[box align=’box-center’ id=’6671′]
Osim nas samih, niko drugi ne može da utiče da se bolje i prijatnije osećamo u našoj koži, našem gradu, našoj zemlji. Umesto toga – svet pun zlobe, potcenjivanja različitosti, želje za osvetom svakom ko je malo drugačiji, ili onom ko se ne slaže sa našim stavovima. Zašto? Zato što nam se sve to nameće, a mi prihvatamo kao da niko od nas nema sopstvenu glavu za razmišljanje.
Svakome od nas se u nekom trenutku desilo da uhvati sebe kako, bez obzira na to što nismo „za“ i borimo se „protiv“, i mi sami širimo neku negativnu energiju, ili, u najmanju ruku, lošu misao prema nekome ko nasrće na naš integritet. Sve to možda zvuči beznačajno, ali takva i najmanja sitnica nekome predstavlja govor mržnje.
Srbija kao balkanska država važi za zemlju „mačo“ i snažnih muškaraca; ta ista Srbija ima muškarce koji sve te svoje kvalitete koriste na sasvim pogrešan način. Država puna ogorčenih klinaca, koje i kad bi pitali zašto ne vole Hrvata, Bosanca, Muslimana, ili čak nekog iz suprotnog tima za koji navijaju – garantujem – ne bi ni znali. Znali bi ustvari, ali samo da ponove ono što su im nametnuli stariji. Sva ta mržnja ka stranom, ili drugačijem ne bi bila tako strašna da se njome ne rukovode osobe koje imaju sopstvene dobre razloge i interes za to. Ali deca…?
Mi smo kao narod jako zagriženi za „naše“ i „ne damo na nas“. I to je u redu! Trebamo da čuvamo ono što je naše i da ga branimo pred drugima! Koliko god mi bili možda slabiji od drugih, treba da se držimo zajedno i pred drugima branimo! Ali za to postoji mnogo načina i ne treba sve kanalisati ka tučama, pretnjama, skrnavljenju gradova svakakvim natpisima, slikama ili onim najgorim – ubistvima. Možda ljudi počnu sa nadom da će ovakvim ponašanjem nešto uraditi, ali nisu svesni koliko to daleko može da ide. Žalosno je što sve to propagiraju deca od 15, 16, 17 godina, što vreme u kome bi trebalo da imaju svu slobodu sveta, oni „troše“ na ograničenost i mržnju umesto na razumevanje i slogu. Nije da smo svi savršeni i nije da su oni koji glasno pokazuju svoje nezadovoljstvo najgori, jer nisu; svi mi se ponekad možda i složimo sa njima, ali to radimo u sebi. U životu treba raditi na sebi i usavršavati se, a jedan od načina je da poštujemo druge, bez obzira na to koliko oni bili drugačiji – verski, karakterno, fizički… Kad to postignemo, mržnja će biti po strani, a govor… Ustvari, lepa reč će vladati!
*Autorka je jedna od nagrađenih na konkursu koji je sproveo Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji na temu „Mladi protiv ekstremizma – Razmišljaj svojom glavom“, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo
