Možemo li da zamislimo Dragana J. Vučićevića da bude bilo šta u ovoj zemlji nakon pada SNSrbije? Šta će se desiti sa tim silnim ljudima po propagandnim centrima, koji su, jelte, samo radili svoj posao? Hoće li oni sutra samo preleteti na drugu stranu i raditi isto što su radili ovamo?
Propaganda u Srbiji ljudima menja svest. Može se slobodno reći da im menja i sastav DNK, reinstalira im sećanja, briše im memoriju, pa stavlja novu, kreira im okruženje, iskrivljuje percepciju, menja im vrednosti, prevaspitava ih i takoreći ih iznova rađa kao bića koja bi trebalo da budu potčinjena jednonacionalnojdogmi.
Pod ovime ne mislim samo na ovu naprednjačku mašineriju koja izgleda da je lupila poslednji ekser na kovčeg ovog društva, već na četvorodecenijsku indoktrinaciju koja je počela nakon smrti Josipa Broza Tita. Sve to sada uzima svoj ceh, dovoljan dokaz tome jeste što 24. marta svi složno lupetaju brojeve poginulih tokom tromesečnog NATO bombardovanja, a niko se pri tome ne zapita šta se desilo pre tog opšteg napada zapadnog sveta na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ).
Propaganda je, dakle, učinila sjajnu stvar i kada je cela opoziciona scena prećutala puštanje niz vodu grupu mladih ljudi, koji su bili prisluškivani tokom svog razglabanja šta bi hteli navodno da urade, uoči 15. marta, jer, eto, oni su „strani plaćenici“ i „Vučićevi spavači“. Mi očigledno nismo i dalje svesni koliko oni, zapravo, upravljaju našim životima, pa čak i u danima kada mislimo da smo ih u potpunosti nadjačali.
Toma Marković u svom tekstu piše kako su ovi u Informeru slavili i veselili se kada je sonično oružje pušteno na okupljeni narod na ulicama Beograda, takva priča bi trebalo da bude na ivici naučnofantastičnog horora i tema svih tema, ali ovde je samo još jedna fusnota u prilog našeg ludila. Možemo li da zamislimo Dragana J. Vučićevića da bude bilo šta u ovoj zemlji nakon pada SNSrbije? Šta će se desiti sa tim silnim ljudima po propagandnim centrima, koji su, jelte, samo radili svoj posao? Hoće li oni sutra samo preleteti na drugu stranu i raditi isto što su radili ovamo? Hajde da se ne lažemo, već se desila prva velika seoba kada je osnovan nezavisni i slobodni tabloid za antivučićevski auditorijum. Sada čekamo očigledno drugi talas amnestije.
Perica Gunjić i Slobodan Cvejić imaju sjajne predloge šta nam je činiti sa propagandistima i njihovim jazbinama kada bude stigao takozvani Dan posle, ali se plašim da je to na ivici utopije. Nisam baš siguran da smo kao društvo uopšte spremni za te temeljne promene. Studenti su pružili ono što su mogli, učinili su više nego iko do sada, ali oni ne mogu da promene vlast, sistem ili bilo šta drugo, već su nam ponudili šansu da može drugačije nego što je bilo do sada. Oni su svoj maksimum uradili, na ostatku građanstva je da preuzmu štafetu.
Mada izgleda da ljudi ne mogu ili ne žele da shvate da ova zemlja više nije Miloševićeva Srbija – izolovano ostrvo prepuno velikosrpskih mistika i kojekakvih operativaca za rešavanje Srpskog Pitanja – već je postala deo glomaznog neoliberalnog mehanizma koji služi za izrabljivanje i tlačenje. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izaslanik multikorporacijskih centara, koji je ovih dana u velikom problemu, pošto su mu poslovi u zastoju. Zato njegova propagandna adžaja i služi – ne da bi samo branila njega kao ličnost, već je bodljikava žica koja čuva neometani protok krupnog kapitala. I zbog toga sada svi nalazimo u vakuumu, sve stoji, niko još očigledno nije postao dovoljno validan i dostojan da ga smeni, stoga i Moskva, i Vašington, i Brisel, i Peking ga na ovaj ili onaj način podržavaju, čekaju novog kompradora.
Tragično u svemu ovome je što lokalni mediji neće preživeti. Nijedna vlast ih do sada nije volela, ali ova ih je u potpunosti razorila. Nije bitno da li je Kraljevo ili Valjevo, lokalno izveštavanje je pravi odraz u kakvom smo, zapravo, stanju. Ne može da se novinarstvo svodi na dva i po medija i tri istraživačka centra.
Ogroman je put pred nama i nakon pada ove aždaje. Veliki posao očekuje novinarski esnaf, da se već jednom i za svagda obračuna sa apostolima iz pakla, koji se vucaraju još iz miloševićevskih vremena i prodaju nam priču šta je novinarstvo. Međutim, bojim se da će sve to stati na nekom žrtvenom jagnjetu kao što je to onomad bio pokojni Milorad Komrakov.
Dobro Ana Opačić u svom intervjuu kaže, sve je ovo kolektivna terapija, ali mi imamo posla sa ljudima koji ne znaju šta je terapija, niti to priznaju kao validan metod rehabilitacije. Ovo su ljudi ili barem su njihovi duhovni naslednici, koji su se veselili ubistvima novinara, političara, nepodobnih građana i nesrpskog stanovništva. Njima su krvave ruke još od Vukovara, ali se oni toga ne stide, naprotiv, to je njima ponos.
