘događanja naroda’ i opasno podgrejavanje podela koje u Crnoj Gori, pre svega, zbog istorijskog iskustva, i te kako imaju pogodno tle? Da li će naturanje Miloševićeve kandidature kroz formu ‘svenarodnog referenduma’ građana (pazite, ne naroda) obe federalne jedinice, u stvari značiti i definitivan kraj sadašnje dogovorene (kon)federacije i uvod u konačno ostvarenje davnog nacionalističkog sna o unitarnoj srpskoj državi, u kojoj će se znati šta je šta i ko je ko? I, neće li upravo to biti podloga kako za unutarsrpske razmirice i raskole, a još više za definitivan razlaz s trećinom nesrpskog stanovništva.
Posle svega, onima kojima je preko glave desetogodišnja drama u režiji Miloševića i njegovih socijalista, preostaje da se upitaju: zar će ih opet šišati kao bespomoćne ovce.“ (9. jun 1997)
Prvi kolumnisti Danasa bili su Gordana Logar („Kraj veka“), Nikola Burzan („Sezame, otvori se“), Borka Pavićević („Postdejtonska moda“), Radivoj Cvetićanin („Za i protiv za“), Mihajlo Kovač („Crv sumnje“) i Vidosav Stevanović („Igra senki“). Kasnije su im se priključili Boško Mijatović, Vladimir Gligorov, Vasko Ivanović, Aleksandar Nenadović.
Specifična kolumna, pod imenom „Ruža vetrova“, pojavljivala se svakog dana. To su bili kratki eseji, crtice, mini komentari potpisani pseudonimom Burnik. Ovako je najavljena:
„Pod ovim zaštitnim znakom (no copyright!), zvanim RUŽA VETROVA, nastojaćemo da vam pomognemo da se lakše snađete i orijentišete – otkud vetar duva. Što je, priznaćete, i u životu, i u poslu (o politici da i ne govorimo) izuzetno važna stvar.
Potpis BURNIK takođe je simboličan: to je naš naziv za veliku okeansku pticu albatros, koja, kažu, najavljuje buru. BURNIK bi, ipak, više voleo da vam najavljuje i poželi dobar vetar i mirno more, kao i svim moreplovcima i istraživačima nepoznatog.
Za DANAS svi vetrovi, svi moreplovci i istraživači, biće ravnopravni. Najvažnije je da, držeći pravi kurs, zaplovimo punim jedrima. Dobro je, dakle, znati otkud vetar duva, ali i poslušati savet iz Knjige Propovednikove: ‘ko pazi na vjetar, neće sijati, i ko gleda na oblak neće žeti!’“ (9. jun l997)
Ime autora ostalo je ljubomorno čuvana redakcijska tajna. Tek kad smo ga ispraćali na večni počinak, otkrili smo da je reč o velikom novinaru, nekadašnjem glavnom i odgovornom uredniku Borbe i dopisniku iz inostranstva Nikoli Burzanu. Po njegovom imenu, nazvali smo godišnju nagradu za najboljeg novinara u listu.
