Ko je Kristijan Amanpur kod koje večeras gostuje Vučić?

Emisija će početi u 19 sati po srednjeevropskom vremenu.

„Predsednik Srbije Aleksandar Vučić večeras od 19 časova uživo u programu kod Amanpur“, objavljeno je na Instagram profilu „buducnostsrbijeav“.

Amanpur je poznata američka novinarka koja se proslavila izveštavanjem o ratnim dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije.

Postala zvezda Si-En-Ena prvenstveno zbog praćenja međunarodnih sukoba i izveštavanja sa prve linije fronta, radila je intervjue sa brojnim svetskim liderama, ali je isto tako i često kritikovana zbog svojih izveštavanja, jer su je optuživali da je pristrasna.

Kako je rekla u jednom ekskluzivnom za N1, kao mlada novinarka je upravo u Bosni i Hercegovini naučila prvu životnu lekciju istinske ljudske patnje.

Zato je i bila deo filma „Kiss the future“ koji je otvorio ovogodišnji, 29. Sarajevo film festival.

Ovaj dokumentarac, čiji su producenti između ostalih i Met Dejmon i Ben Aflek, govori o sarajevskom otporu tokom opsade grada 1990-ih prati gradsku alternativnu scenu, koja je koristila muziku i umetnost kako bi izazvala promene i privukla svetsku pažnju.

U filmu se, pored Amanpur, pojavljuju i Bono Voks, Edž, Adam Klejton, Bil Klinton, Mirsad Purivatra, Vesna Andree Zaimović, Senad Zaimović, Enes Zlatar, Alma Catal Hurem, Boris Šiber i Srđan Gino Jevđević.

Kristijan Amanpur je rođena 12. januara 1958. u Londonu.

Njen otac je Iranac po imenu Muhamed, direktor jedne avio-kompanije, a majka joj je Engleskinja Patriša.

U Iranu je porodica Amanpur vodila udoban život pod vlašću Muhameda Reze Pahlavija.

Osnovno obrazovanje je stekla u Iranu, da bi je potom sa 11 godina porodica poslala u internat u Englesku.

Pohađala je katoličku žensku školu Nju Hol koja se nalazi u Čelmsfordu (Eseks) u Engleskoj.

Ubrzo nakon izbijanja iransko-iračkog rata, cela porodica se preselila u Englesku, gde i danas živi.

Kad je diplomirala na Nju Holu, Amanpurova se preselila u SAD na studije novinarstva na univerzitetu na Roud Ajlandu.

Za Si-En-En je počela da radi 1983. godine, u redakciji u Atlanti, Džordžija, kao asistent.

Prvi značajniji zadatak joj je bio kada počela da radi kao strana dopisnica.

Tada je izveštavala o iračko-iranskom ratu, a onda je 1986. godine poslata u istočnu Evropu da izveštava o raspadu komunustičkih zemalja.

Godine 1990. izveštavala je o iračkoj okupaciji Kuvajta kao i o ratu u Persijskom zalivu koji je usledio nakon toga.

Nekoliko godina kasnije, prešla je na Balkan odakle je počela da izveštava o ratu u Bosni, kao i mnogim drugim konfliktima u zoni.

Tokom opsade Sarajeva zbog emotivnih izveštaja koje je odande slala, gledaoci i kritičari su doveli u pitanje njenu profesionalnu objektivnost navodeći da su mnogi njeni izveštaji bile nepravedno pristrasni u korist bosanskih Muslimana, na šta je ona odgovorila:

„U nekim situacijama jednostavno je nemoguće biti neutralan, jer ako si neutralan onda si saučesnik. Biti objektivan ne znači tretirati sve strane isto, nego dati jednaku priliku svim stranama da kažu svoje“.

Među onima koji su kritikovali njen način izveštavanja o ratu u Bosni je bio i Stefan Kincer iz Njujork tajmsa.

On je 1994. godine napisao sledeće, osvrćući se na njen izveštaj o Markalama: „Sedela je u Beogradu kada se desio taj masakr na pijaci, a onda se pojavila u programu govoreći da su to najverovatnije uradili Srbi. Ona to nikako nije mogla da zna. Mislila je da je sveznalica, što jednostavno ni jedan novinar ne može da bude“.

U periodu od 1992. do 2010. Amanpurova je bila Si-En-Enova glavna međunarodna dopisnica.

Takođe je bila domaćin dnevnog Si-En-Enovog programa „Amanpur“ u kome je intervjuisala svetski poznate političare i medijske ličnosti kao što su Robert Mugabe, princeza Ranija, Ehud Barak, Hilari Klinton ili Bob Gejts.

Izveštavala je sa glavnih svetskih kriznih žarišta, kao što su Irak, Avganistan, Palestina, Iran, Izrael, Pakistan, Somalija, Ruanda, Balkan, i iz SAD tokom uragana Katrina.

Dobila je ekskluzivne intervjue od lidera Bliskog istoka, Evrope i Afrike, uključujući iranske predsednike Mohameda Hatamija i Mahmuda Ahmadinežada, kao i predsednike Avganistana, Sudana i Sirije.