LJUBAV I DRUGE NEZGODE ŠARMERA

„Ako ceo život radiš ono što voliš, onda kao da celog života ništa nisi ni radio!“ Moj slučaj!

Jednog tmurnog decembarskog jutra 1980. godine, dok je, pored kioska u Bulevaru revolucije (današnjem Bulevaru kralja Aleksandra), u ruci držao tek kupljeni primerak Omladinskih novina, dvadesetjednogodišnji Slaviša Lekić se – zaljubio.

„Grudi su mi se nadimale, u glavi mi je tutnjalo, a usta su bila suva kao pustinja, dok sam hodajući ka Vranjskoj, gde sam stanovao, mislio o njoj“, opisivao je Slaviša, nekoliko decenija kasnije, dan kad se, do ušiju, zaljubio u profesiju – novinar. „Na trećoj strani otpozadi, u sportskoj rubrici, dole pri dnu, na tri stupca, pod naslovom ‘Nade boje zlata’ pet puta zaredom čitao sam tekst ispod čije poslednje reči je crnim masnim slovima pisalo: Slaviša Lekić. Bio je to moj prvi tekst.“

Od tada, tekstovi koje je pisao, tokom četiri decenije duge karijere, nedvosmisleno slikaju istoriju beskompromisnog srbijanskog novinarstva.

Omladinske, Jež, Borba, Naša borba, Reporter, Danas, samo su neki štampani mediji u kojima se baškario njegov potpis. Nekad punog imena i prezimena, nekad i pseudonima: Slavi Šar-Mer.

Svu svoju ljubav prema pisanom novinartsvu, pak, utkao je u magazin Status, čiji je bio vlasnik i glavni urednik.

Jednog sunčanog septembarskog jutra 2003. godine, dok sam pored kioska u ulici Cara Dušana u ruci držala tek kupljeni Status, bez daha i treptaja, u neverici gledala sam svoj prvi objavljeni tekst u ovom luksuznom i, za novinare, prestižnom magazinu. Pet puta zaredom čitala sam masnim slovima ispisan potpis ispod teksta: Jovana Puljić (umesto – Polić).

Lekić, mi je, kad sam ga pozvala, ispričao neki glupi vic. Bio je to, shvatila sam kasnije, Slavišin pokušaj izvinjenja i tešenja.

Zaljubljenost u novnarstvo, strast prema profesiji i želja da se i moje ime pojavi u magazinu koji urednički potpisuje jedan od najvećih pisaca među novinarima, vrlo brzo su me naterali da ovu epizodu s prezimenom stavim u drugi plan i napišem novi tekst.

Narednih 18 godina imala sam privilegiju da budem deo Slavišinog tima: radovali smo se uspesima; hrabrili kad bi zapelo; žučno raspravljali kad smo imali različite ideje; voleli novinarstvo i voleli što ga radimo zajedno, čak i kad smo se slagali da je to tek praćakanje u mulju.

Zastupao je tezu da postoji samo jedna razlika između apokalipse i ovdašnjih medija: dok prva ima četiri sasvim poznata jahača, srbijanske medije jaše ko stigne. „I, možete da mi pljunete pod prozor, izgleda da im se još jedino STATUS ne povinuje. Jasno da nas to košta. Svega sem reputacije“, ponosno je rekao 2006. godine. Po dolasku „političkog krila organizovanog kriminala“ na vlast, sa medijske scene je, januara 2013. godine, nestalo Slavišino papirno čedo. Ne i Slavišino britko pero.

Dok su mediji, tad već strmoglavo, jurili ka svom cilju – ka dnu – na kom su gospodarili govor mržnje i primitivizam, Slaviša je štampu zamenio pisanjem scenarija za televizijske emisije i dokumentarne filmove (emitovala ih je, od kad je počela sa radom krajem 2014. godine, televizija N1). I dopunjavao tviterom: „najslobodinijim medijem u Srbiji“, kako je ovu drušvenu mrežu nazivao ovaj „lajavac“ koji je govorio: „Verujem, naivno, da je bunt protiv vlasti civilizacijska dužnost i moralni, a ne ideološki čin.“

I ne samo što nije nije posustajao, već je svoju oštrinu u javno izrečenim kritikama pojašnjavao: „(Ne)pristojan sam u meri u kojoj mi to okruženje, atmosfera i zagađeni medijski prostor diktiraju.“

Prkoseći onima koji preziru istinu i time zagađuju medijski prostor, verovao je, opet naivno, i da novinarskoj zajednici može da udahne nešto čistog vazduha. Zato se 2017. godine kandidovao za predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Posle nepune dve godine, razočaran, ponižen i prilično usamljen u NUNS-u – povukao se sa funkcije predsednika.

I ponovo nije posustao. Neke od najznačajnijih medijskih projekata, serijale Vladalac i Junaci doba zlog, kao autor, ili koautor, potpisao je od 2019. do 2021. godine. Strast i istu zaljubljenost u profesiju, kao onog tmurnog decembarskog jutra, pokazivao je i tad.

„Ima u Talmudu rečenica koja glasi: ‘Ako ceo život radiš ono što voliš, onda kao da celog života ništa nisi ni radio!’ Moj slučaj!“, govorio je jedan od poslednjih, iz plejade najvećih.

Tvrdio je da nema novinarskih nagrada (iako smo Sanja Lončar, Slavia i ja, kao koautori dokumentarnog filma Lazar, dobili jednu 2017. godine), a od životnih izdvajao je – Milicu, ćerku.

U potrazi za skrivenim oblicima ljubavi, Slaviša je 2014. godine upoznao onu koja će ga „naterati“ da se upusti u još jednu predivnu avanturu.

„Voleo sam i bio voljen, volim i voljen sam, ali definitivno me niko kao Amigo nije naterao da se zagledam toliko duboko u sebe! Naučio me da ljubav ima dve rođene sestre: strpljivost i dobrotu! Pomogao mi da shvatim da ljubav leči. I naterao da se trudim da budem makar upola onakav kakav on misli da jesam“, napisao je o mopsu kog je, još, zvao Moja Kuca, Migić, Miško ili Seronjica.

I bio je – baš onakav kakvog ga je Amigo Mango Unbeatable Heart video.

Sve do jedne hladne novembarske noći 2021. godine, kad je prestalo da kuca ogromno srce prepuno ljubavi.