EN
U presudi Osnovnog suda u Kragujevcu stoji da je Jovanović u uračunljivom stanju remetio javni red i mir, da je rukom krenuo u pravcu kamere i vikao na Nikića, koji je bio vidno obeležen.
Iako je ovo prvi slučaj da je neko i pravosnažno osuđen zbog napada na nekog kragujevačkog novinara, reporter N1 Milan Nikić objašnjava da apsolutno nije zadovoljan presudom, jer ona nosi lošu poruku za novinare i javnost u Srbiji.
– Ova presuda pokazuje nasilnicima da i dalje mogu verbalno da napadaju i vređaju novinare i da će dobiti godinu dana uslovne kazne ili možda manje. Ona ne dovodi do toga da se novinari osećaju bezbednije u Kragujevcu. Moja namera nije bila da Jovanovića tužim da bih dobio neku odštetu, već da se on kazni za primer, ističe Nikić.
Da je kažnjem bar sa tri meseca zatvora, kaže naš sagovornik, to bi drugim nasilnicima poslalo poruku da je novinar u neku ruku službeno lice i da, ako je on vidno obeležen, niko ne sme da ga takne.
Slučaj reportera N1 ujedno je i jedini primer u NUNS-ovoj bazi napada na novinare da je neki medijski radnik iz Kragujevca prijavio fizički napad. Pri tome, treba napomenuti da se ni ovaj napad nije desio na teritoriji Kragujevca, već opštine Rekovac.
Dostupni podaci u NUNS-ovoj bazi pokazuju da je, od 2016. godine kada je formirana Stalna radna grupa za bezbednost novinara, u Kragujevcu zabeleženo devet slučajeva u kojima su se novinari osetili ugroženo i koje su prijavili. Uglavnom se radi o verbalnim pretnjama i pritiscima, a zabeleženo je i da je reporter N1 Milan Nikić prijavio pretnju imovini u Batočini, kada mu nije dozvoljeno da uđe na sednicu Opštine.
Slične podatke dobili smo i iz Apelacionog javnog tužilaštva u Kragujevcu, u kome se nalazi jedna od dve kontakt tačke za bezbednost novinara u gradu.
U ovom Tužilaštvu ističu da je u periodu od 2016. godine do danas podneto 16 krivičnih prijava od strane novinara za eventualna krivična dela učinjena na njihovu štetu u vezi posla koji obavljaju. Međutim, budući da ovo Tužilaštvo pokriva široko područje, samo dve od 16 prijava podneli su novinari iz Kragujevca.
Reč je o krivičnoj prijavi bivšeg novinara Danasa Zorana Radovanoviću, koji je 2018. godine prijavio verbalnu pretnju posle pisanja o smeni bivšeg rektora Nebojše Arsenijevića. Ta krivična prijava je odbačena. Druga je već pomenuta prijava Milana Nikića koja je procesuirana i optuženi je dobio uslovnu kaznu zatvora.
Ostale krivične prijave podnosili su novinari iz Brusa, Novog Pazara, Prijepolja i Jagodine.
Prema rečima zamenika tužioca, Darka Polojca, najčešći razlozi zbog kojih novinari podnose krivične prijave su ugrožavanje sigurnosti putem izrečenih pretnji, a nešto ređi su fizički napadi. Ukoliko su ova dele izvršena putem medija i društvenih mreža, takve krivične prijave se prosleđuju Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, Odeljenju za visokotehnološki kriminal.
Po dostupnim podacima i brojkama čini se da kragujevačkim novinarima nije ugrožena bezbednost, a da se napadi javlju sporadično i uglavnom su verbalni.
Međutim, Marija Babić, pravnica i članica Stalne radne grupe za bezbednost novinara, objašnjava da novinari sa lokala često ne prijavljuje slučajave pretnji i pritisaka iz različitih razloga. Jedan je svakako strah, zatim ne žele da se zameraju, a sa druge strane, ističe Babić, postoji i nepoverenje prema nadležnim institucijama da će uraditi nešto po pitanju tih slučajeva.
– Ono što treba naglasiti je da se kontakt tačkama prijavljuju slučajevi u kojima postoji sumnja da je učinjeno neko krivično delo, dok pritisci, u kojima u velikom broju slučajeva nema elemenata krivičnog dela, ne potpadaju pod ingerenciju ove radne grupe i kontakt tačaka. I to je ono što predstavlja veliki problem. Postoje slučajevi koji su ozbiljni, zbog kojih se novinari osećaju veoma ugroženo, ali formalno pravno ne sadrže elemente krivičnog dela, pa se ne procesuiraju od strane tužilaštva, a počinilac ostaje nekažnjen, objašnjava Babić.
Njena koleginica iz Stalne radne grupe za bezbednost novinara i odgovorna urednica portala Jugpress, Ljiljana Stojanović, slaže se sa ocenom da loklani novinari manje prijavljuju pretnje i nasilje od kolega na nacionalnom nivou.
– Mislim da lokalni novinari ne prepoznaju nasilje u dovoljnoj meri i ne obraćaju se institucijama.
Oni znaju da će u državi Srbiji institucije retko da ih zaštite, a treba da ostanu u manjoj sredini da žive sa ljudima koji im prete ili ih ugrožavaju i onda pokušavaju stvari da reše na drugi način, objašnjava Stojanović.
Kontakt tačke i radna grupa su za nju odlična stvar, ali ističe, postoji problem jer često ljudi na lokalu nisu dovoljno senzibilisani i osnaženi da se bave specifičnim problemima i pitanjima medija.
Ono što možda nije definisano kao pretnja za obične građane, objašnjava Stojanović, kada je u pitanju medij, i te kako može biti pretnja ili začetak nečega što može ozbiljno da se završi.
Naše sagovornice objašnjavaju i da se promenila vrsta pretnji koje novinari dobijaju.
NUNS-ova baza i iskustva u radu Stalne radne grupe pokazala su da su sada najčešći oblici napada na novinare pretnje putem interneta, odnosno društvenih mreža i sajtova.
– Iz evidencije koje vodi NUNS možemo da vidimo porast slučajeva pretnji i uznemiravanja putem interneta. U 2020. godini od ukupno 50 zabeleženih verbalnih pretnji, 26 je učinjeno preko interneta, dok je u 2021. godinu od ukupno 44, 35 učinjeno online. Taj porast se vidi i u evidencijama koje vodi Republičko javno tužilaštvo u kome je u 2020. formirano 23 predmeta koja su učinjena putem interneta, od ukupno 58, a u 2021. godini od 87 predmeta 50 je učinjeno online, zaključuje Babić.
Ovakvo vređanje novinara na društvenim mrežama ima svoje korene u ponašanju političara i javnih funkcionera na vlasti.
Tako Ljiljana Stojanović objašnjava da još uvek ne postoji svest kod političara i javnih ličnosti koje targetiraju novinare da to može biti veoma opasno.
– Posle ovoliko godina u novinarstvu ubeđena sam da bi sve bilo drugačije kada bi postojala jasna politička volja, svest i poruka da to ne sme da se radi. Jer ako imamo prozivanje novinara, koji ne odgovaraju vlasti, u Skupštini, od strane poslanika koje građani plaćaju, ne možemo da govorimo da će biti drugačije u javnoj sferi, koja je sve više sfera nasilja, zaključuje Stojanović.
Naše sagovornice složne su u oceni da, iako se nije mnogo uradilo na povećanju bezbednosti novinara, neki pomaci postoje. Tako se na sastancima radne grupe razgovara o situaciju u svim gradovima, a ona ima i mogućnost da izvrši pritisak na institucije da reaguju.
– Ne bih mogla da kažem da su veliki pomaci, više su to sitni koraci koji su napravljeni. Potpisivanje sporazuma sa Republičkim javnim tužilaštvom i MUP-om, osnivanje Stalne radne grupe, predviđanje hitnog postupka u ovim slučajevima, uspostavljanje kontakt tačaka, sve su to pomaci. Oni se pre svega vide u inicijalnoj fazi postupka, u kojoj, pre svega, tužilaštva, gotovo uvek, hitno postupaju kada se slučaj prijavi, objašnjava Babić.
Međutim, ono čime nije zadovoljna su kasnije faze postupka, jer procesi dugo traju, a veliki broj krivičnih prijava je odbačen. Takođe, mali broj slučajeva dobije sudski epilog, a kao posledica toga počinioci ostaju nekažnjeni, što društvu šalje poruku da je takvo ponašanje dozvoljeno.
