Najčešće
prete tužbama, vajkajući se da im je ugrožena čast. Kao da su time što su
krali, prodavali drogu, ojađivali budžet, ubijali… radili u korist svoje
časti, a sad, eto, onaj ko kaže da su to činili kalja njihovo neokaljano ime i
delo.
Čak
ni činjenica da su mediji preneli informacije koje je saopštila policija – bilo
da se radi o imenu i prezimenu ili sličnim podacima, one koji su prozvani ne
odvraća od toga da tužbe usmeravaju ka njima.
U
sudskoj praksi poznati su slučajevi medija koji su kažnjeni zbog prenošenja
policijskih saopštenja. I nikom nije palo napamet da tuži policiju. Krivi su,
dakako, mediji.
U
poslednjem slučaju advokati upozoravaju medije da su radnje u postupku službena
tajna. Kao da tajne odaju novinari, a ne oni čiji je posao da se staraju o
poštovanju zakona.
U
konačnom zbiru nije bitno ko je šta uradio. Mediji koji su branili pravo
javnosti, čast i imovinu građana su ti koji su meta tužbi. Građani, naime,
nemaju svoje skupe advokata.
O
njihovom interesu, izgleda nema ko da brine. I zato svakakav bašibozluk i može
da se drzne i tuži njihove predstavnike. Jer, krivi su mediji.
Autor: Nataša Bogović, zamenik urednika
