ENU magli su, ipak, ostale prave namere, i njegove i ostalih koje je Koštuničin kabinet delegirao da se suprotstave Nemcima u, uvek se tako kaže, najvećoj medijskoj građevini na Balkanu, koju sada Srbi pola-pola dele sa svojim „istorijskim neprijateljima“. Zdravorazumski je pretpostaviti
da Vlada ne bi slala jake ljude za ništa.
Izvesne ciljeve otkriva, doduše, već famozni Branko Pavlović koji je na čelu svake kolone proletera-akcionara, pa tako i Politikinih. Ali, njihov protest maskiran razlozima većeg profita ne deluje uverljivo. Kuloari u kojima dominiraju odmorni i preporođeni delovi Miloševićevog ratnog štaba naglo su, pak, podigli svoje raspoloženje, i ne kriju da su na pragu da povrate nešto od stare slave i ugleda. Oni izgledaju nešto merodavniji u ovome procesu, makoliko na prvi pogled izgledalo da smo ih ovde doterali na silu.
Nisu u pitanju plitke intrige: simptomatično je to što njima i njihovim protežeima u toj kući smetaju pre svega ljudi koji nisu spremni da u svojim tekstovima po svaku cenu hvale napore Vlade. Kolumnista Ivan Torov postaje u toj priči paradigma. I, evo, sa malo napora dođosmo nekako u središte priče. Bićemo iskreni i reći da je mi ne bismo pokretali samo zbog Politike. U pitanju je nešto šire i dublje.
Koštuničin kabinet ima vrlo kratak fitilj kad je u pitanju izveštavanje o njegovim rezultatima. Vladina Kancelarija – divno nazvana – za saradnju sa medijima, tu saradnju shvata više kao stavljanje peškira u usta onima koji bi da imaju svoj autentični glas nego kao pomoć da se posao radi kvalitetno.
Govorimo i iz sopstvenog iskustva. Kancelariji asistiraju savetnici i ministri, te oni buljuci pi-ar momaka i devojaka koji uglavnom deluju kao da nisu završili najbolje redovne škole. Ako neko misli da smo rđavo raspoloženi, neka se posluži iztraživanjima koja kažu i to da su vladine ustanove najzatvorenije, mada zakon o dostupnosti informacija nalaže drugačije.
To je, međutim, tek oblanda. Upravo Vladin vrh vrlo dobro zna da je do vlasti došao dobrim delom i zaslugom štampe. Žedne slobode posle Miloševića novine su mislile da će svoju nezavisnost najbolje iskazati time što će lupati (najpre) po Đinđićevoj, a potom i po Živkovićevoj vladi, bez obzira na to šta će biti posle. Neki su to znali da iskoriste, ali ne treba njih jedine prekorevati za bezosećajnu manipulaciju. Mnogi su novinari ispali budale.
Strategija ove Vlade prema štampi zasniva se na tom iskustvu: imati uz sebe što više medija, da jednom ne dospeš u problem sa njima. To je, dakako, pragmatičan pristup, i tome kao nastojanju teško bi se imalo šta prigovoriti.
Nije ovde, međutim, u pitanju samo odbrambeni kišobran. Vlada hoće više, pa ona, tako, u „najtiražnijem listu“ stopira trgovinu akcijama, pridobijajući menadžment na svoju stranu, i otvoreno govori ono što u Evropi ne govori niko – da svoj od savezne države osvojeni deo akcija nipošto ne želi da prodaje.
U „najstarijem listu“ pak ona oživljava svoju priču o udelu tako što želi da ga uveća, i cementira. Pavlovićev prolet-akcionarski pokret, pun nade da bi mogao napuniti svoje sirotinjske džepove, dolazi kao logistička podrška jednom takvom antievropskom idealu.
Dodajmo svemu postojeći RTS, i onda se Berluskoni – evropski parija kad je sloboda medija u pitanju – doima kao mastermajnd znatno manjeg formata od njegovog srpskog kolege. Tobože se u RTS nešto želi pomeriti, ali se nekako sve ideje kreću u pravcu da se ne smeta Vladi.
Tako su i Dinkićevi i Tijanićevi prilazi oko racionalizacije zaposlenih i tv-pretplate, naoko oštro suprotstavljeni, više politička trgovina nego ekonomija. Slovenci su se pre neki dan, recimo, opredelili za to da u septembru održe referendum oko svog državnog kanala. Ovde je, kako je krenulo, prirodno očekivati da Vlada reši uredbom ono što neće da plaća ona nego što bi, po njenom mišljenju, trebalo da plaćaju građani. Kad već ima glavobolje sa Televizijom, možda rezonuje, da bar ima neke vajde od nje.
Nikoga, međutim, nema da se zapita: čemu RTS? Pitanje je verovatno glasnije valjalo postaviti 5. oktobra nego sada, premda je proteklih pet godina malo koga uverilo da je napravljen kopernikanski obrat. Da veliki Ruso opisuje našeg mastodonta on bi u skladu sa svojom teorijom morao reći da su i oni koju su u njega ušli nevini i sa najboljim namerama otuda morali izaći deformisani. Takva je, dakle, to, po prilici nepopravljiva priroda ove kuće, i nema pisca njegove istorije koji bi je suštinski drugačije napisao od toga kako je mi opisujemo ovde. Što se ovog autora tiče, on ima još jedan dodatni, i ne tako bled argument, i to u formi sledećeg pitanja: ako Amerika nema ovakav državni kanal, što bi pa Srbija morala da ga ima?
Koštunica drži u glavi to da je galama štampe oterala prethodnu vladu, i vredno, dakle, radi na tome da izbegne nevolje barem sa te strane. U naletu je, i koliko god da on deluje diskretno, novine nisu diplomatija pa da se nešto može sakriti. Kao čovek demokratije, on, međutim, bolje od mnogih zna za iskušenja ukoliko se ne odoli zavodljivim glasovima kontrole nad medijima. Zna jamačno to šta je takav eksperiment donosio nekim njegovim prethodnicima na ovim prostorima. Nikad dobro, možda samo privremenu korist. A i novine same ne bi smele sedeti skrštenih ruku. Kao pouka: Miloševićevo vreme teško se osvetilo upravo onom ko mu je najviše služio. Štampi.
Radivoj Cvetićanin
