Ni najpesimističniji medijski stručnjaci koji su godine stukli zalažući se da drža[1]va u medijsku sferu finansijski interve[1]niše isključivo po[1]državajući javni interes u sferi jav[1]nog informisanja, što će reći (su)fina[1]nsirajući najkvalitetnije medijske sa[1]držaje – nisu mogli naslutiti u šta će se ovaj proces, koji je definisan zakonima iz 2014. godine, pretvoriti kada usledi[1]njegova praktična primena. Kao što, uostalom, nisu mogli naslutiti da će ovako katastrofalno loše izgledati naša medijska scena šest i po godina nakon što su usvojeni medijski zakoni koje su, uz izvesne otklone, podržali i i medijska i novinarska udruženja, i međuna[1]rodne organizacije, ulažući u njih ogromnu energiju i još veću nadu. Bilo je, međutim, nagoveštaja već prve go[1]dine primene nove legislative da će se zakoni kretati drumom, a da će medijska scena ići šumom, u kojoj važi zakon jačeg, odnosno zakon onoga koji je bliži skutima gospodi koja upravlja novcem građana.
Ti nagoveštaji su u međuvremenu – u ogromnom broju slučajeva – postali surova realnost. Projekcija idealnog stanja bila je da će država izaći iz vlasništva u medijima, ali da će sa druge strane finansijski po[1]državati medijske sadržaje koji u prvi plan stavljaju građane i njihove infor[1]mativne potrebe, i koji će biti nekakav zamajac za demokratizaciju društva i povećanje transparentnosti vlasti.
BAHAĆENJE PO ZAKONU
Dakle, ideja je bila da medijski stručnjaci u konkursnim komisijama, ne[1]zavisni od vlasti, odlučuju o podršci medijskim projektima iz javnih sredstava, a da visoko vrednuju upravo one sadržaje koji će – što bi bila definicija odgovornog i profesionalnog novina[1]rstva – imati kritički otklon od vlasti u želji da ona bude bolja i odgovornija. Sada deluje prilično naivno tadaš[1]nje uverenje eksperata da će država – zahvaljujući novim zakonskim reše[1]njima – usmeravati novac ka najprofe[1]sionalnijim medijima. Deluje naivna i projekcija da će svi mediji biti tretirani ravnopravno, bez diskriminacije, odno[1]sno da će biti uspostavljena nekakva normalna tržišna utakmica, koja je bila onemogućena zbog činjenice da su javni mediji, pogotovo na lokalu, bili apsolutno dominantni i često onemogućavali razvoj alternative.
Još su bili naivniji oni koji su verovali da će u Srbiji zavladati medijski pluralizam (i na lokalnom nivou), koji je – uzgred budi rečeno – garantovan i medijskim zakonima. I nisu samo veliko poverenje u medijske zakone imali ovdašnji “mediolozi” nego i međunarodna zajednica, pa je Srbija, zahvaljujući njima, 2014. i 2015. godine doživela značajan uspon na raznim komparativnim listama koje mere nivo medijskih sloboda.
Na tim rejting-listama Srbije je postepeno u godinama koje su usledile, često i manje nego što je zaslužila, padala, da bi prošle godine – zahvaljujući u dobroj meri stanju u medijima – Srbija izgubila status demokratske države i postala zemlja tzv. hibridnog režima (Fridom haus). 2014. je po nivou medijskih sloboda bila na 53. mestu, a sada je bome dospela na 93. poziciju, za dlaku prestigavši Gvineju Bisao, Liberiju, Ukrajinu i Mauritaniju (Reporteri bez granica).
NAGRADA ZA REKLAMU VLASTI I RUGANJE KODEKSU
Osim loših međunarodnih ocena, šta još danas imamo na meniju? Skoro niti jedna nada, kao uostalom ni “duša medijskih zakona” – nije doživela materijalizaciju. Kao prvo, država nije izašla iz vlasništva u medijima, Tanjug je drastičan primer, ali nije samo on u pitanju stava, a da visoko vrednuju upravo one sadržaje koji će – što bi bila definicija odgovornog i profesionalnog novinarstva – imati kritički otklon od vlasti u želji da ona bude bolja i odgovornija. Sada deluje prilično naivno tadašnje uverenje eksperata da će država – zahvaljujući novim zakonskim reše[1]njima – usmeravati novac ka najprofesionalnijim medijima. Deluje naivna i projekcija da će svi mediji biti tretirani ravnopravno, bez diskriminacije, odnosno da će biti uspostavljena nekakva normalna tržišna utakmica, koja je bila onemogućena zbog činjenice da su javni mediji, pogotovo na lokalu, bili apsolutno dominantni i često onemogućavali razvoj alternative.
Još su bili naivniji oni koji su verovali da će u Srbiji zavladati medijski pluralizam (i na lokalnom nivou), koji je – uzgred budi rečeno – garantovan i medijskim zakonima. I nisu samo veliko poverenje u medijske zakone imali ovdašnji “mediolozi” nego i međunarodna zajednica, pa je Srbija, zahvaljujući njima, 2014. i 2015. godine doživela značajan uspon na raznim komparativnim listama koje mere nivo medijskih sloboda.
Na tim rejting-listama Srbije je postepeno u godinama koje su usledile, često i manje nego što je zaslužila, padala, da bi prošle godine – zahvaljujući u dobroj meri stanju u medijima – Srbija izgubila status demokratske države i postala zemlja tzv. hibridnog režima (Fridom haus). 2014. je po nivou medijskih sloboda bila na 53. mestu, a sada je bome dospela na 93. poziciju, za dlaku prestigavši Gvineju Bisao, Liberiju, Ukrajinu i Mauritaniju (Reporteri bez granica).
NAGRADA ZA REKLAMU VLASTI I RUGANJE KODEKSU
Osim loših međunarodnih ocena, šta još danas imamo na meniju? Skoro niti jedna nada, kao uostalom ni “duša medijskih zakona” – nije doživela materijalizaciju. Kao prvo, država nije iza[1]šla iz vlasništva u medijima, Tanjug je drastičan primer, ali nije samo on u pitanju duzeća koja su bila predmet privatizacije.
U vrhu su RTV Novi Pazar (2.130.224 evra), Sremska televizija Šid (816.274 evra), Novosadska TV (796.938) i Studio B (756.292). Oni najviše novca dobijaju od lokalnih organa vlasti. Dobro se kotira i RTV Belle Amie iz Niša, koja u ovom gradu ima ulogu lokalnog javnog servisa. Ne zna se koliko novaca od grada, i po kojim osnovama, dobija RTV Kragujevac, medij kojem je poništena privatizacija i koji je vraćen u ruke “svoje” lokalne samouprave, koja inače do sada niti jednom nije raspisala konkursno za medijske projekte.
Šta se zapravo desilo? Zapravo su – po svemu sudeći – lokalne vlasti zadržale sa ovim medijima, i pored privatizacije, manje-više isti odnos koji su imali i ranije. Pronašli su samo drugi način kako da ih finansiraju.
NAGRADA ZA KRŠENJE KODEKSA
Kada su donošeni zakoni, ni[1]kome ni na kraj pameti nije palo da će značajna sredstva putem konkursa dobijati i mediji koji kontinuirano krše novinarski kodeks. Tabloidi – Alo, Kurir, Srpski tele[1]graf i Informer – koji su u drugoj polovini 2019. godine čak 3.900 puta prekršili Kodeks novinara Srbije (izveštaj Saveta za štampu), za prvih pet meseci prošle godine dobili su nešto manje od 26 miliona di[1]nara na lokalnim konkursima, kako je saopštio UNS.
Oni se posebno dobro kotiraju na konkursima Grada Beograda. Prema podacima do kojih je došao COZ, izdavač Informera je u protekle četiri godine na konkursima glavnog grada dobio više od 100.000 evra. Nešto manje su dobili Kurir i Srpski telegraf, odnosno njihovi izdavači – nešto više od 90.000 evra. Izdavaču Kurira, Adria media grupi, ukupno su odobreni projekti u vrednosti većoj od 310.000 evra, a osnivač Srpskog telegrafa je uknjižio na ovaj način prihod od više od 210.000 evra. Interesantno je da se u obrazloženju odluke o dodeli sredstava ovim i ovakvim medijima nalazi cinična nota kojom se kon[1]statuje da ovi mediji nisu naklonjeni kodeksu, ali da se konkursna komisija nada da će oni sredstva građana upotrebiti tako što će ubuduće više poštovati etičke norme. Nažalost, novac je očigledno otišao u druge namene, jer se broj kršenja kodeksa iz godine u godinu uvećava.
Za kraj treba reći da su problemi koji prate konkursno sufinansiranje medijskih sadržaja tako veliki da pojedini medijski stručnjaci predlažu da se ono jednostavno – ukine. Ali time ništa ne bismo dobili. Zapravo bismo se vratili korak unazad i omogućili organima vlasti da – kao što su to ranije radili – bez ikakve procedure prebacuju novac medijima, iz mraka svojih kabineta. Ako ništa drugo, konkursno sufinansiranje je omogućilo da anomalije u odnosima između vlasti i medija postanu vidljive.
Možda će Medijska strategija bar donekle poboljšati ovaj proces, kako bi se – kako piše u njoj – obezbedilo„adekvatno ostvarivanje svrhe projektnog sufinansiranja“. Ako stvari krenu u boljem pravcu, to će baza COZa konstatovati. Nada umire poslednja.
