EN
„Moja je svakodnevica jeziva već godinama. Nosim suzavac sa sobom. Često menjam lokacije, ne izlazim uveče, ne idem među ljude. Samo mi još treba da mi se neke pijandure nakače… Živim u nekakvoj vrsti pritvora“, govori za Cenzolovku Marko Vidojković, pisac i koautor satirične televizijske emisije „Dobar, loš, zao“, posle najnovije serije pretnji koje je dobio na društvenim mrežama.
Prema Vidojkovićevim rečima, na epizodu u kojoj su on i Nenad Kulačin ugostili profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu Vladimira Vuletića, predsednik Aleksandar Vučić reagovao je i pre nego što je emitovana u celosti.
Uključili su se prorežimski tabloidi koji su gostovanje okarakterisali kao „morbidni pedofil šou“.
„Premijerka Ana Brnabić rekla je da smo tri idiota“, podseća Vidojković.
Pritisci su intenzivirani poslednjih nekoliko nedelja, posle potvrđivanja presude Ratku Mladiću, koji je proglašen krivim za genocid.
Vidojković se još jednom našao i na udaru različitih opskurnih desničarskih grupacija. Poručuju mu da „znaju gde stanuje“, da će ga „zaklati“, „iseći na komade“. Njegov život, prirodno, umnogome se promenio i mora da preduzima niz radnji kako bi se zaštitio.
„Digne se tako neka frka na internetu, dobiješ nekoliko dana privida mira, pa se sve vrati na staro. Moja majka i žena takođe imaju suzavce kod sebe. Imamo interne protokole po kojima se ponašamo, kad se i u kojim situacijama javljamo jedni drugima“, kaže Vidojković.
Čekaju da stvar legne sama po sebi
„Bilo je toga i ranije, ali su u poslednje vreme stvari eskalirale. Pretnje su radikalnije i svi smo dodatno uznemireni. Meni je ovo već treća pretnja smrću. Ranije je njima bio obuhvaćen i kolega Kulačin, sad su ga, izgleda, pustili na miru. Ali to nikako ne znači da je on bezbedniji od mene.“
Cenzolovka: Pozvan si u tužilaštvo i tamo si po hitnom postupku dao izjavu. Kako je to prošlo, imaš li bilo kakvih povratnih informacija? Izrazio si sumnju u zvaničnu policijsku verziju.
Marko Vidojković: Odmah mi je problematična bila policijska formulacija. Kao slučaj je rasvetljen, a nemamo identitet počinioca, ja prvi put čujem za tako nešto. Kada sam o tome pitao tužioca, i on je bio iznenađen. Šta, kao neko je ubijen, znamo kako, ali ne znamo ko je ubica. I slučaj je rešen? Ja sad karikiram, ali u principu, ovo mi tako izgleda.
Našli su nekakvu IP adresu, navodno u Austriji. Svi znamo, a posebno ljudi koji se bave visokotehnološkim kriminalom, da je preko VPN-a moguće prijaviti adresu u Austriji, ili u Australiji, ili u Japanu, svejedno. Policija se ili zaustavila na toj IP adresi ili sprovodi nekakvu posebnu istragu o kojoj ja ne znam ništa.
Ja sam sve pažljivo pregledao i došao do određenih zaključaka. Ono što sam ja mogao da uradim jeste da prosledim informacije do kojih sam došao privatno, kako bih pokušao da pomognem policiji. U ovom trenutku jednostavno moram da ispoštujem proceduru.
Cenzolovka: Srpski PEN centar je izrazio zabrinutost zbog pretnji, priča se pojavila u stranim medijima, reagovali su OEBS, Safe Journalists i Reporteri bez granica. Je li svaki put potrebno da dođe do takozvane internacionalizacije pitanja da bi institucije stvar shvatile ozbiljno?
Vidojković: Poželjno je da se pitanje internacionalizuje. Kompas je izgubljen, a sam vrh režima je upleten u organizovani kriminal. Domaće bezbednosne strukture slušaju strane službe i po tim dojavama hapse. Bez toga nikad ne bismo došli do Jovanjice ili hapšenja grupe Veljka Belivuka.
U mom slučaju još uvek nisu ništa konkretno uradili, prave se da nešto rade, pozivaju me na nekakve razgovore, čekaju da stvar legne sama po sebi. Tužilaštvo je reagovalo tako što je naložilo da policija hitno ispita stvar, oni su strpali počinioca u Austriju i kao „nemamo mi ništa s tim“. Potrebno je što više stranih faktora uključiti u sva bitna pitanja.
Odbrana humorom
Cenzolovka: Nas dvojica razgovarali smo i u decembru. Tada smo konstatovali gradaciju u napisima na društvenim mrežama. Od toga da si satanista i izdajnik stigli smo do toga da ti „Vučić sprema opelo“. Sad je uključena i tvoja porodica, a ti si „pedofil“ i preti ti se klanjem.
Vidojković: Pre osam godina pojavila se ta fotografija na kojoj sam sa svojom sadašnjom suprugom. Već narednog dana krenula je kampanja o tome kako sam pedofil, sve to na režimskim stranicama na Fejsbuku i Instagramu. Prave se karikature i mimovi kako ja idem po vrtićima i tražim žrtve, vrebam decu. Ogromni naslovi.
Uznemirili su i mene i ženu s kojom sam u braku šest godina, a predstavljena je kao neka moja maloumna žrtva. Spremili smo i tužbu, jer jasna je definicija pedofilije i postoje stvari preko kojih ne može lako da se prelazi.
Na kraju sam došao na ideju da napišem stand-up koji će se zvati Marko Vidojković pedofil. Oni nikako da shvate da ja njihove uvrede uvek mogu da pretvorim u svoju korist. Humor je oruđe kojim sam primoran da se služim da bih se odbranio. Mislim da je ugao sjajan, a ta njihova kampanja je toliko apsurdna.
Cenzolovka: U pojedinim pretnjama na društvenim mrežama spominje se radijski voditelj Daško Milinović, koji je i fizički napadnut. Kako to tumačiš? Kao pretnju nasiljem? Ili da se ovde ne radi samo o pojedincu kojem ti nisi simpatičan, već da postoji kategorija ljudi koji se tretiraju kao legitimne mete?
Vidojković: Tako je. Neko je čak bio prokomentarisao i da Daško Milinović i ja radimo na tome da se cela Srbija učlani u SNS… Pisali su mi i s nekakve mim stranice, takozvani Nju ejdž četnici. To je grupa ljudi, naravno anonimnih, koji se predstavljaju kao nekakva srpska mladost i glume savest nacije.
Režim ima organizovane internet jedinice i one nisu isto što i botovi. Ovde se, dakle, radi o povezanim stranicama iza kojih stoji vlast. I pratioci su im povezani i za kratko vreme dolaze do takozvanog velikog reacha. To izgleda tako što jedan preti klanjem, a ostali se naslađuju. Redom anonimusi, avatari su im kretenski, narativ četnički, odnosno ultranacionalistički. Ovo društvo se dugo krčka na nacionalizmu, kao sarma. Što se duže krčka, ukus je sve bolji.
Cenzolovka: Reč je, dakle, o osobama koje nastupaju s pozicije da su četnici pobedili i da se Srebrenica nije dogodila? Kako to tumačiš? Kao reviziju, poricanje, postistinu… Kako to nazvati?
Vidojković: Genocid u Srebrenici se dogodio i ja ne vidim čak ni da se to negira u tolikoj meri u kolikoj ga jedni javno doživljavaju kao nešto strašno, a drugi ga slave. Međutim, ono što moramo znati jeste da nacističke pretnje neće prestati s odlaskom ove vlasti. To je narativ onih koji su devedesetih vodili i gubili ratove. Niko nije imao hrabrosti da kaže šta se dogodilo, da se izvini.
Na vest da će jedan deo posmrtnih ostataka žrtava u Srebrenici tek sad biti sahranjen, ukupno 154 osobe reagovale su smajlijem koji umire od smeha. Išao sam redom i blokirao jednog po jednog. Oni slave! Tužni su što više ljudi nije ubijeno u Srebrenici. Za njih je to jedina pobeda u ratu koji su izgubili. To je neka naša mala mračna tajna koja će, nažalost, ostati i posle pada Vučićevog režima.
Cenzolovka: Iz Ministarstva kulture rečeno je da „nemaju problem da osude pretnje“, ali i da „nažalost, ima svakodnevno takvih pojava“. Na koji način vidiš ulogu Ministarstva? Je li ono akter koji kreira dominantne obrasce u javnosti ili neko ko stoji sa strane i čudi se diskursu?
Vidojković: To nije samo Ministarstvo kulture, već i informisanja, i ono bi stoga moralo biti mnogo oštrije u svojim nastupima u javnosti. Problem je dvostruk. S jedne strane, ja lično im nisam po volji, a s druge, problem je i to što ovo nije demokratsko društvo. Jer bi, u suprotnom, oni morali da istrpe kritike na svoj račun. Moje kritike i kritike kolege Kulačina su satirične, dobronamerne i nikako nisu bez povoda. To što oni rade je bedni spin, a ne želja da pomognu.
