Spisak
medija sa nepoznatim vlasnikom otvara se Večernjim novostima i već legendarnim
Milanom Bekom. Tu je zatim Press čija polovina vlasništva pripada Amber Pres
Limitedu, preduzeću registrovanom u Limasolu, na Kipru. U izveštaju se sumnja
da iza TV B92 i TV Prva stoji grčki biznismen Minos Kirijaku. Tu je dilema da
li iza TV Avala stoji Željko Mitrović, a ofšor kompanije pojavljuju se i u
Radio Indeksu, Roadstar radiju, Novom Standardu, Ekonomistu, Objektivu… Pored
toga, u izveštaju se navodi i grupa od pet medija (Hepi TV i Hepi Kids TV,
Radio S, Akter i Pečat) „sa nedovoljno transparentnim domaćim kapitalom“.
Pretpostavlja se da su vlasnici navedenih medija zapravo domaći političari ili
biznismeni.
U
izveštaju se spominje i nedeljnik Vreme „koji nije uspeo da izbegne uticaj
krupnog kapitala“, odnosno Miroslava Miškovića. Pozajmica od 370.000 evra Delta
Maksija tumači se kao neposredan povod za promenu uređivačke politike ovog
uglednog nedeljnika.
Što
se tiče RTS, Savet ističe da ne raspolaže svim podacima o poslovanju javnog
servisa jer je Aleksandar Tijanić odbio da postupi po rešenjima poverenika za
informacije od javnog značaja i dostavi traženu dokumentaciju. Ipak, u
izveštaju se navode određene sumnje u zakonitost ugovora koje je javni servis sklapao
sa pojednim nezavisnim produkcijama i fizičkim licima.
Netransparentnost
vlasništva i RTS su, ipak, privukli manje pažnje od podataka o milionskim
iznosima koji su na razne načine prelivali u medijski sektor, možda i zbog toga
što je, kako se u izveštaju tvrdi, na taj način „uspostavljena potpuna
kontrola“ nad medijima a građani uskraćeni za objektivno i nepristrasno
izveštavanje.
U
izveštaju se navodi da je Savet na uzorku od 50 najznačajnijih državnih
institucija utvrdio da se za oglašavanje i promociju izdvaja oko 15 miliona
evra. Dodatnih 21 do 25 miliona evra mediji dobijaju na javnim konkursima. U
odnosu na 160 miliona evra koliko se ukupno „okreće“ na tržištu oglašavanja,
država, dakle, kontroliše četvrtinu.
Posebno
se apostrofira Telekom koji godišnje troši na medije oko 10 miliona evra a
lavovski deo, od televizijskih kuća, otpada na RTS, RTV Pink, RTV B92, TV Foks
i TV Avalu. Od pisanih medija Telekom se oglašava najviše u Večernjim
Novostima, Blicu, Kuriru i Pressu.
Ističe
se i Agencija za privatizaciju koja je potrošila oko 62 miliona dinara na
oglašavanje uglavnom u Večernjim novostima, Blicu, Politici i Pressu.
Od
ministarstava posebno se ističe Ministarstvo životne sredine i prostornog
planiranja. Iz Dulićevog portfelja najviše para otišlo je Ringierovim izdanjima
Blic i Alo sa kojima je sklopljen ugovor vredan gotovo pola miliona evra (47,2
miliona dinara) i to na ime „istraživanja iz oblasti životne sredine“!?
Ne
zaostaje ni Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja koje je za medije
izdvojilo „ne manje“ od 60 miliona dinara. Bivši ministar Dinkić je najviše
potrošio na TV B92, RTS i RTV Pink.
Sledi
potom Ministarstvo zdravlja sa 35 miliona dinara (RTV B92 – 5,53 miliona
dinara, Politika – 3,22 miliona dinara, Blic – 2,36 miliona dinara…), pa
Ministarstvo poljoprivrede (Politika – 2,4 miliona dinara, Blic – 6,12 miliona
dinara). Ministarstvo rada i socijalne politike, Ministarstvo za Kosovo i
Metohiju, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Poreska uprava, NSZ, EPS…
U
izveštaju se, međutim, posebna pažnja usmerava na marketinške i produkcijske
agencije koje su, kako se navodi, „u vlasništvu stranačkih aktivista ili sa
njima povezanih osoba“.
Dragan
Đilas, gradonačelnik Beograda i zamenik predsednika DS, dovodi se u vezu s
Multikom group, Direct media i Emotin, a Srđan Šaper, „doskorašnji član
Predsedništva DS i neformalni savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića“ sa
Meken Erikson.
Ako
se ovo zna, onda i nije čudno što se većina medija povela za onim: „Baraćkin
izveštaj“ i ne postoji ako mi ne pišemo ili izveštavamo o njemu. Možda su i u
pravu ali, u svakom slučaju, izveštaj je umnogome razotkrio neprirodne odnose
vlasti i medija.
Ono
što je, međutim, značajnije od posipanja pepelom vlasnika i urednika medija je
svakako pitanje kako se došlo u situaciju da se veći deo srpske medijske scene
pretvorio od tzv. „nezavisnih medija“ u običnu kariku koruptivnog lanca.
Takva
pozicija im je jednostavno nametnuta i pred njih je stavljena nimalo
jednostavna dilema: ili naša pravila ili katanac na vrata. Država je tako
uspostavila efikasan mehanizam kontrole medija koji deluje, vidi se sada, i
kada ne deluje. Poenta je da se mediji uvuku u prljavu igru a onda „baba dala
banku da uđe u kolo a dve da izađe“. U situaciji kada vlast preko države i
paradržavnih agencija kontroliše više od polovine ukupnog marketinškog kolača,
mediji jednostavno nisu imali mnogo izbora i većina se odlućila da prihvati
ponuđeno, pristajući na pravila koja su uspostavljena kada su se srela
četvorica drugara iz razreda. Legendarni citat, objavljen u magazinu Status,
(navodi se i u Izveštaju), nastao u razgovoru Borisa Tadića sa Svetislavom
Basarom, doslovce glasi:
Boris
Tadić: Može ti delovati previše atipično kako sam ušao u ovo. A ušao sam u sve
tako što smo se nas četvorica, moji drugovi iz detinjstva i ja, našli i jedne
noći razgovarali o tome da li Srbiju treba prepustiti radikalima… Bili smo
samo nas četvorica…
Basara:
Ti, Krle, Šaper i ko je četvrti?
Tadić:
Tucko. Nas četvorica.
Nevolja
je što nije ostalo na četvorici. Što reče neko:
–
Koliki je, bre, bio taj razred?
Autor: Vukašin
Obradović
