[box align=’box-center’ id=’8581′]
Nešto je zaista čudno kada lokalni mediji iste snage i značaja dostižu i hiljadu puta različitu cenu ili radio na periferiji medijskog interesovanja premaši kupovnu vrednost Studija B, koji je uz sve mane najveća zvezda ovog prelaznog privatizacionog roka koji zahvata 79 medija.
Pitanje koje se posle pazarenja 22 medija, 21 iz privatizacionog portfelja kojim rukovodi Agencija za privatizaciju, plus Sport, nameće jeste – šta se iza brda valja? Jesu li kupci koji izdvajaju i pola miliona evra za medije u čiji opstanak ne veruju ni zaposleni lunatici, sposobni preduzetnici ili politički manipulanti?
PRIMERI, PRIMERI: Novi vlasnici dva medija izlaze iz ovih okvira, pre svega RTV Vranje; ova kuća je, kako je Novi magazin izvestio pre mesec dana, postala vlasništvo dela zaposlenih koji nisu uzeli socijalni program. Njima su podeljene besplatne akcije, što se na kraju ciklusa 31. oktobra može dogoditi i sa ostalim medijima koji ne nađu kupca. Akcije dobijaju oni koji nisu pisali ranije tzv. Dinkićeve, ali i oni koji su čitav ili deo radnog veka proveli u nekoj kući, a nisu pisali te besplatne akcije.
Drugi primer koji iskače iz okvira nametnutog pitanja je Regionalna RTV Novi Pazar, koju je na aukciji kupio konzorcijum na čijem je čelu dosadašnji direktor Denis Marvić. Sada i bukvalno svoju kuću platiće 89.350 evra, tri evra više nego što je bila početna cena. To je bilo moguće zato što su bili jedini ponuđači sa ispravnim papirima. Ovu privatizaciju pratile su velike političke tenzije, pošto je i brat muftije Zukorlića bio zainteresovan za kupovinu.
<!—->
Najveću cenu do sada postigao je Radio Šid; KDS Kopernikus kupio je ovu stanicu za 531.000 evra, 76 puta više od početne cene. Kopernikus želi da svoj kablovski dijapazon proširi na Srem, pa je presudila činjenica što Radio Šid ima sistem sa 3.000 korisnika koji usluge plaćaju nešto više od 1.000 dinara. Što je tri miliona mesečno, odnosno oko 300.000 evra godišnje. U vlasništvu Kopernikusa biće i Radio Raška, za koju treba platiti 14.950 evra. (Vidi okvir “Kopernikus posluje tržišno i po zakonu”.)
Pitanje je, međutim, može li ovaj sistem izdržati sve kupovine. Prema podacima Agencije za privredne registre novčani kapital je oko 200.000 evra, plus nenovčani od oko 150.000 evra. Ukupna aktiva kojom je raspolagao sistem 2013. – nema podataka za 2014. – iznosi 103 miliona dinara, poslovni prihodi oko 235 miliona dinara, a neto dobitak 24 miliona. Iako impresivni, ovi finansijski pokazatelji ne omogućavaju jednokratnu akviziciju od pola miliona evra, a kredit značajno smanjuje planirani prihod.
Prava nepoznanica je novi medijski mag, kruševački političar Radica Milosavljević koji je već pazario osam lokalnih radio/televizijskih stanica, a u trci je za još nekoliko medija, uključujući i Tanjug koji će u drugom krugu biti ponuđen za polovinu od cene u prvom krugu (769.950 evra). Kako je sam izjavio, posle nadmetanja za RTV Trstenik odvojio je 300.000 evra za medijske akvizicije, uz šturo objašnjenje da mu fabrika (plastične ambalaže Sloga) omogućava sticanje kapitala. Sloga je, prema podacima APR, poslovne 2013. imala kapital od 41 milion dinara, ukupnu aktivu od 110 miliona dinara i poslovni prihod od 202 miliona, a godinu je završila sa neraspoređenim dobitkom od četiri miliona dinara. Iz te dobiti može se ulagati u velike poslove kao što je kupovina 11 medija, pri čemu Sloga nije kupac, već Milosavljević. Obećanih 300.000 evra brzo će biti premašeni pošto su prvobitni kupci RTV Trstenik odustali od ideje da ovu kuću plate 177.000 evra, a sledeći ponuđač bio je Milosavljević sa nekoliko hiljada evra manje, pa je praktično već viđen kao novi vlasnik. Ako se tome pridoda i Tanjug, njegov portfelj bi koštao 800.000 evra. Milosavljeviću se osmehnula sreća u slučaju RTK, pošto je kragujevački “javni servis” lane vredeo 230 hiljada evra, ali mu je zbog dugova vrednost pala na trećinu.
Među nejasnim kupoprodajama je i RTV Bačka Palanka čiji će novi vlasnik Pavle Anušić državni budžet obogatiti za 249 hiljada evra, iznos 25 puta veći od početne cene.
U ovom pregledu valja reći da Radio Šid nije pobednik u nadmetanju ko će dati više od zahtevane svote; 2007. RTV Vrnjačka Banja prodata je autoprevozniku Ostoji Tegeltiji za 191 milion dinara, što je bilo 400 puta više od početne cene. Ugovor je raskinut i u više navrata je ponovo pokušana prodaja kuće koja je na ivici opstanka sa negativnim saldom.
<!—->
Sličnu sudbinu doživelo je više ranije prodatih medija, s tim što su novine prošle gore nego RTV kuće. Prema jednoj od retkih analiza privatizacije medija koju je objavio ANEM, od 2002. do 2009. prodato je 48 medija, 26 štampanih i 22 elektronska. U tom periodu raskinuto je sedam ugovora. Četvrtinu medija kupili su ljudi iz te sfere, 19 odsto građevinski preduzetnici, ugostitelji 13, trgovci 12, dok su ostale kupili ljudi iz drugih oblasti.
PRIMEDBE: Prema podacima REM-a (ranije RRA) koje je za Novi magazin dao predsednik odbora Goran Karadžić, 60 odsto privatizacija u etru je uspešno. Ipak, visok udeo neuspešnih i prve nelogičnosti u ovom ciklusu dodatni su razlozi za oprez i kontrolu.
“Medijska koalicija analiziraće svaku privatizaciju i ponašanje novih vlasnika. Očekujemo mnogo aktivniju ulogu Agencije za privatizaciju, koja mora pomno da prati u kojoj se meri poštuju obaveze iz ugovora. Ne sme se kao ranije dozvoliti da vlasnici prezaduže medijske kuće, dovedu ih do propasti i onda nestanu”, kaže za Novi magazin predsednik NUNS-a Vukašin Obradović. “Monitoring REM-a treba da obezbedi doslednost u programskoj orijentaciji. Svi mediji koji su u procesu privatizacije imaju obaveze iz programskih elaborata i moraju da ih se pridržavaju. REM treba da bude brana komercijalizaciji za kojom bi mogli da posegnu novi vlasnici pretvarajući informativne programe i rialiti sadržaje.”
Medijsku koaliciju čine još UNS, ANEM, NDNV i Lokal pres. Nedavno je UNS pozvao Savet za borbu protiv korupcije i Upravu za sprečavanje pranja novca da aktivno nadgledaju privatizaciju – prve zbog dosadašnjeg angažovanja u analizi finansiranja medija, a druge zbog sumnje da se i u ovom krugu privatizacije dešavaju čudne kupoprodaje koje vuku na legalizaciju kriminalom stečenog novca.
<!—->
I za Obradovića je nesporno da dosadašnja privatizacija pokazuje da se u najvećoj meri trguje potencijalnim uticajem, a znatno je manje reč o medijskom biznisu: “Novca na legalnom medijskom tržištu nema dovoljno, pa se većina okreće podzemnim finansijskim tokovima iza kojih stoje političke stranke, interesne grupe i moćni pojedinci. Ljudi iz medija znaju kako se odvija ovaj ‘biznis’ i zato se samo dve kupovine mogu okarakterisati kao proširenje već postojećeg medijskog sistema”.
“Paradigmatični” Milosavljević bi, kaže predsednik NUNS-a, morao da objasni odakle mu 300.000 evra. “Bilansi njegovog preduzeća pokazuju da on ne raspolaže ovolikim novcem, ukoliko se ne radi o nekom naprasnom nasledstvu. ‘Srpski Mardok’ iz Kruševca treba da navede poreklo kapitala kojim pazari televizije širom Srbije. I on, ali i ostali učesnici u privatizaciji, morali bi da prođu detaljnu proveru Uprave za sprečavanje pranja novca i odagnaju spekulacije o tome ko i kako finansira ove transakcije.”
Da bi se sprečila kupovina uticaja svi državni organi bi morali da učine javnim sva davanja u medijski sektor, kaže on, a ne da se čeka izveštaj Saveta koji obelodanjuje finansijske veze državnih organa i javnih preduzeća sa pojedinim medijima.
<!—->
I POLITIKA: Nekoliko kupaca medija bili su politički aktivni ili su u bliskoj vezi s političarima i strankama, pretežno vladajućim. Javna je tajna, recimo, da je Kopernikus ojačao zahvaljujući podršci SNS-a koji je 2011. i 2012. zakupio kanal za predizbornu kampanju. Prema nezvaničnim saznanjima usluga je vredela 700.000 evra, ali spekulacije nisu potvrđene dokumentima. Glavni junak Kopernikusa je Vladimir Đukanović, poslanik SNS-a i novinar koji se “proslavio” na Radio Fokusu, bliskom radikalima dok su svi bili na okupu. To je jedan od retkih medija koji je ostao bez dozvole, istina ne zbog širenja mržnje i ksenofobije po kojoj je bio poznat, već zbog finansijskih malverzacija sa višestrukim naplaćivanjem SMS muzičkih želja.
Radoica Milosavljević je dugo bio istaknuti funkcioner SPS-a i zamenik gradonačelnika Kruševca. Mediji ga sumnjiče da akvizicije obavlja za Bratislava Gašića, ministra odbrane koji je svoje medijske poslove formalno prepustio porodici. Milosavljević je spekulacije odbacio, a ključni argument mu je da je član – SPS-a.
Saša Mirković, vlasnik TV Moja – koja je na istoj adresi kao i Spot, u zgradi Borbe, doduše na iznajmljena dva sprata – partijski je aktivista SNS-a. Prema nezvaničnim saznanjima Dragan Milošević, glavni interesent za kupovinu Niške TV, najvećeg preostalog medijskog zalogaja, kum je ministra odbrane i funkcionera SNS Bratislava Gašića. Ova televizija nije prodata u prvom krugu zato što su jedini ponuđači, konzorcijum Milošević i Narodne novine, dostavili nepotpunu dokumentaciju. Kupac RTV Bačka Palanka je Pavle Anušić, navodno blizak članu Predsedništva Pokreta socijalista Predragu Vuletiću, nekadašnjem članu SPS, koji je jedno vreme bio i direktor ove televizije.
“Nerealno je bilo očekivati da u aktuelnoj privatizaciji oni koji su koristili medije za ostvarivanje političkog uticaja ceo proces posmatraju nemo, sa strane, jer je veza mediji – političke stranke godinama negovana i jačana. Siguran sam da se iza javnosti nepoznatih ‘biznismena’ kriju određeni interesi. Kakvi i čiji, videćemo brzo na osnovu promena uređivačke politike”, kaže Obradović. “Nemam ništa protiv da stranke, pojedinci ili interesne grupe pokreću i finansiraju medije koji će biti bliski ovoj ili onoj političkoj opciji. Uslov je da to čine iz sopstvenog džepa.”
Za tezu o zaokruživanju novog medijskog uticaja i svojevrsne monopolizacije indikativan je i nedavni ugovor o strateškom partnerstvu Mirkovićeve TV Moja i Adria Media Group. Nije privatizacija, ali jeste partnerstvo firmi zainteresovanih za privatizaciju medija ili, kako bi oni rekli u saopštenju: “Ovako udruženi, verujemo da ćemo imati izvanredne rezultate i zauzeti visoku poziciju gledanosti među televizijama u Beogradu i Srbiji.”
<!—->
