EN
Ona je u serijalu razgovora Kiosk o medijskoj sceni Srbije navela da je oko 5,5 milijardi dinara potrošeno na medije i da je trebalo da taj novac bude podrška javnom informisanju i proizvodnji kvalitetnog medijskog sadržaja.
Maksić je ukazala da su uočeni brojni problemi u javnim konkursima, da bi o kvalitetu proizvedenog medijskog sadržaja tek trebalo da se razgovara i da je izveštaj pokazao da su najveći dobitnici na javnim konkursima mediji koji su po uređivačkim politikama ili vlasničkim strukturama „vrlo bliski vladajućoj partiji“.
Dodala je i da je „generalno ideja“ da se „sitnim novcem“ podrži mnogo manjih medijskih projekata, zbog čega je upitno kakav efekat to može da proizvede.
Maksić je istakla da je najveći dobitnik na javnim konkursima Radoica Milosavljević koji je 2014. godine učestvovao u privatizaciji medija i koji je trenutno vlasnik 13 medija.
Dodala je da su među najvećim dobitnicima na javnim konkursima i oni koji su postali vlasnici novosadskog „Dnevnika“, oni koji su kupili razne medije koji su sada u kablovskom sistemu „Kopernikus“, i Radio-televizija Novi Pazar čija je nova vlasnička struktura „veoma bliska lokalnoj političkoj partiji“.
Kada se uzmu o obzir imena onih koji su dobili višemilionske sume na javnim konkursima „vidi se da bliskost i poslovne ili neke druge veze sa vladajućim partijama olakšavaju pristup budžetu“, navela je Matić i predočila da su to u suštini mediji koji su za svoje pozitivno izveštavanje o tome šta radi vlast „nagrađeni državnim parama, odnosno novcem svih nas“.
Da bi bili objektivno informisani, građani moraju da stvore takvu vrstu medijske pismenosti koja bi im omogućila da „čitaju između redova“ zbog čega je potrebno da pronađu nekoliko izvora informacija, naglasila je.
Ocenila je da je medijska scena u Srbiji „u suštini zarobljena i na neke načine cenzurisana“ i dodala da su javni konkursi jedan od načina da se sprovede jedna vrsta „meke cenzure“.
Tanja Maksić je ukazala da to utiče na loš kvalitet izveštavanja i da nema pluraliteta koji bi trebalo da bude osnovna odlika medijskog sistema, sa više izvora i više tema.
Govoreći o radu istraživačkih novinara, ona je rekla je da oni imaju tu slobodu da više vremena provedu istražujući, ali da to s druge strane znači i „značajna ulaganja“.
Istakla je da se u poslednjih desetak godina kao veliki problem pojavljuje to što istraživački novinari nemaju pristup zvaničnim izvorima informacija, niti zvaničnoj dokumentaciji i da sve češće „udaraju o zid ćutnje“ kada pošalju zahtev za pristupu takvim informacijama.
Dodala je da institucije ignorišu istraživačke medije koji zbog toga ne dobijaju zvanične potvrde svojih nalaza, ocenivši da je to vrsta veoma ozbiljnog pritiska koja onemogućava novinare da imaju celovitu informaciju.
Maksić je ukazala da se zbog toga istraživački mediji mnogo oslanjaju na insajdere koji ukazuju „na koju stranu treba gledati i gde su zapravo priče“.
Navela je da građani do priča istraživačkih medije dolaze isključivo putem interneta jer „praktično ne postoji drugi način“.
Primetila je da su „glavni mediji zapravo zatvoreni“ za rezultate novinarskih istraživanja i naglasila da bi i tužilaštvo i druge kontrolne institucije „vrlo često imale povoda“ da reaguju na ta istraživanja.
Maksić je podsetila da se, ako su rezultati novinarskih istraživanja „dovoljno veliki“, ponekad dešava da se vodeći mediji stave u ulogu onih koji „čiste i rade neku vrstu menadžmenta rizika i pokušavaju da umanje naše nalaze“
