Ko je nju pitao za mišljenje: Žene u medijima u Srbiji

Iako čine polovinu čovečanstva, žene su kao subjekti i izvori vesti prisutne tek u četvrtini medijskog sadržaja na svetskom nivou, pokazali su najnoviji rezultati Global Media Monitoring Projekta. Stanje u domaćim medijima ispod je svetskog proseka, jer su žene kao sagovornice zastupljene u petini sadržaja. Srbija učestvuje u ovom istraživanju od 1995. godine, a trenutni rezultati pokazuju da od tada nije bilo napretka.

Da li statistika odslikava stanje na terenu, o tome ko i kako kreira medijske sadržaje, u kojim oblastima je ipak načinjen pozitivan pomak, kao i koja su rešenja za poboljšanje slike žena u medijima u Srbiji, razgovaralo se u četvrtak, 14. aprila, u Beogradu na konferenciji Ko je nju pitao za mišljenje – žene u medijima u Srbiji.

Da promene ipak postoje, ali su jako spore, zaključak je prvog panela na kome su govorile Ivana Jovanović (Institut za medije i različitosti – Zapadni Balkan) , Danka Ninković-Slavnić, (Fakultet političkih nauka) i Ivana Kahrmann, konsultantkinja za razvoj medija i civilnog društva. Žene su uglavnom sagovornice na temu svakodnenog iskustva, retko kada govore sa ekspertske pozicije, vidljivije su u oblastima kulture, zabave, mode, zdravlja, nego npr. politike, ekonomije i bezbednosti, saglasne su govornice.

Feminizacija profesije dovela je do toga da u medijima radi više novinarki nego novinara, ali, paradoksalno, one nisu u velikom broju na uređivačkim i pozicijama odlučivanja, osim na lokalu.

“Gde ima manje para, ima više žena, jer muškarci napuštaju te pozicije”, pojasnila je Ivana Kahrmann taj fenomen i iznela podatke istraživanja Lokal Press-a o položaju medija na lokalu. Od 56 medijskih radnica iz 28 gradova u Srbiji, 21 su vlasnice ili direktorke medija, a neke od njih su i urednice, ne zato što nužno žele, nego zato što nemaju dovoljno resursa. One najčešće osnivaju svoje medije, jer neće da trpe pritisak ili mobing. Istraživanje Lokal Press-a pokazalo je i da su najugroženija kategorija svih medijskih radnika i radnica novinarke, koje trpe najveće pritiske od nepozivanja na događaje, preko verbalnog i nasilja u digitalnom prostoru, te seksizama.

S druge strane, kad je sadržaj u medijima u pitanju, od svih diskriminišućih tema, najzastupljeniji su mizogenija i seksizam, i to je zajedničko svim državama u regionu, rezultati su monitoringa medija koji sprovodi organizator konferencije Institut za medije i različitosti – Zapadni Balkan. Sve države u regionu počivaju na dubokom patrijarhatu i to se reflektuje i u medijima, dodaje Ivana Jovanović koja u okviru Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0, sprovodi monitoring medija u Srbiji.

“Mediji ne prilaze temi nasilja prema ženama kao društvenom problemu, već se drže senzacionalističkog izveštavanja”, rekla je Jovanović i dodala da je izveštavanje o femicidu duboko problematično, jer u sadržaju o ovoj temi možete da pročitate sve od sekundarne viktimizacije do teorija zavera.

Ipak, da je izveštavanje o nasilju prema ženama bolje nego što je bilo pokazala je analiza grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama.

“U protekle tri godine pregledano je 36.000 medijskih objava, i prema svim indikatorima izveštavanje o nasilju prema ženama je poboljšano, ali je problem i dalje veliki”, izjavila je Jovana Gligorijević (Novinarke protiv nasilja) i dodala da polaže nade u mladu generaciju jer su mladi spremniji da se senzibilišu, te da oni žive ono o čemu stariji izveštavaju.

Sa njom se složila i Minja Bogavac, koja je predstavila omladinski primer dobre prakse – portal ZOOMER.

Na konferenciji Ko je nju pitao za mišljenje – žene u medijima u Srbiji, govorila je i autorka serijala Ona se budi, Mia Bjelogrlić o tome kako je ideja serijala bila da se tema rodne ravnopravnosti pozicionira u mejnstrim arenu.

“Došao je red na žene da ispričaju iz svog ugla priču kako one same vide svoj položaj u društvu, a ne da muškarci o tome govore umesto njih”, izjavila je Bjelogrlić i dodala da nema jednog odgovora na pitanje kako razmotati klupko patrijarhata, ali da smatra da je rešenje u paralelnim procesima, kako u institucionalnoj, tako i u privatnoj sferi.

“U društvu postoji prećutni konsenzus o tome kako žena treba da živi, da se ponaša, a promena toga zahteva dodatan angažman, nezavisno od zakona i kvoti, jer ako se institucionalni okvir ne reflektuje na svakodnevni život, onda dolazi do jaza u kom živimo”, pojasnila je autorka serijala Ona se budi i dodala da je zato važan prokativan aktivizam različitih vrsta.

Jedno od takvih rešenja jeste i Feministička medijska deklaracija koju je predstavila Jovana Netković (Feministički kulturni centar Befem). Ovaj dokument rezultat je kontiniuranog rada medijskih stručnjakinja, a predstavlja još jedan od alata u borbi ka rodno osetljivijem medijskom izveštavanju. Osim toga, Befem je kreirao i Biro Jednakost, 19 lista dostupnih medijima sa preko 385 žena stručnih u različitim oblastima i kojom je integrisao rodnu perspektivu u polja obrazovanja, bezbednosti, sporta, kulture, ekonomije, mentalnog zdravlja, i dr.

Da su mediji moćan alat socijalizacije, složile su se učesnice skupa, i zato je važno kako se prikazuju različiti identiteti kroz njih i kako se pristupa temama. Kao potencijalna rešenja ka promeni medijske slike, govornice su navele i alate koje je kreirala grupa Novinarke protiv nasilja prema ženama, a to su Smernice za izveštavanje, ali i od skoro dostupna baza fotografija i ilustracija koje na odgovoran i etički način prikazuju problem nasilja, njegove oblike i reakcije na nasilje, i/ili su usmerene na osnaživanje i pokazivanje solidarnosti sa osobama koje su izložene nasilju.

Institut za medije i različitosti, osim što prati i analizira medijski sadržaj, nudi kao rešenje i kreiranje alternativnih i kontra narativa kako bi doprineli raznolikosti slike žene u medijima.

Sve govornice konferencije složile su se da uvek treba isticati primere dobre prakse, a naročito podržavati novinarke koje donose priče na profesionalan i senzibilisan način, te preporučile kolegama i koleginicama medijskim radnicima da se uvek konsultuju sa onima na koje se izveštaj odnosi kako oni žele da budu predstavljani, ili sa organizacijama civilnog društva.

O mehanizmima zaštite i institucionalnom okviru za poboljšanje slike žene u medijima, kao i položaja radnica u medijima, govorile su ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Gordana Čomić, zamenica Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Tatjana Prijić,  posebna savetnica potpredsednice Vlade i ministarke kulture i informisanja, Gordana Predić i predstavnica Saveta za štampu, Jelka Jovanović.

Da se sva stečena prava iznova moraju braniti, izjavila je Gordana Čomić i objasnila da je uneti obavezne kvote za žene na mestima odlučivanja reformatorski posao koji zaseca sve slojeve društva.

– To je početak koji se mora braniti, jer se prvo se morate boriti da vaša prava budu zapisana, pa onda da budu pretvorena u delo, a onda se morati boriti da vas neko ne vrati nazad, pa tek onda da unapredite te papire – izjavila je Čomić i dodala da predrasude ne možete zabraniti, ali možete zabraniti ponašanje bazirano na predrasudama.

Da su stereotipi i predrasude veliki problem potvrdila je Tatjana Prijić i dodala da je jedno od rešenja da počnemo od toga da ne radimo drugima ono što ne želimo da se radi nama, a ne samo zbog toga što će nam poverenica ili zakon reći da ne smemo to da radimo.

Skup je zaključen rečima Jelke Jovanović da su mediji slika društva, ali često i generator ideja ili inicijatori tema, te da je mali broj medija koji pokreću pitanje položaja žena, a samim tim i muškaraca u društvu.

Konferencija je organizovana u okviru projekta Mreža za izveštavanje o različitosti 2.0, koju finansira Evropska unija, Balkanski fond za demokratiju, projekat nemačkog Maršalovog fonda SAD, i Norveško ministartsvo spoljnih poslova.