EN
Prilikom izveštavanja o tragedijama, „crnoj hronici“, mediji ne moraju da biraju između senzacionalističkog i odgovornog pristupa. Novinarski rad može da bude istovremeno i komercijalan i da se obavlja u skladu sa profesionalnim standardima, odnosno Kodeksom novinara Srbije. Iako je jasno kako su domaći mediji postupili u izveštavanju o masovnim ubistvima u OŠ „Vladislav Ribnikar“, u Malom Orašju i Duboni, neetično izveštavanje je „samo linija manjeg otpora“, ocenio je u Podkastu UNS-a Stefan Marković, novinar CINS-a.
CINS je u obradi ovih teških tema, kroz prvu sezonu serijala „Tragovi“, pristupio emotivno, sa mnoštvom ličnih utisaka, ali ne senzacionalistički – bavili su se i rekonstrukcijom događaja, kao i njenom političkom i društvenom dimenzijom.
Najteži deo njihovog rada bilo je pitanje kako prići porodicama ubijenih i kako voditi intervjue sa njima.
„Logično to ne može da bude klasičan intervju – da mi sedimo i propitujemo te ljude. Konsultovali smo se sa psiholozima, psihijatrima i sociolozima i našli da je najbolje rešnje da te ljude – pustimo da pričaju. Oni traže da se njihova priča čuje. Tu dolazimo do mesta gde mediji lako mogu da ‘skliznu’. Svaki od (dvadesetak) razgovora je trajao između sat vremena i dva i po sata, a mi smo u podkastu iskoristili oko deset odsto tog materijala. Ljudi se opuste, ti kroz razgovor zadobiješ njihovo poverenje, i onda krenu da pričaju stvari koje već vidite kako bi tabloidi mogli da iskoristite, već vidite njihove naslove… Pitanje se postavlja kako da filtriramo te razgovore, kako da (porodice ubijenih) ne povredimo dodatno, a da žutoj štampi dajmo municiju. Mislim da smo uspeli u tome“, kazao je Marković.
Medijsko izveštavanje u oba slučaja je ocenio kao „katastrofalno“, jer su informacije iz institucija prvo dolazile do medija pa tek onda do porodica ubijenih, u trenutku kada su ove informacije lični, a ne javni interes. Tako je cela Srbija odmah po hapšenju saznala ime i prezime ubice, dobila njegovu fotografiju, pa inicijale, pa imena ubijene dece…
„(U tom trenutku) roditelji i dalje nemaju pojma šta se dešava, oni jure od bolnice do bolnice, dok nisu dobili poruku da se jave u policijsku upravu. To je užasno i to nije smelo da se desi. Umesto da se bavimo suštinom, dakle da li su (ubistva) mogla da bude sprečena, da li postoje sistemski problemi, kako se porodice nose sa svojom tragedijom – mi zapravo dobijamo informacije da li je ubica zadovoljan frizerom u psihijatrijskoj ustanovi, koliko ga policajaca čuva, šta čita, kakav mu je odnos sa majkom… Većina ljudi ni ne zna ko su ubijeni, a znamo sve o ubici“, navodi Marković.
Celu epizodu podkasta pogledajte OVDE.
Izvor: UNS
