Kecmana treba o’laditi

O ubistvu vlasnika “Dnevnog telegrafa” uglavnom je sve poznato. Čeka se još samo presuda. Ono što nikad nije urađeno jeste javno obelodanjivanje kroz šta su sve prolazili ljudi koji su se bavili istragama u slučajevima ubistva novinara, opstrukciji unutar raznih službi i čak pripremanim ubistvima.

“Kecmana treba o’laditi”, rekao je februara 2006. Miroslav Kurak, jedan od optuženih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, do danas van domašaja pravde. Tog dana, u beogradskom klubu “Varadero”, na Makišu, sastali su se Branko Crni, nekadašnji zamenik načelnika Resora državne bezbednosti Radomira Markovića, svedok Slaviša Arsić koji je neposredno pre toga dao iskaz u vezi sa ubistvom Ćuruvije i već pomenuti Kurak. Na suđenju je inspektor Dragan Kecman svedočio kako mu je tada pretio svedok Arsić, koji je u to vreme obezbeđivao Crnog.

Sve ovo je zabeleženo u dokumentu Devetog odeljenja MUP Srbije zaduženom za tehniku, snimanje, prisluškivanje i tajno praćenje. Ono što se kasnije dešavalo samo je prilog za oporu istoriju postpetoktobarske Srbije, uticaju tajnih službi i pojedinaca koji su bili vođe ili članovi “eskadrona smrti”, a svoj su uticaj zadržali sve do danas, 22 godine posle ubistva vlasnika “Dnevnog telegrafa”.

Inspektor Dragan Kecman bio je rukovodilac Radne grupe za rešavanje slučaja ubistva Slavka Ćuruvije, a danas je na čelu Radne grupe za rešavanje ubistva novinara Milana Pantića. Imao je tu nesreću – ali ne samo on – da bude jedan od glavnih svedoka i aktera tog vremena koje se još nije okončalo bez obzira na suđenje optuženima za ubistvo Ćuruvije i svim naporima da se zađe u mračne odaje službi bezbednosti.

Radna grupa je došla do saznanja i pisanih dokaza da je u inostranstvu pripremana likvidacija rukovodioca radne grupe Dragana Kecmana, kao i da je navedena situacija na neki način zataškana u okviru Uprave kriminalističke policije. Naime, u prvom navratu dobijen je odgovor da ne postoje saznanja za pripremu ubistva inspektora Kecmana. Tek kasnije došlo se do činjenice da o navedenom postoje pisani tragovi.

ŠTA JE KO ZNAO I KAKO

Veran Matić, predsednik Komisije za rasvetljavanje ubistva novinara, kaže da su i pre osnivanja Komisije postojala saznanja o komunikacijama nekih od optuženih u slučaju Ćuruvija, u kojima su dokumentovane tvrdnje da bi Kecmana “trebalo ubiti”.

“Tokom 2016. godine registrovana je informacija o tome da se van zemlje dogovaralo ubistvo inspektora Kecmana. Komisija je zatražila bezbednosnu procenu i posle određenog vremena dobili smo informaciju da ne postoje saznanja o tome. Pošto me je Kecman izvestio o imenima koja se povezuju sa tom informacijom, dogovorili smo se da sami obavimo razgovore sa osobom koja se pominjala kao organizator. U tom razgovoru 2017. godine navodni organizator je negirao bilo kakvu povezanost sa tom informacijom i bilo kakvom organizacijom ubistva”, kaže Matić.

On navodi kako je cilj bio da se stavi do znanja da postoje informacije i, u slučaju da ima bilo kakve istine i ako se bilo šta desi Kecmanu, on će biti prvi osumnjičeni.

“Tek posle ovog razgovora uspeli smo da se uvidom u obaveštajni dokument policije uverimo da je zaista zabeležena informacija i da je bila dostupna i onima koji su radili bezbednosnu procenu koju smo tražili za Kecmana. Teško je reći da li je u konkretnom slučaju bila reč o opstrukciji – kojih je, inače, bilo sa različitih strana i ima ih sve do danas – ili je reč o propustu”, objašnjava Matić ne otkrivajući o kom licu se radi.

Predsednik Komisije za ubistva novinara misli da i danas postoje bezbednosni rizici kako za Kecmana tako i za još neke ljude uključene u rešavanje ovih slučajeva.

“Sve dok je na slobodi četvorooptuženi Kurak, a sa nanogicama praktično na slobodi optuženi Romić i Radonjić, postoje razlozi za zabrinutost za bezbednost onih koji su doprineli rešavanju ovog slučaja. Podsećam da je bilo i pretnji svedocima i njihovim porodicama. U jednom slučaju je bila angažovana jedinica za zaštitu lica, a više puta su rađene bezbednosne procene”, dodaje Veran Matić.

Novinarka Ljiljana Smajlović, do skora članica Komisije za rasvetljavanje ubistva novinara, podseća na potpisanu obavezu da se neće iznositi u javnost saznanja dobijena tokom rada ovog tela.

“Mogu jedino da kazem da je Komisija u nekoliko navrata smatrala da ima ozbiljnog osnova da trazi da je bezbednosne službe obaveste postoje li informacije koje ukazuju na ugroženost članova Komisije”, objašnjava Ljiljana Smajlović.

MUČNI PREGOVORI MIKIJA RAKIĆA I SVEDOKA IZ BIA

O neformalnoj moći, pre svega, Romića i Radnjića, govori i jedan od radnika DB, odnosno BIA, koji je upravo zbog toga želeo da ostane anoniman.

Prema njegovim rečima, nije tačno da se pre 2012. godine nije radilo na rasvetljavanju ubistva Slavka Ćuruvije. Te aktivnosti je koordinarao Miodrag Miki Rakić, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i predsednik državnog Biroa za koordinaciju tajnih službi.

“Sve vreme se pokušavalo da se obezbede svedoci koji bi potkrepili saznanja o organizatorima i počiniocima ubistva Slavka Ćuruvije. Rakić je izabrao taj put i direktno se razgovaralo sa nekoliko ljudi – pre svega iz BIA – koji bi mogli svojim svedočenjima da potvrde ono što je već bilo poznato. Ti pregovori su bili dugi i mučni jer su ovi ljudi strahovali za svoju bezbednost. Oni su zahtevali da se najpre uhapse Romić, Radonjić i ekipa okupljena oko njih tada još u BIA i policiji. Drugi njihov uslov je bio da im se obezbedi tajni identitet i trajno osigura njihova bezbednost”, navodi izvor “Vremena”.

On ističe da je bila razumljiva njihova bojazan jer su se u to vreme, kako kaže, Radonjić i Romić ponašali kao da se ništa ne dešava iako je već umnogome u javnosti bilo poznato od činjenica koje će kasnije i dovesti do optuženja ove dvojice.

“Činilo se da je Rakić uspeo da ubedi ove ljude da država može da ispuni njihove uslove. Međutim, 2012. došlo je do promene vlasti i prestao je svaki kontakt sa ovim potencijalno vrlo važnim svedocima”, dodaje ovaj bivši radnik BIA.

U kakvim okolnostima se odvijala istraga oko ubistva novinara i koliko je ona “bušena”, može da posvedoči i jedna druga storija.

Pošto se Komisija, kao što je poznato, bavila i ubistvom novinarke Dade Vujasinović, u jednom trenutku Komisija je raspravljala i o eventualnoj ulozi Bratislava Brace Grubačića, tadašnjeg emotivnog partnera Dade Vujasinović. Grubačić, svojevremeno urednik “VIP biltena”, važio je između ostalog i kao osoba sa veoma dobrim vezama u službama bezbednosti.

“Istog dana, Grubačić je pozvao telefonom Verana Matića. Njihov razgovor nije bio nimalo prijatan. Ono što je veoma interesantno je da je Grubačić znao gotovo sve detalje sa sednice Komisije na kojoj se razgovaralo o Dadinom ubistvu. Veran Matić je bio veoma ljut, ali nikada nije utvrđeno kako je Grubačić došao do saznanja o razgovoru na Komisiji”; dodaje izvor “Vremena”.

Ako je Grubačić znao šta se razgovara u okviru Komisije, pitanje je koliko je još direktno zainteresovanih pojedinaca i službi na ovaj način dolazilo do informacija o slučaju Ćuruvija.

No, da se vratimo na inspektora Dragana Kecmana. On je uspevao da odoli svim iskušenjima u istrazi o ubistvu Slavka Ćuruvije a da javnost najčešće nije znala sa kakvim preprekama se suočavao. Gledano iz tog ugla, poslednje je vreme da se, bez obzira na suđenje optuženim za Ćuruvijino stradanje, konačno otvori pitanje šta se u BIA, MUP i drugim službama bezbednosti dešavalo dok je tekla istraga. Sasvim sigurno da bi ta saznanja bacila novu svetlost na bezbednosni sektor i ujedno se pokazalo dokle smo stigli u reformi ovih službi.

A sudeći prema slučaju Kecmana i drugih ljudi koji su učestvovali u razotkrivanju ubistva novinara, imalo bi o čemu da se razgovara.