EN
Dva obaveštenja stoje na sajtu Apelacionog suda. Ono koje nas je sve šokiralo, da su optuženi u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije oslobođeni, sa sažetkom odluke-presude, i drugo, koje predstavlja reakciju predsednika Suda.
Kada se čitaju oba teksta, potpuno je opravdano zapitati se zbog čega te uradke piše neko ko očigledno nema nikakve veze sa samim sudskim procesom. Ili je, možda, namerno urađeno upravo na taj način, da bi se pažnja odvratila od ključnih tema i pitanja vezanih za ovaj „proces veka“.
Predsednik Apelacionog suda u Beogradu, Duško Milenković, u saopštenju koje je objavljeno 5. februara, tri dana posle objavljivanja informacije o oslobađajućoj presudi istog suda u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije, obraćajući se porodici Slavka Ćuruvije, prijateljima, predstavnicima medija, pojašnjava kako je došlo do oslobađajuće presude, posle dve osuđujuće presude na po 100 godina zatvora. Na kraju tog obraćanja, on kaže:
U tom smislu, pozivam sve pripadnike sredstava javnog informisanja, kao i javne ličnosti, da nas i dalje kritikuju kada smatraju da je to u javnom interesu, ali da kritikama prethodi ozbiljna analiza činjeničnog stanja koje sud ima u predmetu jer, podsećam, sud sudi samo na osnovu dokaza koje su stranke u postupku prezentovale, a u konkretnom slučaju, dokazi za tvrdnje iz optužnice su evidentno izostali.
U tom smislu, pre nego što budemo imali uvid u detaljno obrazloženje ove presude, osvrnuću se na nekoliko konstatacija iz sažetka presude koju je, očigledno, pisao neko ko nije imao uvid u sam sudski proces i dokazni postupak.
Zbog toga prenosimo u potpunosti to obrazloženje, sa komentarima vezanim za netačne tvrdnje.
(Potpuno je neuobičajeno, a neki kažu i skandalozno, da predsednik Apelacionog suda na ovaj način tumači presudu. On nema nikakva ovlašćenja da to čini. To nikada nije radio ni u jednom drugom predmetu. On pokušava da zaključke sudskog veća nametne kao bespogovorne).
Svakako, čekamo tekst presude, ali predsednik Apelacionog suda nas je izazvao i ovo je odgovor na sažetak ove presude.
Komentar Verana Matića, predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara na Obrazloženje presude Apelacionog suda u slučaju ubistva Slvaka Ćuruvije
∗∗∗
PRVOSTEPENA ODLUKA
Presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, K Po1 73/20 od 2. decembra 2021. godine, zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114, stav 1, tačka 5. KZ (od čega okr. Marković u podstrekavanju, a okr. Radonjić, Kurak i Romić kao saizvršioci) okr. Radomir Marković i Milan Radonjić su osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po 30 godina, dok su okr. Miroslav Kurak i Ratko Romić osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po 20 godina. Oštećeni su radi ostvarivanja svojih imovinsko-pravnih zahteva upućeni na parnični postupak.
Okrivljeni su oglašeni krivim što su aprila meseca 1999. godine, po nalogu NN lica, po prethodnom dogovoru i planu, lišili života vlasnika, direktora, glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista „Dnevni telegraf“ i nedeljnika „Evropljanin“, oštećenog, sada pokojnog, Slavka Ćuruviju, iz niskih pobuda, zbog njegovog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosioca političke vlasti, a radi očuvanja postojeće strukture vlasti, tako što je okr. Marković, tada načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a RS, a nakon odbijanja komandanta JSO Milorada Ulemeka, krajem marta meseca 1999. godine, da, sa pripadnicima svoje jedinice, liši života oštećenog, početkom aprila 1999. godine, plan o lišenju života oštećenog preneo okr. Radonjiću i tako istog podstrekao da pripremi fizičku likvidaciju oštećenog, pa je okr. Radonjić postigao dogovor o lišenju života oštećenog, sa pripadnikom RDB-a, okr. Romićem i Kurakom, iskoristio svoja službena ovlašćenja načelnika CRDB Beograd radi izvršenja planiranog krivičnog dela, tako što je protivzakonito bez pismenog predloga, dao usmeni nalog za primenu mere tajna kontrola telefonskih razgovora, suprotno Pravilu o radu službe državne bezbednosti i Uputstva o primenjivanju propisanih sredstava i metoda rada u izvršavanja poslova iz delokruga SDB i izdao usmeni nalog, sada pokojnom, Zoranu Paviću, načelniku Devetog odeljenja CRDB Beograd, da se 9. i 10. aprila 1999. godine primeni mera trajnog praćenja neprekidno 24 časa i da ga izveštava o svakom kretanju oštećenog, a 11. aprila 1999. godine, zbog zakasnelog javljanja prethodnog dana, kada je oštećeni već ušao u stan, naložio da ga hitno i detaljno obaveštava o svakoj promeni kretanja i mesta gde se oštećeni nalazi, a posebno kada se uputi ka svom stanu, te organizovao da sa podacima o kretanju oštećenog budu upoznati okr. Romić i Kurak, a preko njih i neposredni izvršilac i tako omogućio neposredno izvršenje dela od strane NN lica i to tako što je 9. aprila 1999. godine Draganu Paviću dao nalog da preda vozilo marke „Golf“ okr. Romiću, koji je istog dana u večernjim satima preuzeo navedeno vozilo, a koje je bez evidentiranja u kolskoj knjižici, isti koristio u neposrednoj blizini mesta izvršenja, te preko kolske radio stanice, u vozilu 11. aprila 1999. godine čuo izveštavanje pripadnika Devetog odeljenja i tako imao informaciju o kretanju istih i oštećenog, pa nakon što je okr. Radonjić izdao usmeni nalog Paviću da obustavi trajno praćenje oštećenog i preuzme dalje praćenje drugog lica, na koji način je sprečio da okr. Romić, Kurak, a pored njih i neposredni izvršilac, NN lice, budu uočeni od pripadnika Devetog odeljenja RDB, odmah, po davanju naloga, telefonskim putem obavestio okr. Romića i Kuraka o kretanju oštećenog, koji su omogućili NN licu da, a nakon ulaska, sada pokojnog Slavka Ćuruvije, sa oštećenom Brankom Prpom, u prolaz zgrade broj 35 u sadašnjoj Svetogorskoj ulici, istima neopaženo priđe iza leđa i oko 16,45 časova, sa razdaljine od oko 1,5 metar, iz automatskog pištolja ispali rafalno 5 projektila u leđa oštećenog, nanoseći mu više ustrelina i prostrelina u predelu desne polovine leđa, grudnog koša, desne ruke i glave, od kojih se oštećeni zaneo i pao, potom oštećenu Branku Prpu, kada je pokušala da se okrene, udario drškom pištolja u potiljačni deo glave, od kog udarca je pala, nanevši joj laku telesnu povredu, pa je potom, iz neposredne blizine od 0,8 metara, ponovo rafalno ispalio više projektila u glavu i telo oštećenog, i naneo mu 7 ustrelina i prostrelina, pa je, usled oštećenja za život važnih moždanih centara, nastupila smrt istog.
PODNOSIOCI ŽALBE
Tužilac za organizovani kriminal, okrivljeni i njihovi branioci, kao i supruga okr. Radomira Markovića.
DRUGOSTEPENA ODLUKA
Posebno odeljenje za organizovani kriminal Apelacionog suda u Beogradu, nakon održanog pretresa, donelo je 19. aprila 2023. godine presudu Kž1 Po1 9/22 kojom je, usvajanjem žalbi odbrane i delimičnim usvajanjem žalbe Tužilaštva, preinačilo prvostepenu presudu i okr. Radomira Markovića oslobodilo od optužbe da je izvršio krivično delo teško ubistvo u podstrekavanju iz člana 114, stav 1, tačka 5. KZ, te okr. Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića da su, kao saizvršioci, izvršili krivično delo teško ubistvo iz člana 114, stav 1, tačka 5. KZ. Oštećeni su radi ostvarivanja svojih imovinsko – pravnih zahteva upućeni na parnični postupak.
Apelacioni sud je, nakon održane sednice veća, doneo odluku da otvori pretres pred drugostepenim sudom, jer je osnovano izjavljenim žalbama ukazano da je prvostepeni sud i u ponovljenom postupku učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka zbog kojih nije bilo moguće ispitati pravilnost i zakonitost pobijane presude, a takođe nije postupio po nalogu drugostepenog suda i nije otklonio nepravilnosti na koje je ukazano ranije donetim rešenjem Apelacionog suda što je bilo od odlučnog uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Naime, prvostepeni sud je presudom koja se napada žalbama prekoračio optužbu, povredio identitet optužbe i presude i nije rešio predmet optužbe, a pritom je i selektivnom ocenom dokaza u potpunosti zanemario određene činjenice koje proizlaze iz izvedenih dokaza, a koje međusobno posmatrane pružaju osnov za drugačije presuđenje.
Sud je doneo odluku da na pretresu pred drugostepenim sudom ponovo ispita svedoka oštećenu Branku Prpa, Milorada Ulemeka, Miloša Simovića i Aleksandra Simovića i da izvede dokaze čije izvođenje je odbijeno od strane prvostepenog suda. Svedoci Ulemek, te Miloš i Aleksandar Simović nisu želeli da odgovaraju na postavljena pitanja suda i stranaka i uskratili su svedočenje. Sud je pročitao njihove iskaze koje su dali pred Tužilaštvom za organizovani kriminal, kao i iskaze Dejana Milenkovića i Miladina Suvajdžića, koji su se izjašnjavali samo o informacijama koje su od nekog čuli, pritom isti sadrže i potpuno različita izjašnjenja, a s obzirom na to da su izjavili da o ovom događaju nemaju neposrednih saznanja, Sud je utvrdio da su iskazi ovih svedoka iz istrage ne samo nepouzdani, već i da se ne mogu sa sigurnošću prihvatiti kao istiniti.
Obrazloženje presude Apelacionog suda u slučaju ubistva Slvaka Ćuruvije
Neistina je da su izjašnjenja potpuno različita, naprotiv, saglasna su.
Postavlja se pitanje kako i na osnovu čega je Sud utvrdio da su nepouzdani, jer svedoci nisu tražili ništa da bi svedočili, iako se većina njih nalazi na izdržavanju dugotrajne zatvorske kazne. Ulemek je direktno upitan o motivima svedočenja i da li očekuje nešto, na šta je odrečno odgovorio.
Komentar Verana Matića
∗∗∗
Po nalaženju Apelacionog suda, i pored svih izvedenih dokaza, tokom postupka nije utvrđeno postojanje organizovane kriminalne grupe, niti je utvrđeno ko je, kada i gde, kao što se navodi u dispozitivu optužnice, učestvovao u sačinjavanju prethodnog dogovora i plana za lišenje života vlasnika, direktora glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista “Dnevni telegraf” i nedeljnika “Evropljanin” oštećenog sada pok. Slavka Ćuruvije, a nije izveden nijedan dokaz u prilog navodima optužbe, da je takav nalog dat od strane NN lica “iz najviših struktura vlasti”.
Više svedoka se izjašnjavalo o političkom razlazu Mirjane Marković i Slavka Ćuruvije, te njegove svesti da je zbog toga životno ugrožen. A upotreba Službe na ovaj način nedvosmisleno ukazuje da je nalog došao sa najvišeg mesta. Postavlja se pitanje da li bi Služba mogla da bude angažovana na takav način da nalog nije došao sa najvišeg mesta, posebno imajući u vidu sinhronizovane napade na Ćuruviju putem medija sa zloupotrebom službe.
Komentar Verana Matića
∗∗∗
Takođe, ni navodi da je okr. Marković upoznao okr. Radonjića sa planom o lišenju života novinara sada pok. Slavka Ćuruvije, odnosno da mu je preneo plan i tako ga sa umišljajem podstrekao da pripremi njegovu fizičku likvidaciju, nisu potkrepljeni nijednim izvedenim dokazom, te stoga logičko zaključivanje prvostepenog suda samo na osnovu odnosa subordinacije između okr. Markovića i Radonjića, nije moglo biti prihvaćeno.
Ima dokaz u analiziranim komunikacijama da je Radonjić imao komunikaciju sa Markovićem posle izvršenog ubistva, a i sâm je priznao da ga je o tome obavestio. Takođe, Marković je Radonjića postavio na mesto načelnika CRDB Beograd nekoliko dana pre ubistva Ćuruvije i tada su počeli da stižu neuobičajeni nalozi o postupanju prilikom tajnog praćenja Ćuruvije. Na osnovu svedočenja više svedoka i na osnovu zapisa iz Dnevnika dežurnog načelnika, Radonjić je izdao nalog da mu se prijavljuje svaka promena u kretanju žrtve, a posebno kada Ćuruvija krene kući. Nikada nije objasnio zbog čega.
Komentar Verana Matića
∗∗∗
Tokom postupka nije izveden nijedan dokaz koji bi potvrdio navode optužbe da je okr. Radonjić postigao dogovor o neposrednom izvršenju ubistva sa okr. Kurakom i Romićem.
Ima dokaz da su intenzivno komunicirali u danima koji prethode ubistvu Ćuruvije, kao i na dan ubistva. Naime, po izjavama svedoka, dan ranije je Radonjić izrazio veliku ljutnju što nisu javili kada je Ćuruvija krenuo prema svom stanu i zahtevao je da ga u narednom periodu o tome promptno izveste. Njihova komunikacija putem mobilnih telefona je bila intenzivna samo u danima koji su prethodili ubistvu i na dan ubistva, a gotovo da je nema u periodima pre i nakon toga.
Komentar Verana Matića
∗∗∗
Apelacioni sud je nesporno utvrdio da su operativno tehničke mere tajne kontrole telefonskih razgovora i mere tajnog praćenja i osmatranja prema Slavku Ćuruviji primenjivane i pre dolaska okr. Radonjića na mesto načelnika CRDB Beograd, te da su bili ispunjeni svi propisani uslovi za tajno praćenje sada pok. Slavka Ćuruvije do momenta njegovog prekida, te da je ova mera primenjena kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti Resora državne bezbednosti i zasnovana na odgovarajućim propisima, te nije dokazana teza optužbe da su nalozi za primenu operativno tehničkih mera bili dati u cilju lišenja njegovog života.
Nije bilo pisanog naloga za praćenje Slavka Ćuruvije, što nije bilo u skladu sa propisima, a više svedoka iz RDB je izjavilo da je način primene mere dvadesetčetvoročasovno praćenje više dana i javljanje svake promene bio veoma neuobičajen, a posebno zahtev da se odmah izvesti načelnik centra da je praćeni krenuo prema svom stanu.
Komentar Verana Matića
∗∗∗
Takođe, Apelacioni sud je na osnovu dokaza i to, prvenstveno, na osnovu ispitivanja svedoka pripadnika Devetog odeljenja koji su učestvovali u praćenju sada pok. Slavka Ćuruvije utvrdio da se beli Golf 3 koji se navodi u optužnici nije nalazio na licu mesta, a dokaze o tome ko je preuzeo vozilo i u kom vremenskom periodu ga je koristio, detaljno je obrazložio u svojoj odluci.
Jedan svedok je izjavio da je golf primećen blizu lokacije na kojoj je Ćuruvija stanovao.
Komentar Verana Matića
∗∗∗
Svedok oštećena Branka Prpa se dosledno tokom postupka izjašnjavala o činjenici da lice koje je lišilo života Slavka Ćuruviju nisu ni okr. Kurak ni okr. Romić, što je ponovila i na pretresu pred drugostepenim sudom.
Ona ih nije prepoznala, ali nikad nije rekla da nisu oni, njen položaj i stanje šoka, kao i svetlost koja je izvršiocima dolazila sa leđa su je onemogućavali da ih dobro vidi…
Komentar Verana Matića
∗∗∗
Apelacioni sud je na pretresu odbio predlog odbrane da se izveštaj o presnimavanju, forenzičkoj analizi i pregledu pohranjenih podataka o ostvarenom telefonskom saobraćaju od 12. februara 2012. godine, potpisan od strane D. J, V. Đ. i Dragana Kecmana, sa pratećom dokumentacijom, izdvoji iz spisa kao nezakonit, nalazeći da treba prihvatiti argumente iz rešenja Apelacionog suda od 29. juna 2018. godine, te se nije dalje upuštao u pitanje zakonitosti navedenog izveštaja, prihvatajući argumentaciju Apelacionog suda koji je svojim rešenjima u dva navrata odlučivao o predlogu za izdvajanje dokaza. Nakon što je ovaj dokaz detaljno razmotren kako sam za sebe, tako i u vezi sa ostalim izvedenim dokazima, drugostepeni sud je našao da se isti ne može prihvatiti kao pouzdan i verodostojan i da se na njemu ne može zasnovati činjenično stanje u ovom krivičnom postupku, iz razloga koji su detaljno obrazloženi u odluci drugostepenog suda.
Pojedini okrivljeni i svedoci su osporavali komunikaciju na način kako je to navedeno u sačinjenom izveštaju, pritom je Apelacioni sud utvrdio da u izveštaju, između ostalog, nije sadržana komunikacija za telefonski broj svedoka Stevana Nikčevića za dan 11. april 1999. godine, a isti se izjasnio da je toga dana uobičajeno razgovarao. Navedeno je posebno značajno, s obzirom na to da iz izveštaja od 21. februara 2008.godine, koji su potpisali D. P. i Dragan Kecman, proizlazi da je vršena selekcija podataka sa DLT traka, dakle, pre nego što je i doneta naredba istražnog sudije od 16. decembra 2011. godine. Po čijem nalogu, na osnovu kojih kategorija i po kojim parametrima, Sud nije mogao da utvrdi ni ispitivanjem na glavnom pretresu u svojstvu svedoka Dragana Kecmana, budući da je isti izjavio da u tome osim potpisivanja izveštaja nije učestvovao jer nema potrebna znanja, već da je to obavljala D. P, koja nikada nije ispitana, s obzirom da je preminula, tako da sve činjenice koje su navedene u izveštaju od 21. februara 2008. godine, nisu ni mogle biti proverene u sudskom postupku.
Dakle, iščitavanje DLT traka i selekcija podataka koji su se nalazili na njima je izvršeno bez zahteva tužioca i naredbe tada istražnog sudije, a pritom u izveštaju od 21. februara 2008. godine, ne postoji podatak kada je i u kom vremenskom periodu i na koji način, odnosno po kojim kriterijumima vršena selekcija podataka, dok u daljem toku krivičnog postupka niko po naknadno donošenim naredbama za veštačenje nije uspeo da podatke sa DLT traka očita, niti da izvrši uvid u sadržinu istih.
Ovakav zaključak Suda potvrđuje i činjenica da i nakon dostavljanja izveštaja od 12. februara 2012. godine, tužilaštvo i sud nastavljaju sa daljim postupanjim u odnosu na DLT trake o čemu svedoče i dokazi u spisu koji potvrđuju da se i u nastavku postupka oduzimaju podaci o elektronskoj komunikaciji, pribavljaju podaci o lokacijama baznih stanica, njihovim koordinatama.
Veštačenje traka 2012. godine je izvršeno na potpuno različitom setu traka u odnosu na policijski izveštaj iz 2008. godine. Vestačen je slučajno izabrani set traka koji je obuhvatao period ubistva i veštačenjem se došlo do istih rezultata. Veštačenje, odnosno skidanje podataka i analizu 2012. godine su izvršili iskusni državni službenici tehničke i informatičke struke iz drugog državnog organa u odnosu na MUP.
Nakon veštačenja traka MOB063 pribavljane su trake drugog operatera, tj. MTS, odnosno mreže „064“, ali one nisu sadržavale podatke o komunikaciji, a lokacije baznih stanica nisu sadržaj komunikacije, već je njihova jedinstvena oznaka sadržaj komunikacije, što nema uticaja na verodostojnost veštačenih podataka.
Neverovatno je da je sud u drugoj nemogućnosti da ospori ovaj dokaz koji dvojicu optuženih dovodi na lice mesta ubistva, poklonio veće poverenje optuženima i iskoristio izjavu svedoka Nikčevića koji je nakon 15 godina, kako navode, izjavio da je uobičajeno komunicirao, odnosno Sud je više poverovao sećanju ljudskog bića koliko je komuniciralo tačno određenog datuma 15 godina pre izjave, umesto da kao relevantne prihvati pohranjene računarske podatke o komunikaciji. Da li ovo znači da naši sudovi u budućnosti neće verovati digitalnim arhivama, već samo ljudskom pamćenju? Posebno zabrinjava da sud više veruje optuženima nego državnim službenicima koji su te podatke pronašli i prezentovali.
Komentar Verana Matića
∗∗∗
Apelacioni sud, u odsustvu neposrednih i posrednih dokaza koji bi pouzdano potvrdili da su okr. Marković, Radonjić, Kurak i Romić izvršioci ovog krivičnog dela, nalazi da nisu na nesumnjiv način dokazani navodi optužbe, te je usvajanjem žalbi odbrane i delimičnim usvajanjem žalbe Tužilaštva, preinačio prvostepenu presudu tako što je oslobodio od optužbe okr. Markovića da je izvršio krivično delo teško ubistvo u podstrekavanju, a okr. Radonjića, Kuraka i Romića da su kao saizvršioci izvršili krivično delo teško ubistvo, dok su oštećeni upućeni na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.
Činjenica da je pok. Slavko Ćuruvija bio kritičar tada aktuelne vlasti, za ovaj Sud nije sporna, ali s obzirom na to da je u odnosu na okrivljene doneta oslobađajuća presuda, to se Sud nije ni mogao upuštati u motive izvršenja ovog krivičnog dela.
Ova odluka Apelacionog suda je od istorijskog značaja za poimanje pravde u Srbiji i posebno za položaj novinara u našoj zemlji i pitanje nekažnjivosti ubistava novinara. Zbog toga, evidentni previdi koje sam naveo u ovom tekstu, ili namerno pogrešno tumačenje, predstavljaju praksu koja će snažno uticati i na ostale slučajeve ubistava novinara ili pokušaja atentata ili paljenja kuća i drugo teško nasilje nad novinarima i novinarstvom.
U nastavku vam dostavljam i komentar Slobodana Ružića, advokata Jelene Ćuruvije, koji se, vrlo argumentovano, osvrnuo na tvrdnje iznete u ovom sažetku presude.
Komentar Verana Matića
∗∗∗
Advokat porodice Ćuruvija za NIN: Moj problem sa presudom Apelacionog suda
Piše: Slobodan Ružić
Mnogo bi se moglo napisati o presudi Apelacionog suda u Beogradu kojom su oslobođeni svi optuženi u predmetu ubistva Slavka Ćuruvije, ali treba sačekati, ona još nije uručena strankama, niti je objavljen kompletan tekst presude. Siguran sam da će u budućnosti i ova presuda, i kompletni spisi sudskog predmeta, biti predmet analize velikog broja novinara, pravnika, pa i istoričara.
U ovom trenutku, mene, kao punomoćnika dece Slavka Ćuruvije, jedino zanima onaj deo saopštenja Apelacionog suda (pretpostavljam da je to citat iz drugostepene odluke) u kojem se navodi da je taj sud nesporno utvrdio da je mera tajnog praćenja prema Ćuruviji primenjivana i pre dolaska Radonjića na mesto načelnika Centra resora državne bezbednosti – Beograd (CRDB), te da su bili ispunjeni svi propisani uslovi za njegovo tajno praćenje sve do momenta njenog prekida, da je ova mera primenjena kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti Resora državne bezbednosti (RDB) i zasnovana na odgovarajućim propisima, te da nije dokazana teza optužbe da je nalog za primenu ove mere bio dat u cilju lišenja njegovog života.
Kao neko ko je u ovom predmetu skoro osamnaest godina, da bih mogao da nešto o tome napišem, najpre moram da savladam nalet emocija zbog ovakve kolosalne neistine i nepravde.
Samo su dva razloga zbog kojih bilo ko može napisati da je u tajnoj pratnji Ćuruvije sve bilo redovno i uobičajeno: jedan razlog može biti taj da onaj ko je to napisao nije ni pročitao šta sve od dokaza postoji u spisima predmeta, a koji direktno opovrgavaju ovu brutalnu neistinu, i drugi razlog može biti da se radi o nameri da se po svaku cenu zaštiti postupanje Službe, da se njen rad predstavi zakonitim i uobičajenim, a što predstavlja odbranu neodbranjivog.
Pošto su se godinama u javnosti mnogi trudili da krivični postupak zbog ubistva Ćuruvije predstave isfabrikovanim, te da u njemu nema nijednog dokaza protiv okrivljenih, što je, takođe, kolosalna neistina, želim da ukažem i na činjenicu da nisu samo sudije drugostepenog suda koje su donele oslobađajuću presudu učestvovale u ovom predmetu. Nakon što je javni tužilac pokrenuo istragu protiv okrivljenih, valjda im je neki sudija, najpre, odredio pritvor, pa su im, zatim, neke druge sudije odbile žalbe i potvrdile ostanak u pritvoru, pa su im neke treće sudije potvrdile optužnicu, pa su im četvrte sudije odbile žalbu na potvrđivanje optužnice, pete sudije su im desetinu puta produžavale pritvor, da bi ih, na kraju, šeste sudije dva puta prvostepeno oglasile krivim i izrekle im visoke kazne zatvora.
Oslobađajuću presudu jeste doneo nadležni drugostepeni sud i ona se mora poštovati, ali ovo što sam naveo u prethodnom pasusu jasno pokazuje da su brojne sudije utvrdile mnogo toga spornog u postupanju Službe, a jedna od najspornijih činjenica u njenom postupanju jeste upravo atipična tajna pratnja Slavka Ćuruvije koja se završila njegovim ubistvom.
Zar nema ništa sporno u tome da je samo par minuta nakon što je Radonjić naredio prekid pratnje, Ćuruvija brutalno likvidiran u haustoru ispred svoje zgrade? Šta je to? Koincidencija? Slučajnost?
Zar nije sporno da sa tajnom pratnjom nije bio upoznat Predrag Gikić, radnik Službe koji je bio operativno zadužen za Ćuruviju, što je inače osnovno pravilo u postupanju?
Zar nije sporno što tajnom pratnjom rukovodi Radonjić, načelnik CRDB Beograd, što se u istoriji Službe ni pre, ni posle, nikada nije dogodilo?
Zar nije sporno što Radonjić na sudu nije suvislo objasnio zbog čega je uopšte praćen Ćuruvija?
Zar nije sporno što je nakon tajne pratnje dan pre ubistva, kada su pripadnici pratećeg odeljenja uobičajeno javljali tzv. promene, Radonjić vikao na njih zašto se promene ne javljaju češće?
Zar nije sporno što su sutradan, na dan ubistva, pripadnici pratećeg odeljenja javljali promene svaki čas, što nije uobičajeno i nikada se nije javljalo na taj način?
Mogao bih mnogo o tome, ali za kraj da pitam, da li sudije Apelacionog suda znaju bolje šta je zakonita i uobičajena pratnja od Stevana Nikčevića, Radonjićevog zamenika u vreme ubistva, Vladimira Nikolića, načelnika analitike CRDB Beograd, Momira Radosavljevića, bivšeg načelnika CRDB Beograd, svih radnika pratećeg odeljenja beogradske Službe, i još nekoliko radnika DB, koji su svi ispitani kao svedoci? Svi oni su rekli da je tajna pratnja Slavka Ćuruvije bila atipična, neuobičajena, i time, naravno, nezakonita. Ova tajna pratnja bila je uvijena u oblandu zakonitog postupanja, i sigurno je da nije bila mera „primenjena kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti RDB“.
Kada činjenice o ovoj tajnoj pratnji „uvežete“ sa ostalim izvedenim dokazima, kad obratite pažnju na isti obrazac postupanja dela Službe – primenjen u sedamnaest meseci na ubistvo Ćuruvije, zločin na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića, i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, onda vam ipak sve mora biti mnogo jasnije. No, to je široka tema i zahteva mnogo više novinskog prostora od onog koji imam.
Nemam nikakvu dilemu da je Slavka Ćuruviju ubila Služba državne bezbednosti, ali svoj sud o tome će, kad dođe vreme, dati istorija.
Autor je advokat porodice Ćuruvija
NIN, broj 3815, 8. februar, 2024.
Tekst preuzet sa portala Javni servis.
