Tako smo došli do apsurda da će predstavnike naše vlasti Amerikanci na
Molitvenom doručku ispitivati ko je ubio Slavka i zašto o tome još vlada zavera
ćutanja. Nekima od njih bi, plašim se, mogao zastati zalogaj u grlu, a to se
ponajpre odnosi na Ivicu Dačića, Slobinog vunderkinda, a danas velikog
pobornika evroatlantskih integracija. Možda je ministru policije danas od
„crvenih beretki“ bliža Nacionalna garda Ohaja, ali nas, koji smo devedesetih
imali oči i uši, ne mogu prevariti.
Ne
mogu nam zamazati oči pričama o neefikasnom tužilaštvu kad su i iz Ministarstva
pravde i iz MUP-a već više puta i pre više godina ponavljali da je u tom
slučaju sve poznato i sve nesporno. Svi se slažu da je Ćuruviju ubila država,
ali nema nikoga ko je u stanju da nalogodavce i izvršioce izvede pred lice
pravde. Od toga ko je povukao obarač mnogo je važnije u čijem kabinetu je
zločin smišljen. Nemoguće je da to oni koji su se tih godina zajedno sa Slavkom
borili za bolju Srbiju, a danas u rukama imaju sve instrumente vlasti, ne
znaju. Pre će biti da im nije u interesu da se otkrije istina. Upravo zbog
toga, do danas nije rasvetljeno ni ubistvo jagodinskog novinara Milana Pantića
i misterija u vezi sa smrću novinarke „Duge“ Dade Vujasinović.
U
kakvoj mi to državi živimo? Izgleda, još uvek u istoj onoj koja je ubijala
devedesetih. Da nije tako i kod nas bi se masovno sudilo bivšim agentima
Državne bezbednosti, kao što je to rađeno u Istočnoj Nemačkoj ili u Bugarskoj,
gde su pod udar zakona došle čak i vladike. Dok se to ne dogodi, dok kula zla
ne bude srušena do temelja, sve će ostati isto. I dalje ćemo živeti u
„Balkanskom špijunu“.
Autor: Vasilije Papović
