Kolektivno buđenje

„Ako se borite za jedno, ne možete da se ne borite za drugo. To su ljudska prava. Trudimo se da budemo megafon onih koji se ne čuju dovoljno glasno“, kaže osnivačica i voditeljka podkasta Tampon zona

Tampon zona je od 2019. godine siguran prostor za stvaranje zajednice žena i medijski kutak gde ni jedna tema nije tabu. Fizičko i psihičko zdravlje žena, njihov položaj na poslu i u porodici, slika žena u medijima, nasilje u vezi, samo su neke od tema koje pokriva ovaj podkast.

Pored oglašavanja i izveštavanja o pravima i problemima žena, tim Tampon zone ne ostaje imun ni po pitanju drugih društvenih dešavanja, te je tako javno podržao blokade fakulteta i srednjih škola. „Mladi nam sada drže lekciju o zajedništvu, koju dugo nismo imali u ovoj zemlji“, smatra osnivačica i voditeljka podkasta Tampon zona Iva Parađanin.

DOSIJE: Mnogi tabloidi su targetirali studente i studentkinje usled učešća u blokadama fakulteta i rektorata, neki od njih osvanuli su i na sajtu Kopaćemo kao „studenti plaćenici“. Šta to govori o mladima, zašto se čitava propaganda okomila na njih?

IVA PARAĐANIN: Strašno je da se nešto dobro na tako užasan način izvrće i predstavlja kao nešto potpuno drugačije. Ne samo da su studenti i studentkinje razvlačeni po medijima, nego svakodnevno svedočimo fizičkom nasilju, nasrtanju automobila na njih, nasilnicima koji ih napadaju. Nikad nije bilo bitnije biti na strani studenata i studentkinja, biti na pravoj strani, i mislim da se stvarno dugo nije desilo ovakvo kolektivno buđenje i zahvalna sam im na tome. Stalno pričam sa koleginicama i kolegama iz medija o tome kako ih podržati i smatram da o svemu što se dešava treba izveštavati konstantno.Sa druge strane, sve što mi, stariji, sada uradimo je toliko malo u odnosu na to šta oni rade – uče nas solidarnosti.

DOSIJE: Ovo su, ipak, mlade generacije, pripadnici takozvane Generacije Z; za njih postoji kolokvijalno razmišljanje da su nezainteresovani, da ne gledaju i ne slušaju medije, da ne znaju ništa o političkim dešavanjima u zemlji, ali, opet, sada su na ulici i traže pravdu. Kako Vi to vidite? Ako nemaju poverenja u tradicionalne medije, da li je vreme za drugačije načine informisanja?

PARAĐANIN: Mislim da ova situacija pokazuje koliko smo puni predrasuda. Navikli smo da živimo u svojim „bablovima“, i onda se desi da generacija od koje to niko nije očekivao napravi iskrenu pobunu i održi lekciju solidarnosti. Danima razmišljam o medijskom prisustvu mladih. U Utisku nedelje su samo studenti i studentkinje bili sagovornici. Neverovatno koliko su nam do sada nedostajala njihova razmišljanja.Mislim da će mediji uvek biti tu i da uvek mogu da prenesu ono što studenti i studentkinje kažu. Sviđa mi se što su oni izabrali svoje kanale oglašavanja. Precizno biraju reči, stavove, zahteve. Dopada mi se što ne vidimo rasplamsavanje u medijima i mnoštvo poruka koje mogu i da se razvodne. Usmereni su ka Instagramu, ne lutaju, objavljuju vrlo koncizna saopštenja. To me je zadivilo.

DOSIJE: Tampon zona učestvuje u programu Mreža za talente i inovacije u medijima, koji ima za cilj da mladi unesu novine u rad medija koji su deo projekta. Koliko su mediji spremni za uvođenje novina u svoj rad i koliko imaju poverenja u mlade?

PARAĐANIN: To se dosta razlikuje od redakcije do redakcije. Nama koji smo više od 10-15 godina u medijima zajedničko je svedočenje medijskoj transformaciji koja se dešava. Kada smo shvatili da se dugi tekstovi više ne čitaju toliko, da kratak sadržaj preuzima primat, svi smo se pomalo uplašili. Prosto, nešto čime ste se bavili toliko dugo odjednom menja oblik, dobija nove formate koje vi ne razumete. Ali, smatram da je važnije nego ikad da se te inovacije prihvate i preoblikuju u korist samog medija. Važno je da medij uvek bude taj koji ima autoritet nad sadržajem i da ne treba da se plašimo da će neka nova sila da preuzme naše uredništvo. Samo treba malo da se prilagodimo i da poslušamo neke nove glasove i trendove, da učimo iz primera dobrih praksi. Ako želite da se obraćate mladima, važno je da mladi budu deo tima. Ne treba da se držimo u tvrdim okovima, već da dopustimo da nas sve te novine inspirišu.

DOSIJE: Novogodišnju epizodu podkasta snimali ste uživo sa publikom. Smatrate li da će ovakav način snimanja podkasta postati učestaliji? Šta su njegove prednosti, a šta mane?

PARAĐANIN: Nama je jako važno građenje zajednice, tako da nemamo publiku već zajednicu. Prosečan konzument sadržaja u današnje vreme traži nešto iskustveno, ne želi da bude pasivan. Shvatile smo da zajednica želi da se poveže i upozna i odatle je potekla ideja za događaje uživo. Prvi takav događaj bio je za Svetski dan devojčica, gde je bilo oko 200 ljudi, koji nam je pokazao da ljudi još uvek žele fizički da se pojave negde, osete miris na nekom događaju. Taj događaj nije sniman. Ne samo zbog ekskluziviteta, već zbog poverenja, jer se dosta žena javi da ispriča neko svoje ranjivo iskustvo.Tada smo rešile da bar na kvartalnom nivou imamo neku takvu vrstu okupljanja, gde i nama znači da vidimo ko su naše slušateljke. Tek posle toga došlo je do snimanja novogodišnje epizode uživo. To je tehnički zahtevno, tako da nije za mnogo ljudi, ali je predivno zato što čujete reakcije uživo, čujete smeh, vidite lica tih žena. Nakon završetka snimanja same epizode, uključile su se i žene iz publike, što takođe nije snimano.

DOSIJE: Nov serijal Tampon zone „Svetla u mraku“ predočava javnosti brojne izazove sa kojima se susreću istraživačke novinarke. Kako vidite položaj žena u novinarstvu?

PARAĐANIN: To mi je dosta bolna tema, jer znamo da su žene u medijima višestruko diskriminisane. Sa druge strane, u poslednje vreme bilo je ogromnih priča istraživačkih novinarki koje su razotkrile razne vrste nepravdi, a čini mi se da im nismo dovoljno dali na značaju. Kao da ne shvatamo kroz šta sve prolaze žene da bi uradile neku priču, koliko im je ugrožena bezbednost i koliko je prisutan seksizam. Zato sam želela da odam počast baš istraživačkim novinarkama, jer su svetionik u savremenom svetu. Neprikosnovene su, hrabre. Za ovaj serijal izabrale smo samo njih četiri, ali planiramo i da nastavimo, jer je njihov značaj nemerljiv.

DOSIJE: Teme koje obrađuje Tampon zona su često tabu, pogotovo u patrijarhalnim sredinama. Da li ste imali priliku da bolje upoznate slušateljke iz provincije?

PARAĐANIN: Žene u manjim sredinama su dosta zatvorenije, ali kad nešto shvate, imaju baš jaku želju da se povežu, postave pitanje. Problemi sa kojima se susreću i način na koji ih rešavaju jesu potpuno drugačiji od žena u velikim gradovima. Ti problemi su često nevidljivi u medijskom i institucionalnom diskursu. Stvarno ne vredi da samo pričamo da je ženama u manjim sredinama teže, već im treba dati mikrofon.Najlepše nagrade za postojanje našeg medija su kad čujemo da su žene pokrenule promene u svojim sredinama nakon slušanja Tampon zone. Na primer, posle epizode o nasleđivanju, javilo se jedno 30 žena koje su rekle da su nakon epizode ipak odlučile da se ne odreknu nasledstva ili da utiču na neku članicu porodice da to ne uradi. To je opipljiv dokaz da vršimo neki uticaj.

DOSIJE: Pored gošći, Tampon zona imala je i goste koji su govorili o izazovima pri razotkrivanju svoje seksualnosti. Da li je to znak da Tampon zona želi da se bavi pravima i drugih grupa, pored žena?

PARAĐANIN: Svakako. Prava LGBT zajednice su nam važna. Ako se borite za jedno, ne možete da se ne borite za drugo. To su ljudska prava. Trudimo se da budemo megafon onih koji se ne čuju dovoljno glasno. Volela bih da se bavimo i pravima Romkinja, migrantkinja, svih grupa koje treba da budu vidljive, a u medijima su neretko prikazane kroz stereotipnu sliku. Drago mi je da je procenat muškaraca koji slušaju Tampon zonu porastao – sa pet na 25 odsto. Kada radimo ankete, vidimo da su to često muškarci koje su upravo žene animirale da slušaju Tampon zonu. To su često momci kojima devojke puštaju podkast, očevi koji ga slušaju sa ćerkama. Drago mi je što je tako, jer su to teme koje treba sve da nas interesuju.