Vučićeva propaganda ovih dana više ne zna šta da radi – da li da spominje obojenu revoluciju, da li ratuje protiv Vojvodine, da li da omalovažava i dehumanizuje omladinu, da li da razjedinjuje opoziciju, civilni sektor, pobunjene građane i studente. Sve što su do sada činili kao da im se vraća ko bumerang
Sve se čini kao da smo stigli do kraja ove balade, ali je najtužnije što niko ne zna koliko će on da traje. Na čelo Sjedinjenih Američkih Država došao je čovek koji prezire medije, njegov pomoćnik i oligarh zajedno sa ostalom ultrabogataškom klasom pokušava da stvori idealnipakao za izrabljivanje potlačenih, siromašnih i izmučenih, kao da do sada to nije bilo dovoljno, i to sve pod idejom da oni to čine u ime naroda, slobode i demokratije. Sa druge strane spektra, imamo KGB kavgadžiju koji, uz podršku svojih desperadosa, novinare progoni, zatvara, ubija i otima, sve ono što u biti mnoge autokrate i tiranini ovog dela sveta potajno priželjukuju.
Kada se takvi narativi preliju na ove naše lokalne bašibozuke i voždove, gde je to sve mnogo sirovije i ogoljenije, šta preostaje običnim ljudima da se nadaju?
Hoćemo li svi da se preselimo na jedinstvenu platformu X od Ilona Maska, te da se tamo obaveštavamo poluinformacijama i histeričnim manipulacijama ili pak da krenemo da oživljvamo lokalne medije kako bi oni započeli ono suštinsko buđenje naroda, kako to kaže Milica Mihajlović?
To će biti naprednjačka zaostavština – uništenje medija. Niko do sada, a vazda su mnogi želeli, nije tako temeljno izvršio destrukciju medijske scene i čitave zajednice kao što su to učinili mufljuzi oko predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Biće potrebno duplo ovoliko da se bilo šta obnovi, i to sve pod uslovom da što pre padne sa vlasti naprednjačka aždaja, jer se bližimo tačci nakon koje više nema nazad.
Vučićeva propaganda ovih dana više ne zna šta da radi – da li da spominje obojenu revoluciju, da li ratuje protiv Vojvodine, da li da omalovažava i dehumanizuje omladinu, da li da razjedinjuje opoziciju, civilni sektor, pobunjene građane i studente. Sve što su do sada činili kao da im se vraća ko bumerang. Nedim to dobro primećuje u svojoj analizi, ali, ipak, stiže momenat kada će to morati da se sve ovo poveže u jednu celinu ili ćemo ući u poglavlje čitavog pada ove pobune. Mnogo je teško raditi tako nešto u okruženju u kojem vlada konstantna paranoja, da niko nikome ne veruje, i svi misle da su trojanski konji.
Ako ništa drugo, ovaj talas bunta nas je oslobodio okova straha i zebnje.Marševi studenata kroz gradove, sela i varošice učinili su mnogo više nego što je bilo koja opozicija do sada otkako postoji višestranačje. Taj ljudski proboj kroz medijski mrak otklonio je ljudima nespokoj šta će biti ako Vučić padne. Povratila se vera u bolje sutra, da ovaj kazamat možda i ugleda svetlost dana.
Međutim, to nije dovoljno. Naprednjački Kraken se uvukao u sve pore ovog raspalog sistema, te ga je i promenio iznutra. REM je najčistokrvniji dokaz svega toga. Kao i Tužilaštvo. Postoji samo nekoliko stubova u ovom društvu koji bi mogli za jako kratko vreme da izvrnu sve naopačke, kada bi bili oslobođeni. Ovako su ogrezli u sopstvenoj koroziji i postali čuvari gvozdenog prestola njihovog gospodara.
RTS je još jedno oličenje medijske propasti, koliko god se on danas razlikovao od onog Miloševićevog. Maja Nikolić ga u svom intervjuu veoma opravdano upoređuje sa Informerom. Nema tu neke velike razlike, osim što možda na RTS-u ne psuju. Možda bi i trebalo umesto Bujoševića da dođe DJ Vučićević na njegovo mesto, pa kada je bal – neka je bal do kraja. Zato i Vučić povremeno sikće na tu kuću, jer nije dovoljno hardkor u promociji SNSrbije.
Nema mesta za defetizam, ali ni za preveliki optimizam, da ne bismo popadali u depresiju. Možda je ovo i 1996. a možda je i septembar 2000, niko to ne može da zna, i to je najgori osećaj. Samo treba da se prisetimo da je uvek najmračnije pred zoru.
