EN
Počelo je objavljivanjem “informacija” da je ranjena nastavnica preminula i da krv za povređenu decu ne mogu dati oni koji su primili vakcine protiv kovida 19. Kraj se, nažalost, ni posle nekoliko meseci ne nazire. Vest o kojoj smo odlučivali objavljena je na bar tri portala, a nakon demantija MUP-a uklonjena samo sa jednog – onog koji je prvi objavio “ekskluzivu”.
I u ovom slučaju dogodilo se ono što je jedan od članova Komisije definisao kao standardni obrazac širenja lažnih vesti u našim medijima – preuzimaju tekstove jedni od drugih, pozivaju se jedni na druge (po pravilu nekredibilne) medije i tako stvaraju privid da postoji neki relevantan izvor i da je neko nešto proverio pre objavljivanja.
Pripadam onoj (staroj) “školi novinarstva” koja veruje da lažne vesti ne postoji. Nešto je ili vest ili laž. Motiv za objavljivanje laži (politički ili ekonomski interes), manje mi je važan, kao i to da li su ih mediji preuzeli od političara, teoretičara zavera, navodnih insajdera, prevaranata ili onih koji samo žele da budu duhoviti i zabavni. Odgovornost je na redakcijama koje ih prenose, a posledice su uvek pogubne, po informisanost građana o onome što moraju da znaju i posledično, po odluke koje donese. I možda još i više, po poverenje u novinare i medije i posledično, po budućnost profesije.
Istraživanje koje je krajem prošle godine objavio Demostat pokazalo je da građani, učesnici fokus grupe, veruju da znaju odakle dolaze lažne vesti, koji su kanali i motivi za njihovo plasiranje i širenje, međutim, nisu uvek sposobni da ih prepoznaju. Zaslepljeni ogromnom količinom informacija i nemaju vremena da se posvete njihovoj proveri. Kao najistaknutije aktere kreiranja lažnih vesti označili su političare. Ispitanici, takođe, uglavnom veruju da je Srbija visoko na lestvici zemalja u kojima se neometano šire dezinformacije. Prema jednom, nešto starijem istraživanju IREX-a u Srbiji jedna lažna vest prenese se čak 927 puta. Da sve bude još gore, u tome pretežno učestvju mejnstrim mediji.
Monitoring Saveta za štampu pokazuje da je devet dnevnih novina sa nacionalnom pokrivenošću samo u poslednja tri meseca prošle godine 538 puta prekršilo prvo poglavlje Kodeksa novinara Srbije koje se odnosi na – istinitost izveštavanja. Mediji su češće kršili samo poglavlje koje se odnosi na odgovornost novinara.
Lažne vesti nisu, naravno, lokalni fenomen i veliki broj zemalja je već doneo zakone kojima pokušava da problem reši ili bar umanji. Neke podizanjem nivoa medijske pismenosti, druge kažnjavanjem proizvodnje i širenja lažnih vesti. Uvek se bojim ovih drugih intervencija države i svakog pokušaja uvođenja reda u mediji koji dolazi od vlasti. Bar u ovoj zemlji nikome nije potrebno objašnjavati do čega mogu da dovedu represivni medijski zakoni i koliko je to pogubno po slobodu štampe i javni interes.
Još manje međutim, mogu da podržim aktuelnu poziciju srpskih vlasti, tačnije Ministarstva informisanja i telekomunikacija, koje, izgleda, veruje da medije koji ne poštuju profesionalne standarde treba nagraditi. Suprotno svim nastojanjima Saveta za štampu i većeg dela medijske zajednice da se neprofesionalnost, neetičnost i neodgovornost medija, objavljivanje i širenje laži sankcionišu time što će im uskratiti novac građana Srbije, Ministarstvo pokušava da ozakoni njihovo pravo da te iste građane lažu. Jednostavno tako što će reći – ne priznajem novinarski kodeks, ne priznajem Savet za štampu i ništa me ne obavezuje da poštujem bilo kakve profesionalne standarde. I zato ćete mi platiti svaku objavljenu laž.
Autorka je generalna sekretarka Saveta za štampu
