ENVreme je pokazalo da smo oboje bili u pravu. Njegovi razlozi za konačnu osudu mog „nesnalaženja“ našli su uporište u tekstu koji sam napisala povodom nove novčanice od pet stotina dinara čiju kupovnu moć je (po zadatku) trebalo preneti na godinu pre promene vlasti i uporediti kvantitet kupljene robe. Koliko su koštali luk i salata pre pet godina zaista nisam mogla da saznam za dva sata, ali su zvanični statistički podaci o odnosu zarade i potrošačke korpe nekad i sad, očigledno bili kontraproduktivni zamišljenom scenariju.
Sa stanovišta „Balkanovog“ kriterijuma, bio je to moj veliki greh. Umesto što je slušao priče udvorica, da je glavni urednik „Balkana“ makar ponekad pogledao izraz lica svojih vrednih novinara poslednjih meseci, ne bi mu palo na pamet da dve neisplaćene plate stavlja kao pretpostavku za osnovni gnev koji je iscureo u javnost kroz pero koleginice Tamare Skrozze.
U uslovima u kojima smo radili te plate su pošteno zarađene, ali je nepravde bilo čitav pregršt, od kadrovske do finansijske. Nisu valjda za to krivi novinari? Ako nije bilo selekcije, kako to želi da kaže bivši urednik „Balkana“, zašto nije objavljen moj tekst o Dinkićevoj poseti Čačku kao i izveštaj o radu njegovog ministarstva povodom sto dana rada vlade Srbije.
Kako je to izgledalo najbolje govori odgovor mog kolege „Zadatak je, opet po Dinkiću“ i zašto je u uređivačkoj politici Momčila Petrovića postojala praksa „ovaj ne može“. Balkanski cirkus je završen. Bile su to, ne novinarskom krivicom, loše novine. Slažem se jedino sa bivšim urednikom „Balkana“ da o položaju novinara u privatnim medijima i ponašanju nekih koji imaju privilegiju da ih uređuju, zaista bi trebalo otvoriti ozbiljnu raspravu.
