ENStrele ozbiljnih pretnji odaslate su ka uredniku KRIK-a Stevanu Dojčinoviću i novinarima ovog istraživačkog portala sa samog vrha vlasti, odakle dolaze i molbe, vapaji, čak, predsednika Republike da se okonča progon. A novinari nisu pristali na dobrovoljnu predaju.
Glavni akteri ovog tragičnog igrokaza su Aleksandar Martinović, šef Poslaničke skupine „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ u Skupštini Srbije, te Aleksandar Vučić i uredništva režimskih tabloida i televizijskih kuća sa nacionalnim frekvencijama. Model od pre 22 godine započeo je tekstom-ubicom u Politici ekspres, pod naslovom „Ćuruvija dočekao bombe“, sramnom paškvilom Miroslava Markovića, uz uredničku opremu Đorđa Martića, koja je dan kasnije pročitana u centralnoj informativnoj emisiji državne televizije.
„Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji, koji je preko ‘svog’ lista Dnevni telegraf učinio zaista sve što je ‘bilo potrebno’ kako bi ‘demokratskom zapadu’ i ‘zabludelim Srbim’a, objasnio kako treba da se ‘dozovu pameti’ i okrenu se budućnosti koja je, jasno, ‘na zapadu’. Kada je potom taj isti ‘slobodar’ Ćuruvija došao pod udar Zakona o informisanju, ali i pod udar drugih zakona zemlje u kojoj živi, skoro da je do samog Klintona stigao vapijući za pomoć u ‘borbi protiv diktature u Srbiji’.“
Tekst je pročitan u Dnevniku državne televizije i operacija ubistva Ćuruvije mogla je da se okonča: Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila usred dana, u prolazu koji vodi do njegove zgrade, u Hilandarskoj ulici. U vazduhu su lebdele Markovićeve reči: „Danas kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali.“
Logikom srbijanskog progresa napad na KRIK otpočeo je u parlamentu, nastavljen na televizijama i zasad umiren predsedničkom formom preklinjanja podređenih da ne urlaju. Kampanja protiv KRIK-a pokrenuta je nakon intervjua koji je jutjub kanalu Slavija info, u kojem je Nenad Marković, otac jednog od petnaestak mladića za koje se veruje da su nestali u obračunima kazao da mu je izvesni Veljko sugerisao da se obrati KRIK-u. Što su Informer, Srpski telegraf, Alo! i TV Pink iskoristili da povežu KRIK sa Belivukovom bandom.
U Skupštini će Martinović iskoristiti deo udbaških podataka, a ostalo će prepustiti tabloidima. Nije ga bilo blam, zna kome se obraća, što ne znači da mu domet nije baš toliki: „Ja vam tvrdim ti šefovi nevladinih organizacija bogatiji su od svih nas zajedno i to narod Srbije treba da zna. To nisu nikakve nevladine organizacije to su u stvari, da se mi ne lažemo i da govorimo jednim ljudskim jezikom, to su kriminalna udruženja“, rekao je Martinović. Tu je, naravno, najstrašniji Dojčinović koji podriva moćnu ekonomiju države koje je odlučila da bude i ekonomski lider: „Pere čovek novac od ovih svojih saradnika, uzme račune preko pejpala (PayPal), imaju jednu aplikaciju, uđite na njihov sajt, neću sad da ga reklamiram, ali uđite na njihov sajt, kliknete na tu aplikaciju i novac izlazi iz zemlje“, izustio je Martinović.
Usledile su kanonade roto bestijalnosti, štampa je bila slobodna da pusti mašti na volju, pokazavši da se ne boji predsednika, a on je, eto, bezuspešno pokušavao da je umiri: „Pustite ih da rade svoj posao, to stvarno mislim, jer je to doprinos demokratiji, slobodi izražavanja, niko nema pravo da uskrati ljudima činjenice koje su važne za svakodnevni život i za ovakve teme o kojima govorimo“, izgovoriće predsednik 10. marta. U Abu Dabiju, nakon što je Martinović napao KRIK.
Znakovito i zabrinjavajuće, predsednika niko ne sluša, pa je o istoj temi progovorio i 18. marta („Nisam oduševljen i ne bih da govorim razloge – moji razlozi. Ali nemam pravo kada dođu na konferencije za novinare da ih ne poštujem i da im ne odgovaram. I nemam pravo da učestvujem u hajci protiv njih“); tri dana kasnije na RTS („Kažite im – izmišljate, ne govoriti istinu, licemerni ste, ali niko nema pravo da novinarima preti. Na to apelujem kod ovih ozbiljnih ljudi, a kod ovih slučajeva sa Mauricijusa, Hongkonga nemam na šta da apelujem“), konačno i 28. marta („Nemojte da idete sa tim ko gde živi, to je progon, nemojte da govorite da su ovakvi ili onakvi, pustite ih, ljudi će na osnovu argumentacije sve da zaključe“).
Predsednik, ko bi sumnjao, „stvarno misli“. Koliko je ovo providno i bedno… U međuvremenu, da ne bude dosadno, u igru je uveden i rodonačelnik nove srbijanske propagande Milorad Vučelić, džoker u zaustavnom vremenu, da, preko svog moćnog istraživačkog tima u Večernjim novostima, presudi fantomskim milionima Dragana Đilasa; Dragan J Vučićević je iz offa poverio Predragu Sarapi presudu predsedniku SSP-a, a pomenuti roto produkti zaronili su ispod dna. Ogavnim napadima na glumicu Danijelu Štajnfeld koja je javno progovorila da ju je silovao glumac i političar Branislav Lečić. Novinari nastavljaju da rade svoj posao. Nikad nije bilo opasnije.
