Intervju: Saša Dragojlo, novinar BIRN-a

Kopanjem po terenu do zamračene istine

Sasa Dragojlo 1

Sukob u migrantskom kampu u Somboru, samo dan nakon objave teksta, dokaz je koliko je ova tema u stvari značajna i ozbiljna. U taj incident je bila uključena upravo kriminalna grupa o kojoj sam pisao. Samo dva dana kasnije, još ozbiljniji sukob u Subotici je pokazao da je BIRN na pravom tragu, odnosno da je ukazao na ozbiljan problem koji je predugo bio ignorisan. Priče o migrantskoj zajednici, osim kad su provučene kroz tabloidno-ksenofobni filter, nisu naročito popularne. Međutim, s obzirom na fortifikaciju EU, ali i nove krize koje naš svet proizvodi, ova tema će tek biti aktuelna

Sagovornik Dosijea Saša Dragojlo novinar je BIRN-a, a radio je za Insajder i brojne regionalne i domaće medije. Tokom karijere bio je dobitnik ili kandidat za najprestižnije novinarske nagrade u Srbiji i Crnoj Gori, uključujući EU nagrade za istraživačko novinarstvo, kao i NUNS- ovu nagradu „Dejan Anastasijević“. 

 

U tekstu pod naslovom „Krijumčar-prevodilac i ‘major Deki’: Tvrdnje o kriminalu uz policijsku pomoć“, koji je objavljen na BIRN-u pre skoro dva meseca, prikazao je koliko duboko seže mreža krijumčarenja migranata. Međutim, u razgovoru na televiziji N1, povodom toga, Dragojlo je istakao da je „država zakazala u tome što je njen posao da Ukazao je, zapravo, da iza krijumčarenja ljudi stoje policija i sam vrh režima, najuticajnih ljudi u Srpskoj naprednoj stranci. Država ne sprečava kriminal, štaviše, štiti kriminalce, pojedinim čak omogućava monopol na kriminalnom tržištu i, praktično, služi kao poluga moći u rukama krijumčarskih bosova“. 

 

„U ovom slučaju imamo i potpuno bizarnu situaciju da je vođa te kriminalne grupe i formalno-pravno bio deo policijskog sistema kao prevodilac za arapski jezik. Ili je MUP toliko nesposoban da je gospodin Alen Basil uspeo da njegove službenike prevesla na krajnje filmski način, a pritom korumpira niže policajce, ili je ovo jedna ozbiljna sistemska priča u koju su uključeni visoki državni službenici, ili pak službenici Srpske napredne stranke“, rekao je Dragojlo za Dosije o medijima.

 

„Takođe, ovakav stav MUP-a, uticao je na potpuni javašluk i nemar prema ovoj grani kriminala, a to smo najbolje videli nakon što je izašao tekst, i kada je došlo do sukoba u kome je korišćeno i vatreno oružje, što je ozbiljan bezbednosni problem. Kao novinar, već dugo posedujem dokaze o arsenalu oružja koji krijumčari poseduju i suludo je pomisliti da to isto nisu znali MUP i druge službe bezbednosti“, izričit je naš sagovornik.

 

 

 

DOSIJE: Koji je bio ključni momenat kada ste osetili da držite nešto veoma osetljivo i važno u rukama?

 

DRAGOJLO: Kada sam došao do pojedinih audio-snimaka na kome učesnici sami priznaju krivična dela, i do detalja ih opisuju. Sumnje koje sam dotad imao, a u koje dugo nisam želeo da poverujem, bile su verodostojno potvrđene. Kada sam došao do audio-snimaka vođa, i njihovih fotografija, kao i video-snimaka na kojima se raspravljaju oko podele teritorije, to je bilo to – dovoljno ne samo za novinarski tekst, već i za tužilaštvo.

 

DOSIJE: Da li možete možda da nam barem skicirate na kakve ste sve izazove i poteškoće nailazili tokom tog istraživanja? Koliko je ono trajalo? I zbog čega je toliko vremenski zahtevno?

 

DRAGOJLO: Ovo poslednje istraživanje je trajalo, recimo, četiri meseca. Međutim, prošle godine sam objavio tekst “Krijumčarenje ljudi: Štekovi novca, nasilje i veze sa bezbednosnim službama” koji je bio u užem izboru za NUNS-ovu nagradu za istraživačko novinarstvo, pa možemo reći da sam u temi više od godinu dana. Poteškoće su brojne, a pogotovo što je ovo istraživanje urađeno bez ikakve institucionalne pomoći, već samo kopanjem na terenu, i stupanjem u kontakt sa izvorima: od onih u BIA, VOA, policiji, ali još više i samih kriminalaca i njihovih saradnika, kao i njihovih žrtvi. Bilo je stražarenja po šumama, ali i sastanaka u kafanama sa ljudima kojima nikad ne znate koliko možete da verujete.

 

Kvalitetan i dobar izvor informacija je nešto najvažnije za dobro istraživanje, i njima dugujem najveću zahvalnost za ovu priču. Mislim da je ovo istraživanje sprovedeno ekstremno brzo, uzevši u obzir koliko duboko zahvata u jedno potpuno nepoznato kriminalno podzemlje. U tom smislu je i ovo bio pionirski poduhvat.

 

DOSIJE: Ukoliko se setimo tih prvih dana, kada je Vaša priča izašla, primetićemo da ova priča nije „eksplodirala“ kao što bi možda trebalo. Ona je tek naišla na fokus naše javnosti, nakon par dana, kada se desila ta pucnjava u migrantskom kampu kod Sombora, te ste i za taj incident imali informacije. Zašto ovakve priče nemaju veći domet?

 

DRAGOJLO: Sukob u migrantskom kampu u Somboru, samo dan nakon objave teksta, dokaz je koliko je ova tema u stvari značajna i ozbiljna. U taj incident je bila uključena upravo kriminalna grupa o kojoj sam pisao. Samo dva dana kasnije, još ozbiljniji sukob u Subotici je pokazao da je BIRN na pravom tragu, odnosno da je ukazao na ozbiljan problem koji je predugo bio ignorisan. Priče o migrantskoj zajednici, osim kad su provučene kroz tabloidno-ksenofobni filter, nisu naročito popularne. Međutim, s obzirom na fortifikaciju EU, ali i nove krize koje naš svet proizvodi, ova tema će tek biti aktuelna.

 

DOSIJE: Vratimo se par koraka unazad, ovo nije Vaša prva priča o migrantima, ali kroz Vaše tekstove uočavamo matricu ponašanja i odnosa domaćeg sistema prema njima. Pošto ste duboko u toj temi, možete li da nam objasnite u kakvoj se oni suštinski poziciji nalaze?

 

DRAGOJLO: Izbeglice su u tužnom limbu beznađa – između policijskih palica  žilet-žice, s jedne strane, i krijumčarskih mačeta i surove eksploatacije, s druge. To je jedna od najgorih pozicija u kojima se ljudi mogu naći. Važno je naglasiti da sve ovo nije specifično samo za Srbiju, ne računajući bizarne veze sa krijumčarima, već je standard za sve migrantske rute ka EU. Ako krenemo otpočetka, a moramo ako ćemo se bilo čim ozbiljno baviti, shvatićemo da je koren svega u neokolonijalnoj oholosti Zapadnih sila, predvođenih SAD-om, koji su, zarad svojih geopolitičko-ekonomskh interesa uvijenih u ljudskopravašku oblandu, potpuno destabilizovali zemlje Bliskog Istoka, ali i Severne Afrike poslednjih decenija. Na delu je sveopšte licemerje. EU ulaže u visokotehnološku opremu za zaštitu svojih granica, paradoksalno, subvencionišući iste one trgovce oružjem koji su profitirali na destabilizaciji ovih regiona. Velika Britanija, Italija i Danska izmeštaju azilne procedure u zemlje Afrike, suprotno svim standardima o ljudskim i izbegličkim pravima. Mi na Balkanu, kao i uvek, služimo da štitimo granice bogate Evrope, i da obavljamo prljave poslove od kojih će se oni, tobože, kasnije ograđivati. Ukratko, stara uigrana šema.

 

DOSIJE: Odakle vi crpite snagu da gurate ovakve priče dalje, ukoliko uzmemo u obzir omertu i beznađe koje je ova vlast uspostavila u prethodnih 10 godina?

 

DRAGOJLO: Snagu crpim prevashodno u sebi i svom osećaju za ispravno, moralno, pravično i pravedno. I dalje imam strast koja me gura da se bavim ovim temama, uprkos preprekama u vlasti, javnom mnjenju, ali i medijskoj mašineriji koja novinara gleda kao proizvođača “medijske robe”, a ne nekog ko se bori i radi za javni interes. Uostalom, ideja javnog interesa se u neoliberalnom kapitalizmu – a to je end game ove naše tranzicije, hteli to da priznamo ili ne – odavno je na stubu srama. I to nije samo balkanska stvar, kako mnogi to žele da predstave, već mejnstrim u najbogatijim zemljama sveta koje se šepure svojim “civilizacijskim” dostignućima. Takođe, nije samo stvar ove vlasti, iako je ona po mnogo čemu najužasnija u poslednje 22 godine. Ali biti na pravoj strani u istoriji, i biti deo promene koju želim da postignem, da iskoristim taj gandijevski kliše, nešto je bez čega ne bih mogao da živim sam sa sobom.

 

Šta je sve priča otkrila

Priča je otkrila kako je gospodin sirijsko-srpskog porekla, navodni humanitarac, ugostitelj i lobista za arapske investije sa ozbiljnim političkim vezama, uspeo da stvori kriminalnu organizaciju koja krijumčari izbeglice na severozapadu zemlje, sa sedištem u Somboru. Pored pomenutog, Alen Basil je svoju moć u migrantskoj zajednici crpeo upravo u tome što je policijski prevodilac, koji je istovremeno direktno povezan sa brojnim policijskim službenicima. Njegov glavni saradnik je policijski tzv. “major Deki” iz (SKOP) koja je deo UKP-a, a za kog brojni izvori, snimljeni na audio-trakama, tvrde da je uzimao novac kako bi štitio Alena i njegovu grupu. Priča je otkrila i da se Alen hvalio vezama sa ministrom Vulinom.

Kontakt je navodno napravljen preko Milenka Nikića, dugogodišnjeg Vulinovog saradnika još iz vremena Kancelarije za KiM, koji je 2019. uhapšen, kome se trenutno sudi za trgovinu uticajem u slučaju iznude novca od jedne humanitarne organizacije.

 

Tagovi

Povezani tekstovi