[box align=’box-center’ id=’8604′]
Fotografija mrtvog sirijskog trogodišnjaka (stradalog nadomak Bodruma u pokušaju da se na pretovarenom brodu, zajedno s porodicom, dokopa grčke obale), koja je 2. septembra preplavila internet, našla se već sutradan na stranicama vodećih svetskih dnevnih listova, ali i na naslovnoj strani “Politike” — u najvećem mogućem formatu, sa svim jezivim i potresnim detaljima.
Da li je objavljivanje ove fotografije tabloidizacija, neka čudna vrsta nekrofilije, kršenje novinarskih standarda i Kodeksa? Ili je pak reč o želji da se, grafičkim prikazom posledica zla i evropske neorganizovanosti, konačno probudi savest onih koji imaju moć odlučivanja, ali i onih koji šire mržnju prema nevoljnicima izbeglim s Bliskog istoka?
Formalno-pravno, prizori mrtve dece ne bi trebalo da se nađu u dnevnoj štampi, ili makar ne na naslovnim stranama, gde su dostupni najširem krugu kako čitalaca, tako i onih koji “samo prolaze” pored kioska. Po uzoru na etičke kodekse međunarodnih novinarskih organizacija, i Kodeks novinara Srbije u tom je smislu vrlo eksplicitan:
“Novinaru je zabranjeno da koristi neprimerene, uznemiravajuće, pornografske i sve druge sadržaje koji mogu imati štetan uticaj na decu.” (Kodeks novinara Srbije, Poglavlje IV, tačka 4)
Isti dokument osvrće se i na dostojanstvo žrtava, pozivajući novinare da “poštuju i štite prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa”.
Isto tako, ako se uzme u obzir veliki broj odredaba koje se tiču zaštite privatnosti odraslih, dece, pa i mrtve dece, jasno je da je objavljivanje ove fotografije u punom formatu “hodanje po tankoj žici”, ako ne i čisto kršenje Kodeksa.
Međutim, medijska etika nije tako crno-bela i jasno razgraničena oblast kao što možda na prvi pogled izgleda. Fotografija mrtvog deteta jeste kršenje novinarskih kodeksa, u šta se u više navrata mogla uveriti i domaća javnost.
Jedan od najdrastičnijih primera bilo je objavljivanje fotografije mrtvog E. B. snimljenog u otvorenom pogrebnom kovčegu u martu 2012. Iako su fotografiju listu “Blic” ustupili roditelji deteta, odnosno objavljena je uz njihovu saglasnost, Komisija za žalbe Saveta za štampu odlučila je tada da je u pitanju kršenje Kodeksa.
Nesporno je da novinari i urednici “Politike”, za razliku od mnogih drugih, i te kako vode računa o tome. List kojem se mnogo šta može zameriti u ovom trenutku, jedan je od retkih koji, recimo, nije objavio fotografije poginulih u nedavnom terorističkom napadu u Turskoj, i koji izveštavajući o tragedijama praktično nikada ne objavljuje ništa više od pokrivenih tela.
Ako se to ima u vidu, jasno je da mrtav dečak Ajlan Kudri nije osvanuo na naslovnoj strani zato što urednici ne znaju šta se sme, a šta ne sme. Naproti
Spor u kojem su svi u pravu
[box align=’box-center’ id=’8603′]
Istog dana kada i “Politika”, fotografije utopljenog sirijskog dečaka objavio je i britanski “Indipendent”, koji tu svoju odluku obrazlaže već u naslovu “Ako ovi neverovatno moćni snimci mrtvog sirijskog dečaka nasukanog na obalu ne mogu da promene stav Evrope prema izbeglicama, šta može?”
U tekstu se potom navodi:
Fotografija mrtvog sirijskog trogodišnjaka (stradalog nadomak Bodruma u pokušaju da se na pretovarenom brodu, zajedno s porodicom, dokopa grčke obale), koja je 2. septembra preplavila internet, našla se već sutradan na stranicama vodećih svetskih dnevnih listova, ali i na naslovnoj strani “Politike” — u najvećem mogućem formatu, sa svim jezivim i potresnim detaljima.
Da li je objavljivanje ove fotografije tabloidizacija, neka čudna vrsta nekrofilije, kršenje novinarskih standarda i Kodeksa? Ili je pak reč o želji da se, grafičkim prikazom posledica zla i evropske neorganizovanosti, konačno probudi savest onih koji imaju moć odlučivanja, ali i onih koji šire mržnju prema nevoljnicima izbeglim s Bliskog istoka?
Formalno-pravno, prizori mrtve dece ne bi trebalo da se nađu u dnevnoj štampi, ili makar ne na naslovnim stranama, gde su dostupni najširem krugu kako čitalaca, tako i onih koji “samo prolaze” pored kioska. Po uzoru na etičke kodekse međunarodnih novinarskih organizacija, i Kodeks novinara Srbije u tom je smislu vrlo eksplicitan:
“Novinaru je zabranjeno da koristi neprimerene, uznemiravajuće, pornografske i sve druge sadržaje koji mogu imati štetan uticaj na decu.” (Kodeks novinara Srbije, Poglavlje IV, tačka 4)
Isti dokument osvrće se i na dostojanstvo žrtava, pozivajući novinare da “poštuju i štite prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa”.
Isto tako, ako se uzme u obzir veliki broj odredaba koje se tiču zaštite privatnosti odraslih, dece, pa i mrtve dece, jasno je da je objavljivanje ove fotografije u punom formatu “hodanje po tankoj žici”, ako ne i čisto kršenje Kodeksa.
Međutim, medijska etika nije tako crno-bela i jasno razgraničena oblast kao što možda na prvi pogled izgleda. Fotografija mrtvog deteta jeste kršenje novinarskih kodeksa, u šta se u više navrata mogla uveriti i domaća javnost.
Jedan od najdrastičnijih primera bilo je objavljivanje fotografije mrtvog E. B. snimljenog u otvorenom pogrebnom kovčegu u martu 2012. Iako su fotografiju listu “Blic” ustupili roditelji deteta, odnosno objavljena je uz njihovu saglasnost, Komisija za žalbe Saveta za štampu odlučila je tada da je u pitanju kršenje Kodeksa.
Nesporno je da novinari i urednici “Politike”, za razliku od mnogih drugih, i te kako vode računa o tome. List kojem se mnogo šta može zameriti u ovom trenutku, jedan je od retkih koji, recimo, nije objavio fotografije poginulih u nedavnom terorističkom napadu u Turskoj, i koji izveštavajući o tragedijama praktično nikada ne objavljuje ništa više od pokrivenih tela.
Ako se to ima u vidu, jasno je da mrtav dečak Ajlan Kudri nije osvanuo na naslovnoj strani zato što urednici ne znaju šta se sme, a šta ne sme. Naprotiv.
Ovi snimci su podsetnik da, dok se evropski lideri sve upornije trude da spreče izbeglice i migrante da dođu u Evropu, sve više njih umire u očajničkim pokušajima da pobegnu od progona i budu na sigurnom. Odlučili smo da ih objavimo zbog toga što je u poplavi fraza o ‘krizi s migrantima’, lako zaboraviti realnost i situaciju u kojoj se nalaze izbeglice.”
Slična argumentacija pojavila se i na društvenim mrežama, gde je “šerovanje” fotografije utopljenog trogodišnjaka izazvala izuzetno žučnu debatu. Dok jedni upozoravaju na kršenje dostojanstva i mogućnost da ljudi u jednom trenutku jednostavno postanu “imuni” na snimke leševa, drugi napominju da je u atmosferi rastuće ksenofobije, pa i rasizma, ta nesumnjivo moćna fotografija simbol borbe jednog naroda i tragedije ljudi koji nigde nisu poželjni.
Koliko god to zvučalo nelogično, i jedna i druga strana su u pravu. Da, ovo je fotografija kojom se krši pravo Ajlana Kudrija da makar počiva u miru. On za sva vremena ostaje upamćen ne kao veseli trogodišnjak kakav je verovatno bio, nego kao dečak koji, uspavan za sva vremena, leži na bodrumskoj plaži u vodom natopljenoj odeći, lica položenog u pesak, s cipelicama u prvom planu.
Da, ovo je fotografija koja je neopisivo potresna, što ima raznorazne posledice po one do kojih je došla. Istovremeno, to je fotografija koja je simbol i koja bi zaista mogla da probudi uspavanu savest evropskih moćnika. U tom smislu, argumentacija koja ide u prilog objavljivanju i “šerovanju” mnogo je jača, jer globalni javni interes i potreba da se promeni stav o izbeglicama, daleko nadmašuju čak i pravo na privatnost i dostojanstvo žrtve.
Sa šminkom ili bez nje
<!—->
Tu, međutim, dolazimo do “Politike” i njene naslovne strane. Fotografiju utopljenog dečaka objavio je i “Blic”, ali — kao i drugi svetski mediji — u mnogo manjem formatu, manjoj rezoluciji i nezumiranu, u trenutku dok dečaku prilaze turski vojnici ili dok ga jedan vojnik iznosi iz vode. “Politika” se odlučila za direktniji pristup, bez mnogo “šminke”, sasvim u skladu s višednevnim pozivanjem tog lista na buđenje savesti evropskih zemalja ili kao “ispit ljudskosti za EU”.
Čudno je ipak to što se na ovu neulepšanu verziju odlučio baš list koji i te kako vodi računa o etičkim standardima i koji vrlo oprezno pristupa objavljivanju fotografija mrtvih ljudi. Čudno je takođe to što su o emocijama svojih čitalaca vodili računa kako najugledniji svetski mediji, tako i domaći tabloidi (inače nemilosrdni prema bilo čijim osećanjima), ali ne i “Politika”.
Bilo bi u najmanju ruku neumesno da se toj uredničkoj odluci “učitava” značenje koje ona možda nema, ali je nesporna činjenica da je u pitanju diskutabilan potez — tim pre što se uredništvo “Politike” nije otvoreno izjasnilo o razlozima objavljivanja tog snimka, kao što su to učinile kolege iz “Indipendenta”.
Konačno, ovaj potez “Politike” svaki čitalac oceniće na svoj način — baš kao što je i svaki korisnik društvenih mreža imao stav o njenom prisustvu na Fejsbuku ili Tviteru. Ipak, kao ljudi koji imaju direktan uticaj na ono što će u njihovim medijima biti objavljeno i, kao takvo, direktno uticati na javno mnjenje, urednici bi u danima kada će se tragični snimci umnožavati, trebalo da povedu računa o granici do koje žele da idu.
Jer, nažalost, zla i nesreće sve je više, i samo je pitanje dana kada će na turskim obalama osvanuti neke nove cipelice, sasvim zgodne da ih tamo neki urednik, tamo nekih novina ili tamo neke društvene mreže, proglasi simbolom.
