S druge strane, obeležavaju se godišnjice ubistva, kao nekakva uspomena, ne samo na ubijene, već i na nedostižnost pravde u Srbiji. Nekako se samo nameće pitanje: kako to da su ubistva ljudi iz medija, jedina ostala van domašaja kakve-takve pravde? Kako se o drugim političkim ubistvima saznalo dovoljno da se zaokruže istrage i povedu krivični postupci? Nekako ispada da su ova ubistva najosetljivija tema za političke i bezbednosne centre moći…Jer, nije da nije bilo najava da su istrage pri kraju, bilo je foto-robota ubica, prozivanja i informacija da su neki od direktnih izvršilaca zločina, i sami već mrtvi. Zaista, o čemu se tu, u stvari, radi? Kako to da niko nije, ni u akciji „Sablja“, progovorio dovoljno jasno o ubistvima novinara, uprkos informacija, sa najvišeg mesta, da su tada otkrivene i ključne informacije za ove istrage? Nedavno smo, na primer, mogli čuti i pročitati, da je »gospodin Legija« u kabinetu ministra policije, videvši plakat sa pozivom da se otkriju vinovnici političkih ubistava, sa ponuđenom sumom od po 300.000 maraka za svaku žrtvu, nonšalantno rekao da bi on mogao da lako zaradi par miliona…Niko, izgleda, nije smeo da ga nešto priupita o tome, pa makar dao i sve one milione…
»Oni koji su sproveli zastrašivanje po nalogu, neplanirano su ga ubili. Oko Pantića postoji dosta činjenica, ali nas sadašnji Zakon o krivičnom postupku sputava«, bila je jedna od dve »najsenzacionalnije« izjave visokoh zvaničnika aktuelne vlasti. Druga je ona o ubicama Zorana Đinđića koje krije DS…Dejanu Mihajlovu, uspešno je parirao niko drugi, do ministar policije, Dragan Jočić…Ministar koji bi trebalo , po pravu nadzora, da podseti nadležne na nastavak istrage oko ubistva novinara Milana Pantića, dao je još jednu »patriotsku » izjavu: ubili su, u nehatu, tvrdi ministar, nisu krivi, šta li? Ovom izjavom, ministar Jočić ne samo da ostavlja mučne sumnje u javnosti oko politike njegovog ministarstva i Vlade, već daje na znanje da on zna ko su ubice Milana Pantića. On, međutim, nije rekao da je istraga završena…Više, o slučaju Pantić, nismo čuli ni reči…Ni od policije, ni od tužilaštva, ni do suda…Ministar se ponudio kao »insajder«,to je jedini zaključak…Upoznat sa nekim informacijama koje je na ovakav trapav i benevolentan način saopštio porodici, kolegama , prijateljima i javnosti Srbije…Odakle ministru Jočiću takve »ideje«…Jedan od mogućih odgovora je materijal koji mu je NUNS stavio na uvid, koji je u ovo novinarsko udruženje, stizao tokom tri-četiri meseca, u okviru NUNS-ove kampanje »Obećali ste, ispunite obećanje«…Ministri pravde i policije, Stojković i Jočić , dobili su kopije tekstova u kojima se otkrivaju detalji zločina izvršenog nad Pantićem…Osoba koja ih je pisala, potpisana je i njena adresa je poznata, ona je, kako tvrdi, krivične prijave protiv neposrednih izvršilaca zločina, podnela Specijalnom tužilaštvu. U pomenutim »materijalima«, minuciozno se rekonstruiše ubistvo i otkrivaju izvršioci, detljno se, u crtežima, prikazuje sam čin, čak i obraćanje ubica Pantiću koje je, kako se kaže, on pokušao da ignoriše…Nije, međutim, jasno, da počinioci nisu imali nameru da ga ubiju…Ako to nema nikakve veze sa istinom, onda bi mogla biti na delu pretpostavka da neko iz službi bezbednosti, neko ko zna kako se vizuelno rekonstruiše ubistvo, podmeće sva ta imena istrazi…O tome mišljenje ne bi trebalo, javno, da iznosi ministar policije, da samovoljno procenjuje informacije koje je dobio »na tanjiru«. Sa druge strane ove ministrove priče, jeste činjenica da ministar Jočić tri –četiri meseca odbija da odgovori, na bilo koji način, na molbu predstavnika NUNS-a, da se sa njim sastane u vezi istrage ubistva Milana Pantića. Preko Ministarstva pravde jedva je pribavljena informacija da se, u vezi sa ovim informacijama, u Specijalnom tužilaštvu vodi nekakva istraga. To i ništa više…
Svake godine, 11. aprila, obeležava se godišnjica mučkog ubistva novinara i urednika Slavka Ćuruvije: oni koji redovno dolaze žale se da ih je i same sramota što je ova godina samo repriza prethodne. Slične reči, slični ogorčeni protesti koji se, po svoj prilici, u izvršnoj i sudskoj vlasti, »prime na jedno uho a na drugo puste«…Aktuelna vlada je, kao i prethodna, na početku svog mandata rasvetljavanje ubistva Ćuruvije, označila kao »državni izazov«:«takva tajna iz mračnog vremena ne sme ostati neotkrivena«, poručeno je. Ali, nova vlast se, odmah, i ogradila: »protok vremena, materijalni dokazi, profesionalno organizovano praćenje i ubistvo u ratno vreme«, navedeni su kao, unapred dato opravdanje, kao prepreke da se »sa sigurnošću odgovori na pitanje ko je ubio Slavka Ćuruviju«. Niko više ne pominje ni »Dosije Ćuran« koji je potvrđen kao verodostojan dokument o praćenju Ćuruvije na dan ubistva – snažan trag koji postavlja pitanje o odgovornosti SDB i njenih čelnika. Sve do nalogodavaca. Istraga se batrgala nagađanjima ko su i da li su živi neposredni izvršioci zločina. Javnost kao da je pripremana da prihvati objašnjenje da ako prozvani kao ubice, nisu živi, šta ima tu da se dalje postupa…
Ministarstvo policije se, u svom godišnjem izveštaju, pozvalo na svoje evidentne uspehe: rasvetljeno je 74 odsto ubistava u Srbiji, pronađeno je, tokom 2004. godine 2182 ukradenih automobila, 6.679 falsifikovanih domaćih i stranih novčanica, zaplenjeno je 300000 piratskih kompakt diskova i 7000 video kaseta…
Još jedan tužan povod je obeležio medijski svet: 23.april, godišnjicu bombardovanja zgrade RTS u Aberdarevoj, kada je stradalo 16 radnika iz master sobe. Za ovaj zločin, za koji državni organi i dalje najviše okrivljuju NATO, kažnjen je samo Dragoljub Milanović, generalni direktor RTS, u vreme kada se to desilo. Porodice ubijenih radnika RTS, smatraju da Milanović nije jedini krivac i da su krivične prijave protiv iza odgovornih u RTS, neopravdano odbačene. Žanka Stojanović, majka stradalog 26-godišnjaka, tehničara mastera, Nebojše Stojanovića, sakupila je niz važnih dokumenata koji bi mogli biti povod da se istrga obnovi. Ona smatra da niko nije bio zaista voljan da ispita odgovornost političkog, vojnog i policijskog vrha za ovo stradanje, i nudi dokaze koji potvrđuju izjave Karle del ponte i Džordža Robertsona, da je vrh države znao za vreme kada će RTS biti bombardovan. Ove navode ona će objaviti u vidu knjige, na uvid javnosti i bez mnogo očekivanja, kako kaže, da će to nekoga ko bi to trebalo da procenjuje, navesti na to da ponovo pokrene pitanje odgovornosti za ovaj zločin.«Ni jedna ni druga vlast nisu htele da stanu iza porodica«, tvrdi ona.«Očigledno su smatrali da im je u interesu da ovaj srpski narod i dalje živi u uverenju da je za sve kriv samo NATO…« Jedan od važnih dokumenata koji je g-đa Stojanović pribavila u septembru 2004. godine je i knjiga DOC-a (Dežurnog operativnog centra), iz koje se mogu saznati neke vrlo zanimljive stvari i , u dobroj meri shvatiti, šta se u stvari dešavalo tih dana u RTS-u…Interesantno je i da je DOC iseljen iz zgrade u Aberdarevoj uveče, uoči noći bombardovanja zgrade i preselio u Hilandarsku ulicu…Uređaji su u zgradi isključeni, navodno zbog pregrevanja…U pomenutim beleškama zavedenim rukom u knjigu evidencije, jasno piše da je dan nakon bombardovanja zgrade, 24.aprila, »iz poverljivih vojnih izvora«, tačno u 23.50, stigla vest da će te noći biti bombardovani predajnici na Avali i u Košutnjaku, što se na Avali i dogodilo tačno kako je dojavljeno. Navodi se i ime osobe koja je tu vest primila…Žanka Stojanović veruje, a za to navodi još čitav nih podatka koje je slagala »kao deliće mozaika«, da se moralo znati i za prethodnu noć. U medijima, naročito u kontroverznom „Nedeljnom telegrafu“, s vremena na vreme se pojave intervjui »insajdera« koji otkrivaju da je državni vrh morao imati saznanja o vremenu gađanja zgrade RTS.«Sada imam nameru da se obratim Aleksandru Dimitrijeviću i Vladimiru Nikoliću, sa čijom ženom sam se kada je on bio torturisan zajedno borila, da se otvore dokumenta i da se izađe sa istinom. Nemoguće je da te informacije nisu dolazile do Miloševića. Istražujući oko toga, dobijala sam i informacije da su Rusi bili ti koji su prenosili i komunicirali…«Nebojšina majka danas žali što roditelji ubijenih nisu odmah , istovremeno sa krivičnim prijavama, tužili državu:« To je zločinačka država, to smem slobodno da kažem. Vlast, vojska i crkva, tu su svi bili zajedno«. Za »normalnu državu« ako se jednom napravu u Srbiji, biće puno nedovršenih poslova i to onih iz »opasne zone«.
Nastasja Radović
