EN
O žrtvama je moguće izveštavati tako da im se sačuva dostojanstvo. Dokaz za to je i priča o Petnici, s kojom je novinarka Jovana Gligorijević pokazala kako se poštuju pravila profesije i dostojanstvo i privatnost žrtava.
„Vreme” je ipak među malobrojnim medijima koji su se profesionalno bavili temom seksualnog nasilja.
Ukoliko saosećanje i etiku ostavimo sa strane, šta kažu naši zakoni i kodeksi? I na čemu javnost da zasniva svoja očekivanja od medija kada svakodnevno imamo prilike da vidimo saučesništvo predstavnika vlasti i pojedinih televizija i tabloida kako prevazilaze granice pristojnosti / profesionalnosti / saosećanja?
Iako teško zamislivo, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin je tokom gostovanja u emisiji Hit tvit otišao i dalje od „ljudskih ćevapa”, prikazujući fotografije žrtava, najblaže rečeno, uznemirujućeg sadržaja. Ovaj način obaveštavanja javnosti prema mišljenju predsednice Saveta Regulatornog tela za elektronske medije Olivere Zekić imao je „edukativni karakter”. Samo dan kasnije, naslovna strana Infomera opet je „edukovala” javnost, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da je bio na mestu ministra MUP-a uradio bi isto.
Udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja – Atina, objavilo je studiju slučaja o kršenju prava na privatnost i poverljivost podataka dece žrtava seksualnog zlostavljanja i trgovine ljudima u Srbiji pod nazivom „Čovečanstvo duguje deci najbolje što ima“.
Ova studija prikazuje život jedne devojčice, žrtve trgovine ljudima i seksualnog iskorišćavanja čiji problemi nisu nestali hapšenjem trgovca ljudima.
Povređeno je njeno pravo na privatnost i poverljivost podataka; mediji su otkrili njen identitet, pritom – iznosili su detalje o zlostavljanju.
Slučaj ove devojčice, nažalost, nije usamljen, navode autorke.
Jedna od njih, Jelena Hrnjak, programska menadžerka NVO Atine, kaže za Istinomer da su studijom ukazale kako se sistem, umesto da pomogne žrtvama, obrušava na njih i oduzima im šansu da se oporave i reintegrišu.
Čija je uloga da zaštiti žrtve?
Hrnjak navodi na prvom mestu ulogu Centra za socijalni rad kome je u mandatu povereno da štiti decu žrtve nasilja i žrtve trgovine ljudima, a zatim nadležna tužilaštva, policijske uprave i druge institucije koje se bave ovom oblasti.
A šta bi bilo drugačije da nije bilo propusta i curenja poverljivih podataka i da su institucije zaštitile devojčicu, kao što bi trebalo da se dogodi, bez izuzetka?
„Sve bi bilo drugačije, naša realnost bi bila drugačija, a dete bi imalo neku šansu da se oporavi. Iako postoje ljudi koji svesno prekrše zakon, curenje informacija koje nanose štetu žrtvi dešava se i zbog nepažnje ili neznanja”, kaže naša sagovornica.
Hrnjak navodi da je dovoljno samo da se poštuju postojeći zakoni.
„Kakvo smo mi to demokratsko društvo ako se na neku žrtvu seksualnog nasilja obruši ceo sistem i celo društvo? Šta mi onda očekujemo?”, pita se Hrnjak i dodaje:
„Oporavak pod ovim okolnostima za žrtve je nemoguć“.
Zašto je bitna privatnost žrtava?
Tema zaštite podataka o ličnosti podrazumeva zaštitu privatnosti kao nekakvog dobra garantovanog Ustavom i međunarodnim dokumentima, kaže za Istinomer Zlatko Petrović iz kancelarije Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Identifikacioni podaci, nezavisno od stepena osetljivosti, ne bi trebalo da budu dostupni nekome ko je neovlašćen i ko te podatke može da zloupotrebi. U slučaju žrtava, treba posebno voditi računa.
„Podaci o tome da ste bili žrtva nasilja ili žrtva trgovine ljudima su vrlo delikatni podaci, žrtva se postaje nevoljno i vi tu činjenicu da ste bili žrtva nekakvog poniženja ili nasilnog sekusalnog čina ili krivičnog dela ne biste verovatno delili sa svakim“, objašnjava Petrović.
Po starom srpskom Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti iz 2008. godine, kako kaže, podatak o tome da li ste bili žrtva nasilja spadao je u naročito osetljive podatke o ličnosti.
Međutim, on to sada nije.
Sada je zakon propisao da se ti podaci mogu obrađivati, ali na vrlo restriktivan način i da obrada tih podataka mora biti posebno označena i zaštićena merama zaštite (koje propisuje Vlada uz prethodno mišljenje Poverenika).
„Za 10 godina koliko je taj ( prim. nov. stari) zakon bio u primeni, Vlada to nikada nije učinila, što takođe pokazuje odnos države prema nečemu što se zove zaštita privatnosti i zaštita podataka, posebno ovako delikatnih. U novom zakonu nemate više kategoriju naročito osetljivi podaci, već posebne vrste podataka o ličnosti i tu imate rasno, etničko poreklo, veroispovest, političko mišljenje, filozofsko uverenje, seksualni život, seksualna orijentacija, ali činjenica da ste recimo žrtva nasilja to zakon nije prepoznao kao posebnu vrstu podataka“, navodi Petrović.
Institucija Poverenika je nacionalni organ za zaštitu podataka o ličnosti. Službena lica koja podatke o ličnosti, koji se obrađuju na osnovu zakona, saopšte drugome koji nije ovlašćen, gone se po službenoj dužnosti i odgovaraju.
Petrović je naveo primer zločina koji se desio u jednom selu kod Zaječara, gde je trogodišnja devojčica silovana i ubijena. Kako nam je on objasnio, u novinama se pojavio kompletan iskaz ubice sa vrlo živopisnim detaljima, a njihovi „izvori” su govorili i o obdukcionom nalazu.
„Međutim, posle nadzor u policiji i tužilaštvu utvrđeno je da je čovek koji je bio uhapšen, taj ubica, bio toliko pijan da se ničega nije sećao, to znači da nije došlo do curenja podataka, nego da su ovde u Beogradu sedeli novinari i izmišljali takve stvari“, kaže Petrović.
U ovom slučaju, prema rečima Petrovića, ni obdukcijski nalaz nije postojao, što znači da je sve izmišljeno, pa i detalji o samom zločinu, koji i da su istiniti, ne bi smeli da se pojave u javnosti, jer se time narušava pijetet tog deteta i nanosi se bol porodici.
Kako Poverenik ne radi nadzor nad medijima, svako kršenje Zakona o javnom informisanju bi trebalo da bude pod ingerencijom Ministarstva kulture i informisanja.
Svoje mišljenje o poslednjem slučaju prikazivanja fotografija unakaženih žrtava izrazila je i Maja Gojković, ministarka kulture i informisanja, koja smatra da bi se zabranom prikazivanja ovog sadržaja zadiralo u uređivačku politiku medija.
A šta se dešava u slučaju kada podaci iz institucija zapravo procure u medije?
Mediji u slučaju Ninoslava Jovanovića
Nakon nedelju dana od potere, Ninoslav Jovanović, koji je oteo i deset dana zlostavljao devojčicu staru 12 godina, bio je uhapšen i saslušan u tužilaštvu, posle čega se u tablodima pojavio kompletan njegov iskaz sa uznemirujućim detaljima. Poverenik je sproveo postupak nadzora i podneo krivičnu prijavu.
„Po toj krivičnoj prijavi nismo dobili nikakav ishod, to su recimo podaci gde imate vrlo osetljivu kategoriju lica, to je pre svega dete od 12 godina, imate podatke o seksualnom nasilju i imate curenje tih podataka u novine da čita javnost”, objašnjava Petrović i dodaje da je u ovom slučaju utvrđeno da su objavljeni pravi podaci.
„Nosilac odgovornosti za curenje podataka je službenik koji je dostavio medijima te podatke. To je krivično delo za koji je zaprećena kazna do tri godine zatvora“, kaže Petrović.
Jelena Hrnjak kaže o ovom slučaju da smo mi „komplet kao društvo nastavili da vršimo nasilje nad devojčicom tako što smo uzurpirali njen lični prostor, njen identitet, njeno pravo na privatnost, njeno pravo na poverljivost podataka”.
„Tu devojčicu niko nije pitao da li ona želi da se nađe tu, da li želi da svi znamo šta se dešavalo na suđenju, da li želi da na taj način bude poznata javnosti“, objašnava Hrnjak dodajući da je to veliki problem, jer digitalni otisak ostaje ceo život.
Novinari su snimali dete u njenoj školi, pisali i o tome kakav je ona đak…
„Ugrožavanjem njenog prava, njene privatnosti, mi ugrožavamo i sopstvenu privatnost i sopstveno pravo, danas je to ona, sutra će biti neko od nas“, zaključuje Hrnjak.
U ovom slučaju identitet deteta bio je otkriven dok je trajala potraga, ali koji su koraci medija nakon što je potraga završena?
Tamara Urošević, novinarka i članica grupe „Novinarke protiv nasilja“, navodi da je u toku potrage bilo važno otkriti identiet otete maloletne devojčice i staviti njenu fotografiju kako bi se ona pronašla.
„Onog trenutka kada je ona pronađena, njeno dostojanstvo i njen identitet opet mora da se zašititi. U tom trenutku treba se opet vratiti na njene inicijale i dopustiti joj da se resocijalizuje i da se oporavi od te traume, a ne da je dodatno viktimizujemo, jer to dete i dalje živi u Srbiji i toj maloj sredini i biće i dalje suočena sa svim tim stvarima“, objašnjava ona.
Kako bi trebalo da se izveštava o nasilju?
„Uvek moramo poštovati identitet i dostojanstvo žrtve i ono što mi kao novinarke kada radimo sa žrtvama uvek kažemo jeste – da, jeste bolno dok se radi na samoj priči, ali da sve one strašne stvari dolaze kada priča dospe u javnost i medije, jer mi više nemamo kontrolu nad svim tim“, kaže Urošević za Istinomer.
Mediji bi o žrtvama seksualnog nasilja trebalo da izveštavaju poštujući prvo Kodeks novinara Srbije, što mislim da novinari i novinarke zaboravljaju, a drugo da prate smernice koje je izdala grupa Novinarke protiv nasilja“, odgovara Tamara Urošević.
Smernice za medijsko izvešavanje, osim zaštite ideniteta žrtava i članova njene porodice, između ostalog apeluju i na to da odgovornost za počinjeno nasilje ne treba prebacivati s nasilnika na preživelu / žrtvu, zatim da izveštaj ne sme da sadrži informacije kojima bi se čin nasilja mogao opravdati spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika.
Takođe, izveštaj ne sme da sadrži detalje čina nasilja/ubistva ili izjave sagovornika/sagovornica, koje su nerelevantne za čin i ne sme da sadrži senzacionalističke ili stereotipne izraze za nasilje, preživelu/žrtvu.
Još jedan od problema u medijskom izveštavanju predstavlja to što mediji senzacionalističkim izveštavanjem jure klikove i uvereni su da „krv prodaje novine“, naša sagovornica dodaje da bi trebalo više da se radi na promeni uređivačke politike pojedinih medija.
„Kada radimo analizu u okviru grupe Novinarke protiv nasilja susrećemo se toliko puta sa dobro napisanim tekstovima, gde nisu prekršeni nijedni indikatori. Međutim naslov i fotografije sve to krše, a to je sve deo uredničke politike“, objašnjava ona.
Dakle, novinari ne bi trebalo da otkrivaju identitet žrtve, a treba imati u vidu da u slučaju malih sredina i stavljanje inicijala može da otkrije ko je žrtva.
„Izvestite o onome što je u interesu javnosti, a to je da se nasilje desilo, ali tako da dopustite da žrtve imaju prava na dostojanstvo“, naglašava Urošević, dodajući da mediji moraju da imaju apsolutnu odgovornost za ono što puštaju u evoj etar, list ili portal.
A sprečavanje žrtve da se rehabilituje i resocijalizuje predstavlja sekundarnu viktimizaciju i retraumatizaciju.
„Medije to ne intersuje, jer izveštavaju o slučaju, a ne o osobi. Zaboravljaju da je to ljudsko biće koje bi trebalo da ima život, a njima je to još jedna stranica u novinama“, objašnjava naša sagovornica.
***
Kako naši sagovornici kažu, ključ je edukacija, kako samih medijskih radnika, tako i šire javnosti. Ipak, sama edukacija nije dovoljna. U vremenu kada državni vrh kači slike leševa i tabloidi podižu tiraž pričama iz crne hronike, neophodno je i da institucije rade svoje posao i sama javnost postane senzibilisanija i odgovornija.
SOS telefoni:
AUTONOMNI ŽENSKI CENTAR
0800/100-007; [email protected], [email protected]
VIKTIMOLOŠKO DRUŠTVO SRBIJE
065/548-6421 ; [email protected]
ASTRA
011/785-0000 ; [email protected]
ATINA
061/63-84-071 ; [email protected]
ROMSKI CENTAR DAJE
060/131-83-55 ; [email protected]
