[box align=’box-left’ id=’3502′]
Srbija je u 21. veku dobila svoje dve javne radiodifuzne ustanove – RTS i RTV. Koliko su se one i kako snašle u obavljanju funkcije javnog medijskog servisa, dovoljno govore činjenice da građani danas ne žele da plaćaju RTV pretplatu i da, uglavnom, nisu zadovoljni kvalitetom njihovih programa. Da li su građani u pravu, i ako jesu, zašto su ova dva javna servisa propustila priliku da pokažu našem društvu sve prednosti postojanja javne radiodifuzije kao autentične evropske tekovine i društvenog dobra?
Najpre, tokom procesa njihove tranzicije iz državnih medija u javne servise, građanima se nije dovoljno jasno predstavio koncept javne radiodifuzije, njen značaj i dobit koju društvo njome ostvaruje. Potom, nijedan od ova dva javna servisa nije obavio istraživanje preferencija, potreba ili stavova auditorijuma o vrsti programa koji im je potreban, koji žele da vide/čuju i, takođe, koji ispunjava njihove pojedinačne interese. Ceo proces prelaska na sistem javnog servisa je protekao u prilično maglovitim parolama tipa „vaše pravo da znate sve“ ili „javni servis evropske Srbije“, koje nisu imale svoju primenu u programima od javnog značaja. Nedostatak takve programske politike se najviše odrazio kroz munjevit pad naplate pretplate, koja zapravo jedina omogućava javnom servisu finansijsku samostalnost, neophodnu za njegovo distanciranje od vlasti, političkih i finansijskih moćnika.
Kuda i kako dalje? Ukoliko žele da opstanu i zauzmu lidersku poziciju u javnosti, koja se od njih očekuje, naši javni servisi bi trebalo da se okrenu ka kvalitetu kao glavnom adutu svih svojih programskih sadržaja, a potom ka programima koji su od značaja za građane, a ne mogu se videti na komercijalnim kanalima. To su pre svih, sadržaji opšte-obrazovnog i kulturno-umetničnog profila, koji su uvek bili sa pažnjom praćeni, čak i od strane najmlađe populacije. Veliki apsurd predstavlja činjenica da RTS ovu vrstu sadržaja veoma ozbiljno producira, čak i danas, u vreme velike finansijske krize, ali se njihovom plasmanu ne posvećuje dovoljna pažnja. Ovi sadržaji su „getoizovani“ na Drugom programu RTS-a ili na kanalu RTS Digital, a mnoge redovne emisije ili hronike značajnih festivala (BITEF, BEMUS ili Festival igre) nemaju adekvatne termine emitovanja, već ih gledaoci mogu gledati u takozvanim „nultim terminima“, iza ponoći.
Dobra, nezavisna i kvalitetna programska politika javnog servisa omogućava državi da bez bojazni od optužbi da utiče na uređivački koncept prilagodi finansiranje javnih servisa mogućnostima zajednice. OEBS i Evropska komisija nisu izričito protiv nijednog načina finansiranja javnih servisa, pa ni budžetskog. Ove organizacije su jedino protiv bilo kakvog uticaja vlasti ili drugih centara moći na programsku politiku ovih ustanova, a daju pravo svakoj državi da sama odredi načine finansiranja javnih servisa. Država bi, takođe, ovaj period trebalo da iskoristi da dokaže javnosti da neće vršiti uticaj na programsku politiku, ali i da obezbedi normalan rad ovih važnih javnih ustanova, uz omogućavanje javne kontrole njihovog poslovanja. Upravni odbori javnih servisa imaju u predstojećem periodu ključni zadatak da izaberu menadžment koji je dostojan uloge i funkcije javne radiodifuzne ustanove kao društvene institucije.
Neko će reći: „Ma koga to uopšte zanima?“. Zanima mnoge, a naročito bi trebalo da zanima članove pregovaračkog tima Srbije koji će biti zaduženi za Poglavlje 10 u pregovorima sa Evropskom komisijom, gde će morati da usaglase principe i načine poslovanja u medijskoj delatnosti Srbije sa pravilima koja važe u EU i sa tehnološko-tehničkog (digitalizacija) ali i sa programskog aspekta, koji se naročito odnosi na rad javnih medijskih servisa.
Autorka je producentkinja Kulturno-obrazovnog programa RTS-a, i doktorand Fakulteta dramskih umetnosti
