[box align=’box-center’ id=’829′]
Među dobrim čikama i tetama neki se bave time da one loše uhvate na delu, a drugi time da ih osude, dakle da ih pošalju u zatvor. Takoje to, kažem, u detinjem umu, a definitivno odrastemo valjda ne onda kada shvatimo da Deda Mraz ne postoji, nego onda kad shvatimo da je to sa zatvorom i slobodom mnogo komplikovanije nego što nam se činilo dok smo decom bili. Biva, naime, i to čak vrlo često, da na slobodi budu oni koji su i te kako zaslužili, po merilima detinje duše baš koliko i po merilima zakona koje donose odrasli, da budu u zatvoru; još mnogo gore od toga je što se događa da u zatvoru, valjda umesto ovih prvih, završe oni koji tamo ni po čemu ne spadaju, koji tome mestu i takvom društvu ne pripadaju.
Pitajte o tome Lasla Šaša, slobodnog novinara i slobodnog (?) građanina ove zemlje. Laslo je Šaš proveo dve nedelje u subotičkom zatvoru (a osuđen je na pet meseci!), dočekavši pod stare dane da iznutra upozna tu insituciju, mada je, reklo bi se, ceo prethodni život posvetio (i) tome da takvo nešto ne zasluži, ni po zakonu ni po onim detinjim merilima koja su na koncu najvažnija. E sad, ako je ipak završio iza rešetaka, onda će biti ili da je on posrnuo, ili da su posrnuli oni koji su Laslu Šašu odmeravali pravdu. Teoretski, moglo je doći i do zabune ili greške, ali ne, nije ni greške ni zabune bilo: Laslo Šaš uistinu je „počinio“ ono što mu je stavljeno na teret, ali je opasno posvađano i s pravom i s pravdom i sa ljudskošću ono društvo u kojem ima suda i ima sudije koji bi ga za to osudio, pa makar i na globu. A kamoli da bi mu tu (s razlogom neplaćenu) globu konvertovao u zatvor.
Zabune tu dakle, nema, a nema ni moralnog, kamoli zakonskog posrnuća građanina Šaša: sve što je on učinio jeste da je otvoreno publikovao, u „Mađar sou“ još 2007, svoje (negativno) mišljenje o liku i delu Lasla Torockaija, velikomađarskog fašističkog bandita (ovo su moje reči, ne Šašove, Šaš je blag čovek a ne huncut kao ja; za svaku tužbu ljubazno stojim na raspolaganju, a globu plaćati ne kanim), izrečeno (odviše) pristojnim tonom i potkrepljeno činjenicama. Pročitajte navode iz tog pisma, lako su dostupni. Pravo da vam kažem, nemoguće je biti veći patriota – i mađarski i vojvođanski i srpski – nego što je to u tome pismu bio blagorodni čovek Laslo Šaš: nema, naime, većeg, stvarnijeg i važnijeg patriotizma od zaštite mladih i povodljivih ljudi od otrovnog delovanja fašističkih demagoga i baraba. I to ponajpre od onih „svojih“; od „tuđih“ ih je lako štititi, to ionako ume svaka šuša, pa zato svaka šuša to i čini, jer to i slično i jeste poslanstvo šuša na ovom svetu. Građanin Laslo Šaš očigledno je od plemenitijeg ljudskog materijala.
To da je Laslo Šaš prevremeno izašao iz zatvora normalno je: pa makar i tako što je pomilovan s političkog vrha. Ali, to da je Laslo Šaš uopšte bio u zatvoru makar i jednu sekundu, nešto je s onu stranu nenormalnog, to jest, to je gore od nenormalnog: to je nezamislivo. Što uopšte ne znači da nije stvarno. A zemlja u kojoj nezamislivo tako lako postaje stvarno zemlja je s ozbiljnim problemom.
Već je tome skoro i četvrt veka da smo ovde, „na ovim prostorima“, taoci baraba i hulja, lupeža i nitkova; još do nedavno, vitlali su pištoljima i kalašnjikovima pitomim ulicama naših gradova, bahatili se i ponižavali sve bolje i lepše u čoveku. Mislili smo da ništa gore nema niti može biti od toga da podivljala fukara (mahom svekolike Patriote raznih okolnih plemena) sirovom silom i besom kroji pravila naših života, ali ko zna, možda smo se i prevarili: to jeste najpogibeljnije, ali nije nužno i najgore, to jest najodvratnije. Nije li, naime, još više ponižavajuće kada dođe do toga da za time više i nema potrebe, jer zaštitu lika i dela svakovrsnih besomučnika preuzmu časne sudije, kada se zakon i pravda tako groteskno nahere da postanu zaklon i sredstvo zaštite polusveta od normalnih, pristojnih ljudi? Onog trenutka kada to postane zamislivo, već postaje i moguće, a čim pootane moguće, zašto ne bipostalo i stvarno? A ako je stvarno, zašto da i ne deluje? E, tako i osuda Lasla Šaša postaje moguća i stvarna, u neku ruku zapravo i neizbežna, jer predugo već sve vodi k njoj.
