[box align=’box-center’ id=’11986′]
Prema nezvaničnim informacijama i ove godine su u Nišu više od 75 odsto sredstava dobili mediji koje su Savet za borbu protiv korupcije i Lokalni antikorupcijski forum Niš označili kao medije bliske vlasti, odnosno medije koji kroz budžetski podržane projekte na prošlogodišnjem konkursu nisu ostvarili javni interes, već propagirali vlast.
Mediji u vlasništvu niških porodica Radomirović i Milovanović, kao i članova porodice bivšeg ministra odbrane Gašića, prošle godine su dobili i više konkursnih sredstava – 85 odsto.
Stručne komisije koje su predlagale raspodelu novca oba puta su odbile da njihovom radu prisustvuje građanski posmatrač koji je predviđen Lokalnim planom za borbu protiv korupcije grada Niša. O podeli javnog novca namenjenog ostvarivanju javnog interesa u oblasti javnog informisanja odlučivano je iza zatvorenih vrata, po diskutabilnim kriterijumima. Niški konkurs pri tom spada u najveće u Srbiji, pošto je prošle godine za medije opredeljeno 57 miliona, a ove – 68 miliona dinara.
Problem je utoliko veći ukoliko se pouzdano zna da „slučaj Niš„ nije usamljen, već se slične situacije ponavljaju i u drugim gradovima i opštinama u Srbiji. Već je postalo opšte mesto da je država (čitati: vlast), koja je trebalo da izađe iz medija, u njima više nego prisutna. Ocenu da na medijskim konkursima vladajuće partije finansiraju medije koji su im bliski danas „ponavljaju i vrapci“. Uprkos tome, niko ozbiljno ne pominje unapređenje medijske pravne regulative, a Ministarstvo kulture, kao i lokalne uprave za kulturu, ne samo da ćute o problemima, već ovakvo projektno finansiranje proglašavaju „velikim uspehom“. Pitanje je – za koga? Za građane zbog kojih, kako nas uče, mediji, konkursi ili projektno finansiranje i postoje? Ili za „naše“?
