EN
Košmare imam otkad znam za sebe, tako da retko kad, tokom dvadeset četiri sata, imam pravog mira. Kad krene hajka kakva je krenula prošle nedelje, po već uhodanom porodičnom bezbednosnom protokolu i preporukama domaćih i stranih organizacija za zaštitu novinara, ne izlazim sa gajbe dok se ne sranje ne stiša, za šta obično treba od tri do sedam dana. Ovog puta, ulazimo u deseti dan.
Budim se obliven znojem oko 5 ujutru. Idem da pišam, umijem se hladnom vodom, popijem lek za smirenje i legnem natrag u krevet. Dospavam se do sedam, pa otrčim da serem. Internet isključujem tokom noći, a uključim ga tek na WC šolji. Ovih dana, boravak na šolji traje duže nego što bi valjalo, jer blokiram desetine pripadnika „pristojne Srbije“, koji su mi, dok sam spavao, jebali sve živo i mrtvo, prizivajući metke za čelo, noževe za stomak i makaze za jezik. Kad to završim, poželim kevi dobro jutro i prijavim da smo žena i ja živi i zdravi. Ukoliko ustane pre mene, keva poruku pošalje prva. Svakog jutra proveravamo da li smo živi još od 2011, kad su nam tri člana najbliže porodice umrla u roku od sedam meseci.
Pogledam vesti na mobilnom, u nadi da se desilo čudo koje nas je spasilo iz pakla, unapred znajući da ga nije bilo, jer bi mi neko to već javio. Posle vesti, najpre obrišem, a onda i operem dupe. Potom operem ruke, lice i zube i vratim se u krevet. Čitam knjige. Trenutno čitam zbirku odabranih tekstova legende novinarstva Dejana Anastasijevića „Ko mi je stavio bombe na prozor“ i sopstvenu zbirku priča „Kovid 19 plus“, jer zna se da mene najbolje zabavljaju moje knjige. Kad završim sa sobom, pošto Anastasijevića, zbog uznemirujućeg sadržaja, čitam na kašičicu, preći ću na autobiografiju Vudija Alena „Apropo ničega.“
Sve vreme drndam telefon, jer se sve vreme nešto u njemu zbiva. Poruka podrške, pretnja, uvreda, kretenski komentar, duhoviti komentar. Telefon je moja kancelarija, koja se, u uzbudljivim danima poput ovih, sva pregreje od deljenja vesti, tekstova, objava, dojava i snimaka, uz kačenje slika mojih knjiga koje mi čitaoci neprekidno šalju sa svih strana sveta, iz zemalja i gradova, mnogo lepših nego što su ova i ovaj.
Onda gledam kroz prozor šta rade mačke, golubovi i vrane. Koji su to carevi. Pa se vratim u krevet, telefonu i knjigama. Kad nervoza ponovo krene, pola sata radim vežbe. Onda se tuširam vrućom vodom. Tokom tuširanja, razne genijalne ideje padaju mi na pamet. Ideje koje ću sprovesti u delo čim ovo sranje prođe. Koje sranje? Pa ovo, celo sranje. Ovo sranje sada? Ne ovo sada, nego celo naše sranje.
Posle tuširanja, borim se sa umršenom kosom, čupam samoga sebe četkom i kovrdžavo busenje bacam u klozetsku šolju. Onda na lice stavim kremu, jer su na nervnoj bazi počeli da mi iskaču crveni pečati po bradi, a na kosu ulje, kako bih mogao sutradan ponovo da je očešljam. Zatim sledi fen. Sedim na krevetu i vitlam rukom oko glave, dok razmišljam o nekim tamo stvarima, nekim tamo ljudima i nekim tamo vremenima.
Jedem jednom dnevno i to malo, kako se tokom boravka u pritvoru ne bih pretvorio u bure. Pijem samo vodu i čajeve. Posle jela vraćam se telefonu, u kom se u međuvremenu mnogo toga desilo. Stižu poruke. „Čuvaj se“, „Čuvaj se“, „Čuvaj se“. Znam da mi njihovi autori žele najbolje, ali kad bi znali koliko mi te reči idu na kurac, pisali bi: „Drži se“, „Drži se“, „Drži se“. Čuvam se najbolje što mogu. Ne idem nigde.
Sledi uobičajeni ranopopodnevni kratki napad panike, posle kojeg sledi lek za smirenje. Onda ide 9gag. Gledam mimove i smešne snimke i bude mi super. Uz malo sreće, dremnuću nekih pola sata. Najčešće ipak ne. Supruga, koja radi u susednoj sobi, a koja je, zbog režimske hajke, takođe u kućnom pritvoru, stalno zaviruje u sobu i proverava kako mi je.
Onda opet čitanje knjiga, drndanje telefona i gledanje kroz prozor, u mačke i ptice. Slušam pse koji laju, autobuse koji drndaju, dečurluju koja urliču i džibere koji se dovikuju. Od silnog buljenja u slova i ekran, vid mi je oslabio, sve mi je mutno izbliza i izdaleka. Srećom tu je gledateljka DLZ, koja mi je ponudila besplatan pregled i naočari. To ću da uradim čim budem ponovo počeo da izlaziim.
Mrak ranije pada. To je super, volim mrak više nego dan, bez obzira na to što kad je mrak najčešće gledam da spavam. Tokom režimskih hajki koje su se ove godine vodile protiv mene, odgledali smo deset sezona Family Guy. Uveče gledamo filmove. Ovih dana Tarantina. Počeli smo sa Inglorious Basterds, nastavili sa Django Unchained, koji smo morali da gledamo iz dvaput, zbog sranja koja su se javljala iz mog telefona, a sledeći na redu je ili Hateful Eight ili Once Upon a Time in Hollywood. Kad završimo s Tarantinom, počećemo opet sa Piterom Grifinom.
Za vreme filma ide tableta za smirenje, koja će mi pomoći da zaspim. Posle filma sledi gašenje interneta na telefonu i gledanje kako supruga kraj mene na mobilnom igra Call of Duty i tu negde se komiram, najčešće oko jedanaest uveče. Onda supruga ode u drugu sobu, da radi. Onda slede košmari.
Znam kako zvuči, ali ovo ni za šta drugo ne bih menjao.
Osim možda za neko gotivno inostranstvo.
