U
uslovima nepremostivog raskoraka između normativnog i stvarnog, a Srbija nikad
nije bila više raspečena, utvrđivanje takozvane medijske strategije – ma šta
ona u tom trenutku značila – poklapalo se s novinarskom Stradijom. Bio je to
samo još jedan izgovor za takozvana redakcijska provetravanja i kadrovske
čistke. U vremenima kada je u društvu toliko smrdelo – a novinari o tome
otvoreno govorili i pisali – da od provetravanja ne bi bilo velike koristi, na
žalost i sramotu, letele su i novinarske glave!
Smemo
li i možemo li od ovog pokušaja utvrđivanja nove medijske strategije očekivati
nešto drugo i nešto više? Pesimisti odgovaraju potvrdno jer stanje, po njima, u
medijskoj sferi nikad nije bilo bremenitije. Optimisti su ubeđeni da sve u
Srbiji, pa i stanje u medijima i novinarstvu, može biti i gore! Iako sam rođeni
optimista, voleo bih da, u ovom slučaju, u meni prevlada profesionalni
pesimizam. Nažalost, taj optimizam nisam mogao da prepoznam ni u intervjuu
Verice Barać.
Novinar
sam tri i po decenije i osvedočeni poznavalac punog značenja narodne mudrosti
da nema šale kad se učkur dreši! Drešio ga neki udbaški cenzor, posvećeni vođa
ili njegov provincijski klon, partijski komitet, samozvani vojvoda ili instant
kaplar, zakleti boljševik, nadobudni radikal ili nabeđeni demokrata – bivalo je
sasvim svejedno.
Jedanaest
godina posle petooktobarskih promena pitanje medijske strategije nikad nije
bilo sudbonosnije za društvo, ali i za identitet srpskog novinarstva i opstanak
profesije. Ne samo zato što ta strategija treba da opredeli sistemski odnos
društva prema javnom informisanju kao jednom od osnovnih stubova demokratije,
već i zbog toga što od te strategije zavisi i pravac, brzina i doziranje
započetih procesa državnih reformi i demokratskih promena. Ko ne vidi ili ne
želi da vidi tu vezu ili je politički potpuno nepismen ili želi da na toj
nepismenosti drugih medijski profitira! Bez istinskog preokreta u sferi javnog
informisanja teško ćemo se vaditi iz vascelog društvenog i političkog gliba.
Zašto
je pitanje medijske strategije, danas, i pitanje profesionalnog digniteta i
opstanka medija? Zato što su sve dosadašnje medijske sfere, umesto da budu
iskorak ka demokratizaciji, bivale ogoljeni pokušaji kako da se njome ovlada!
Ne
vidim da se mnogo šta danas promenilo.
Od
medijske strategije Nož- žica-Srebrenica, s početka devedesetih, i takozvanog
Šešeljevog ( iliti Vučićevog) zakona o javnom informisanju, preko
postpetooktobarske strategije: Polako, Bato, sad smo Mi na vlasti!, do
privatizacije medija polovinom prošle decenije – menjali su se samo metodi i
stepen sofisticiranosti štrojenja novinarstva i porobljavanja medijske sfere.
Od
dosijea o medijskoj represiji knjiga je spala na slovo o medijskoj i
novinarskoj depresiji!
Uzmimo
samo poslednji strateški iskorak u medijskoj sferi – privatizaciju. Jasno je da
se, sa društvenog aspekta posmatrano, u njoj lutalo i glavinjalo, a da je
kolateralna šteta sunovrat profesionalnih standarda i etičkih normi, poniženje
i otpuštanje novinara, dezavuisanje javnosti i propadanje i gašenje medija.
Posebno lokalnih, čiji uticaj proporcioalno raste spuštanju atributa i
ingerencija vlasti na lokalne organe. Oni u razvijenim demokratijama
predstavljaju značajan faktor javne kontrole vlasti i sublimat autentičnosti,
razuđenosti snage plasmana građanskih inicijativa.
Stanje
lokalnih medija u Vojvodini najbolji primer je za to. Dok su južno od Save i
Dunava, lokalne medije kupovale kafedžije, pekari, poslastičari… u severnoj
pokrajini je za sudbinu medija u privatizaciji bio presudan dil unutar tada
vladajuće koalicijske osovine DS-DSS. DS je obezbedio sebi tapiju na
elektronce, prepuštajući novine DSS i Carstvu Dušana Univerzalnog Stupara!
Posledice su više nego pogubne, a pravi efekti biće poznati tek na leto, nakon
izbora. Glasila su potpuno devastirana, redakcije obezglavljene, novinari
poniženi i dovedeni do prosjačkog štapa. Predlažem Savetu za korupciju da se
uskoro pozabavi ovom temom.
Prvo
i jedino pravilo medijske strategije u privatizaciji bilo je da treba osujetiti
svaki pokušaj da novine, radio i TV stanice kupe novinari. Da njihovi vlasnici,
na ovaj ili onaj način postanu građani. I tu se nisu birala sredstva. Sam sam
bio žrtva te i takve strategije zavere. Poznajem najmanje desetak kolega u
svakom vojvođanskom gradu koje je batina udarila i sa debljeg kraja.
Nužda
je šesto čulo. Po pravilu, rafiniranije i senzibilnije od svih drugih. Zato je
danas više nego ikada Srbiji potrebna medijska strategija. Srbija vapi za
preokretom u medijskoj sferi!! A to, rekao bih, i ne mora da bude tako mnogo.
Samo pojednostavljen i nerastegljiv normativni okvir, poštovanje profesionalnih
i etičkih standarda, samoregulacija i, gde god je to moguće – vraćanje medija
redakcijama i novinarima!
Autor: Slobodan Jerković
