Loš materijalni položaj novinara srozao profesiju

Ovo nije poslednica samo  trenutne ekonomske situacija kada se mediji bore da prežive uz manjak prihoda od reklama i drugih izvora, nego višegodišnjeg, skoro sistematskog pritiska raznih političko-ekonomskih struktura koji se trude da ekonomskim izrabljivanjem novinare i medije drže pod kontrolom.

Početkom ove godine iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije su upozorili da od 1.300 registrovanih medija, većina ne isplaćuje redovne plate, da mnogi imaju neprestano smanjivanje broja agažovanih radnika, pri čemu su honorarci u najnepovoljnijem položaju jer mahom mesecima ne primaju nikakve nadoknade. Podaci govore da redovne plate uglavnom dobijaju zaposleni u državnim firmama, pri čemu većina zaposlenih  dobija niže plate od proseka, dok samo pojedinci imaju značajnija primanja.

Novinar RTV-a Darko Šper navodi da postoji izvesna razlika u državnim i privatnim medijima jer u državnim medijima, iako plate nisu visoke, bar dolaze redovno.

– Za sada je situacija takva, da ako radiš u nekom privatnom mediju i taj mediji nema siguran izvor prihoda, a njih je jako malo da su u dobroj poziciji, čekaš na platu po nekoliko meseci i uz to, plate su relativno maleo. S druge strane, u medijima koji su na budžetu, plate su sigurne i to mnogo znači ljudima koji imaju porodice i izdržavaju nekog – navodi Šper.

[box align=’box-left’ id=’5293′]

Poverenik NUNS-a za Novi Sad Aleksandar Savanović kaže za 021 da se priča o materijalnom položaju novinara u Srbiji danas ne može odvajati od priče o stanju u medijima, koji su uglavnom tabloidizovani.

– Novinarstvo u Srbiji možda nikada nije bilo u težoj i nezavidnijoj situaciji. Ovu tezu kad iznesem ljudima van naše struke uglavnom se slože sa mnom navodeći mi primere naslova u tabloidima, ali i tabloidizaciju medija koji su nekada slovili za ozbiljne, medije od digniteta i stava. Loši su postali još gori, a pristojni mediji su se uprostačili – čast izuzecima. Nema tu nekog posebnog istraživačkog novinarstva na temu šta se dogodilo medijima u Srbiji, svako ko je u medijima zna dobro kako je nekada živeo, kako danas živi, kakve su okolnostima u kojima radi, koliko je prisutna cenzura, koliko autocenzura i koliko je profesija danas svedena na niske grane – kaže Savanović.

On dodaje da je od „sedme sile“, bez ikakvog preterivanja, ostao samo naziv.

– Novinare danas gotovo niko ne smatra kao korektiv društva, već isključivo kao sredstvo za samopromociju. Mislim ovde na društveno-političko-estradnu elitu koja je danas i u tom rangu „elite“ upravo zahvaljujući medijima. Naravno, nije dobro biti neprijatelj vlastima, jer vas čeka brz medijski linč svih poznatih medija koji ističu svoje osobine kao „mediji sa petljom“, „bez dlake na jeziku“ i sličnih užasa naše profesije. I ako se vratim na početak izlaganja dolazimo do dve vizure istog problema. Posledicu vidimo svi kada uključimo TV ili odemo do trafike po novine i pogledamo samo naslovne strane. To vide ljudi van novinarstva, a ljudi u novinarstvu dovoljno je da pogledaju sebe u ogledalu svako jutro kad ustanu i postave sebi pitanja: – Kada si dobio poslednju platu? Koliko kasne zarade? Da li ta zarada obezbeđuje, ne pristojnu, već ikakvu egzistenciju? – navodi Savanović.

Nekadašnji glavni urednik NIN-a, a danas savetnik generalnog direktora RTS-a, Nebojša Spaić, kaže za 021 da se novinari u Srbiji nalaze u nezavidnoj situaciji, ali da mu nije jasno zašto prihvataju da rade u takvim uslovima.

– Naravno da je materijalni položaj novinara jako loš, to svi podaci pokazuju, plate su ispod svakog minimuma. Milion i jedan je uzrok za tako nešto, od smanjenja tržišta preko inflacije medija i novinara do toga da se novinarstvom bave ljudi koji nisu za to. Ono što je meni potpuno fascinantno u celoj priči jeste, kad su već tako bedne plate, kao što jesu, zašto novinari prihvataju raznorazne pritiske i prihvataju da pišu gluposti, zašto objavljuju stvari koje nemaju veze sa novinarstvom. Jer to malo para što zarade mogu da zarade i kao prodavci na pijaci. Govorimo o autocenzuri i strahu od gubitka posla, ali kao što kažem nije mi jasno zašto pristaju na sve – priča Spaić.

Šper smatra da su sami novinari dobrim delom krivi što se nalaze u sadašnjoj situaciji.

– S druge strane, kriv je i ceo ambijent i država. Zašto bi neko sa 20.000 – 30.000 dinara plate mesečno i to često neredovne rizikovao. To je jedan razlog, a drugi je što se zanimanje toliko devastiralo i uprosečilo, jer danas u Srbiji ko god hoće može da se bavi novinarstvom. Odgovorni u medijima ne vode pažnju ko tu dolazi da radi, ne vode računa o tome da ih obuče i da im omoguće da se pokažu, nego su ljudi prepušteni sami sebi. Kako onda da očekuješ da ta osoba npr. zna da se ponaša pred kamerom – kaže Šper za 021.

[box align=’box-left’ id=’5294′]

Nebojša Spaić ocenjuje da se situacija neće promeniti dok se novinari sami ne pobune, podsećajući na period devedesetih kada je došlo do prave pobune među novinarima nakon čega je nastao niz novih medija.

– Mogu da razumem da ljudi neće to da rade jer osećaju neizvesnost. Međutim, to što mogu da izgube je tako malo da mi nije jasno. Neka moja generacija je sada na uredničkim mestima i oni imaju možda i šta da izgube, ali ne razumem mlade ljude koji se ovim poslom bave. Ljudi sami moraju da se bore za sebe, neće se niko drugi za njih izboriti, ne samo za plate nego i za profesionalne standarde. Ovo niko neće uraditi za novinare, već oni to moraju sami. Dok se oni ne pokrenu sami, situacija će ostati nepromenjena – kaže Spaić.

Savanović kaže da se iz današnje perspektive teško mogu očekivati promene, jer su novinari, kao i svi radnici u Srbiji, prihvatili ambijent u kom se radi za minimalac kako bi imali kakav takav izvor prihoda i kako bi mogli da prežive od danas do sutra.

– Priča o novinarstvu danas je prilično tužna priča bez neke posebne perspektive. Ona prati priču države. Sa osiromašenjem zemlje, lošim stanjem srpske ekonomije i mediji su ostali bez prihoda. Kod štampanih medija problem je što je cena novina daleko ispod ekonomski isplative, a čitaocima je i to previše. Dakle, poskupljenje je teško izvesti bez ozbiljnijih posledica po ionako sve slabije tiraže i prihode, pa se ti prihodi onda moraju obezbediti na drugoj strani – od oglašivača i vlasti. I tu dolazimo do suštine. Za to malo novca teško ćete dobiti vrhunske informacije. Spram cene stiže i kvalitet, a on zabrinjava. Ispada da se sve svodi na novac, ali to je tako. Čak i u Miloševićevo vreme novinarstvo je bilo daleko cenjenije i sa značajnijim uticajem nego danas. Velika su pera prošla kroz brojne redakcije, ozbiljni su to bili tekstovi. Danas je to sve uprosečeno uz časne izuzetke. Nekada su novinare ubijali i prebijali, a svaka vlast je pokušavala da što više medija uzme pod svoje. Vlasti su se menjale, ali je poslednjih godina najbolji model za „upristojavanje“ medija isplivao na površinu – novac. Uvek ostaje nada da će ljudima trebati ozbiljni mediji i ozbiljne informacije. Ta potreba se oseća. Postoji veliki broj novinara koji je spreman da bude u takvoj priči. Ali, čekaju se bolja vremena. Do tada, neka nam je svima sa srećom – poručuje Savanović.

Novinar Somborskih novina Tivadar Farago kaže da novinari danas nemaju skoro nikakva prava, kao i većina radnika u Srbiji.

– Novinar i da hoće sam sebi da uplaćuje zdravstveno i penziono nema od čega jer su primanja vrlo niska. Plate su takođe neredovne i retke su redakcije koje redovno isplaćuju zarade, a i pri tome su one male. Medijima je teško da dođu do novca za plate, sem ako nisu monopolisti u nekoj oblasti, mislim na lokalne medije prvenstveno, tako da je situacija loša – priča Farago. On dodaje da su u maloj prednosti jedino stalno zaposleni jer imaju neku zakonsku zaštitu, dok su honorarci bez ikakve zaštite.

Farago kaže da ne treba zaboraviti i da pitanje finansiranja medija u Srbiji još uvek nije rešeno i da dok se to nereši neće biti pomaka.

Urednica na rumskom radiju Srem Ljubica Eror kaže da se položaj novinara u Sremu ne razlikuje od položaja novinara u drugim delovima zemlje. Prisutno je smanjivanje broja radnih meta i kasni se s platama. U Bečeju se mediji susreću sa velikim problemom, kako da obezbede redovno finasiranje, a što ima za posledicu da nema uvek dovoljno novca za plate.

Slična sitacija je i u Zrenjaninu. Kako navodi Dubravka Popović sa RTV Santos, položaj novinara je danas možda i najgori u proteklih desetak i više godina. Novinari nemaju redovne plate, a mnogi su bez zdravstvenog i penzionog osiguranja. Sve ovo, kako kaže, utiče na novinare koji zbog svog materijalnog statusa napuštaju profesiju ili postaju skloniji autocenzuri i drugim negativnim pojavama.

Međutim, niko od sagovornika Radija 021 nema ni približnu procenu kada bi moglo da dođe do poboljšanja situacije i boljeg ekonomskog položaja novinara. Kao što je sigurno da ovako loša situacija vodi do pogoršanja kvaliteta novinarstva u Srbiji, tako je sigurno i da dok ne krene do poboljšanja celokupne ekonomske i privredne situacije i položaja svih radnika u Srbiji, tako ni medijima i novinarima neće biti bolje.

Više o ovoj temi možete poslušati u serijalu emisija pod nazivom „Sigurnost za budućnost“.

Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa „Jačanje medijske slobode u Srbiji“ kojim rukovodi Delegcija EU u Srbiji, a implementira EPTISA Servicios de Ingenieria. Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije. (Žarko Bogosavljević)