Nevaspitanje, prostakluk, ogovaranje (olajavanje), lažno obaveštavanje (saopštavanje), klevetanje, izliv sramnih reči na nečiji lik i delo ili nešto nalik tome, sve to bi – javno iskazano – podlegalo pod član 92 Krivičnog zakona Srbije. Kleveta. Od toga su jedino imuni oni koji našepureno i nekažnjeno mogu da oklevetaju svakoga, rečima pijanog kavgadžije ili vaspitno zapuštenog uličara. Tako je bilo i u petak, 28. oktobra, u Skupšgini SCG. Ko je želeo, mogao je da vidi i čuje na malom ekranu. Ružne reči su izricane u nedostatku smislenih, uz računicu da većina mogućih glasača govori i spori se na sličan način. Psovački. Za klevetnike bez imuniteta postoji skala novčanih kazni koje se mere onako kako sud odredi. Sume za duševni bol nanet klevetom mogu biti isceliteljski visoke. Domaće sudstvo teško prebrojava sve tužbe oklevetanih, a najviše su tuženi novinari. Takve tužbe u sudskom žargonu zovu se „štamparke“. Samo tokom prošle godine kroz pravosudne kompjutere provedeno je oko 300 tužbi za klevetu protiv novinara.
Osetljive tačke
Novinari su, dakle, najčešći uzročnici duševnog bola. Njihova „britka pera“ ponekad preslikaju, a ponekad „nabudže“ reči i događaje, pa ih optužuju da „rovare po tuđem životu“. Jedan je prisluškivan i označen kao „neko ko je narkoman i koketira s lakim drogama“; drugom je odmerena kazna koju ne bi mogao da plati dok je živ, s trostruko većim prihodima, treći sa zebnjom čeka da li će se sud smilovati…
U izveštaju Prvog opštinskog suda u Beogradu (pred kojim se spori najveći broj javnih ličnosti) u septembru ove godine zabeleženo je više od 200 krivičnih tužbi po članu 92. Sudijama nije lako, jer tužbe za klevetu stižu odasvud. I među jednima i među drugima, oklevetanim i prijavljenim klevetnicima, nalaze se: glavni urednici, pomoćnici glavnih urednika, izveštači i komentatori, visoki politički funkcioneri, pripadnici tajnih službi i specijalnih jedinica, policajci, vlasnici najvećih kompanija, sportski radnici i, naravno, estradni umetnici. Ona plamenokosa folk-pevačica zvana julovka zatražila je tri miliona danara zato što je neko oklevetao. Mnogo više i od najskuplje njene „gaže“ (cene nastupa). Pravo nalaže da je „kleveta namerno iskazivanje lažnih podataka o nekoj ličnosti s ciljem da joj se nanese duševni bol, gubitak posla, razdor porodice, srozava
nje ugleda“. Klevetnici sračunato ciljaju na najosetljivije tačke oklevetanog sa željom da što više ljudi (jedno je u kafani, a drugo u televizijskoj emisiji) bude upoznato s „gresima“ oklevetanog. Motive za klevetu treba tražita u pakosti, osveti, mržnji, materijalnoj dobiti, ili pridobijanju naklonosti publike.
Bol zbog bataka
Po Krivičnom zakonu Republike Srbije „kada ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistanito što može naškoditi njegovoj časti i ugledu kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. Ako je delo učinjeno putem štampe, radija, televizije, sredstava masovnih komunikacija ili na javnom skupu kazna je i do jedne godine zatvora. Ako je sve to dovelo ili može dovesti do teških posledica po oštećenog zaprećena kazna je od tri meseca do tri godine zatvora. Ko pronese ili iznese štogod iz ličnog ili porodičnog života lica što može štetiti njegovoj časti sledi mu novčana kazna ili do šest meseci zatvora…“ Srbija je ubedljivo na prvom mestu u Evropi po broju tužbi za klevete, ispred Hrvatske i Mađarske. Jedan privatni tužilac je za nanošenje duševnog bola tražio samo dinar, mada su sudski troškovi neuporedivo skuplji, samo stoga da dokaže da je u pravu, a da je klevetnik najobičniji lažov.
Takva tužba je odbijena zbog omalovažavanja sudskog postupka. Pojam duševnog bola postao je više pravnički nego psihološki, a za vešte i veoma dobar izvor prihoda. U Rečniku psihologije Žarka Trebješanina piše: „Posebnu vrstu, različitu od bilo kakvog fizičkog bola, predstavlja psihički ili moralni bol (ljubomora, stid, tuga)…“ Ali, kojim aršinom izmeriti bol roditelja nastradalih vojnika „ničijom krivicom“, rodbine koja traži tela utopljenika posle nesreće na Žabaljskom mostu, ili invalida iz rata u kome nismo učestvovali. S druge strane, ima i onih koji bi da se žale i zbog pretrpljenog duševnog bola, jer je posejan strah od ptičjeg gripa, pa više ne mogu da jedu obožavane, pohovane, pileće batake. Možda je najbolje rešenje za nagomilane sudske sporove zbog nanetog duševnog bola medijacija ili posredovanje. To je postupak u kome strane žele da sporni odnos reše mirnim putem uz pomoć jednog ili više posrednika – medijatora koji stranama pomažu da dostignu sporazum. Ova sudska praksa kod nas je tek u začetku, ali će se uskoro pojaviti i prvi Srbi koji će se pomiriti pre suda. Brže i jeftinije.
Milorad Ćirilović
