Matić pred konačnu presudu za ubistvo Ćuruvije: Ne znam kako je moguće osporiti dve presude na ukupno 100 godina zatvora za optužene

Voleo bih kada bi Srbija bila prva zemlja koja posle 23 godine od ubistva ima presudu za izvršioce ubistva, a koji potiču iz samog državnog vrha i bezbednosnog aparata, koji su uobičajeno zaštićena vrsta. Presudom se odlučuje i o sudbini novinarske profesije, ali je to i vododelnica za pravosuđe.

 

Ovako u intervjuu za Cenzolovku govori Veran Matić, inicijator i predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, uoči konačnog raspleta sudskog procesa za ubistvo novinara i izdavača Slavka Ćuruvije.

 

U pitanju je slučaj koji najteže opterećuje celo društvo i od raspleta će i simbolički, ali i faktički, zavisiti mnogi procesi u Srbiji – od toga koliko će jačati ili slabiti uticaj tamnih i zločinačkih delova službi bezbednosti na društvo do potencijala za izgradnju demokratskog sistema.

 

U Apelacionom sudu je za 5. decembar zakazan početak razmatranja žalbi na prvostepenu presudu kojom su bivši čelnici Državne bezbednosti pre godinu dana osuđeni na ukupno 100 godina zatvora za ubistvo Slavka Ćuruvije, tokom NATO bombardovanja, na Uskrs, 11. aprila 1999. Biće to konačan rasplet gotovo osam godina dugog postupka, punog opstrukcija, pretnji smrću i neizvesnosti.

 

Sa ključnim čovekom za to što smo, uprkos svemu, stigli do mogućnosti da najviši predstavnici nekadašnje Državne bezbednosti budu pravosnažno osuđeni, objavljujemo intervju koji detaljno, retrospektivno osvetljava tok celog procesa i rasvetljava tajne i nedoumice.

 

Razgovor je vođen putem elektronske pošte.

 

Cenzolovka: Šta za vas znači ovaj proces i šta mislite da on znači za novinare i novinarstvo kod nas?

Veran Matić: Podizanje optužnice u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, dokazni postupak na sudu, kao i sve osuđujuće presude, prihvatao sam kao oblik katarze za našu profesiju, prevashodno, ali i za naše društvo. Nadam se da će tako biti i sa presudom Apelacionog suda kojom će se staviti tačka na ovaj slučaj. Ako bude osuđujuća, ona će, kao i u nekim drugim malobrojnim slučajevima, pokazati da kao profesija imamo snage da se izborimo sa najtežim temama, ali i da Srbija ima snage da se u ovom segmentu suoči sa sopstvenom prošlošću i sa zlom koje je činjeno u devedesetim godinama. Ovo je dokaz da je to moguće.

 

Pre nekoliko meseci, silom prilika, zbog procene moje bezbednosti, išao sam u prostorije Uprave kriminalističke policije. U hodniku sam video fotografije nekoliko ubijenih inspektora UKP. Nisam siguran da li su to svi slučajevi koji nisu razotkriveni, ali za neke znam da nisu, iako je bilo puno indicija da se te istrage mogu okončati sudskim presudama.

 

Postavio sam pitanje inspektorima kako je moguće da istrage nisu dovedene do kraja. Nije bilo odgovora, jer je i samo moje pitanje verovatno sadržalo suštinu odgovora.

 

Posle toga sam bacio pogled na knjigu Gorana Živaljevića, donedavno zaposlenog u BIA, a ranije u DB-u… A neko vreme u samom vrhu ove organizacije. Pišući o raznim ubistvima, između ostalog i o nerazjašnjenom ubistvu Momira Gavrilovića, on navodi: „Služba nema svog Verana Matića koji bi održao priču o ovom nerasvetljenom ubistvu u medijskom životu nacije.” Ova konstatacija može se preneti i na neke druge slučajeve.

Živimo među ubicama

 

Gotovo nijedno političko ubistvo, od ubistva ministra vojske do vodećih ljudi u policiji, nije razrešeno. Živimo među ubicama koje su na različite načine zaštićene, direktno, politički, ekonomski ili iz nekog drugog interesa, ili zbog toga što nije bilo dovoljno političke volje, a potom i profesionalne odgovornosti onih kojima je to posao. Bez obzira na to koliko su predstavnici, najčešće Miloševićeve, a kasnije i postpetoktobarskih vlasti, bili sumnjičeni za razne mutne radnje, pripadanje ovom ili onom klanu, koncentracija nerešenih ubistava sa sobom nosi legitimizovanje nečinjenja, nekažnjivosti… I kada se dogode ubistva koja sa sobom nose drastično ugrožavanje čitavih profesija, onda se obično dospeva u ćorsokak nekažnjivosti. I status quo.

 

I predugo posle 5. oktobra trajala je mantra opozicije iz vremena Miloševića, a potom i nakon dolaska na vlast, da će se prioritetno rešiti ubistvo Dade Vujasinović, a posebno ubistvo Slavka Ćuruvije, pa onda i ubistvo novinara Milana Pantića, tokom vladavine snaga koje su srušile mračni Miloševićev režim.

 

Za mene je postalo nepristojno da ne uradimo nešto više od godišnjih komemoracija. Zbog toga sam, u razgovoru sa Borisom Tadićem 2009. godine, inicirao osnivanje komisije koja bi bila u okvirno sličnom sastavu kao što je kasnije formirana. I pored toga što mu se dopala ideja i što mi je najavio da će me kontaktirati Miodrag Miki Rakić (tadašnji šef kabineta predsednika Srbije, prim. nov.), nikada se niko nije javio ko bi omogućio dalju realizaciju ove ideje.

 

Kada je promenjena vlast, 2012. godine, na prvom sastanku na koji sam pozvan, sa Aleksandrom Vučićem, izneo sam isti predlog i on je prihvaćen pod uslovima koje sam tada dao.

 

Cenzolovka: Komisija za istragu ubistava novinara najviše je napadana iz novinarskih krugova.

Matić: I pored toga što sam od početka do danas tim povodom napadan zbog načina na koji sam inicirao osnivanje komisije, bio sam siguran da je to jedini način da napravimo pomake, da bar otkrijemo gde su bile prepreke za neuspele istrage i da li ih je uopšte bilo. Jednostavno, osećao sam da ako to ne učinim, ako ne uložim dodatni napor, da više nemam pravo da pominjem ubistvo Slavka Ćuruvije i da bilo kome tim povodom stavljam primedbu.

 

Slavka nisam poznavao pre nego što su ga drastično napali. Nije mi bilo blisko to novinarstvo, stil života, nisam imao senzibilitet za veličine poput Tijanića, nisam odobravao komunikaciju sa Mirjanom Marković, dvorom, nisam pobornik onog dela Dnevnog telegrafa koji se može videti i danas u nekim tabloidima…

 

Ali sam snažno podržavao onaj deo koji se ticao otvaranja tabu tema, od političkih do svih drugih, podržavao sam ideju omasovljavanja publike koja će usvajati neke vrednosti koje su civilizacijsko dostignuće, sloboda štampe, ljudska prava, prava manjina, marginalnih grupa. Uostalom, videlo se kroz tadašnji Radio B92 šta je sve moguće uraditi na tom polju…

 

Ni u jednom trenutku se nisam dvoumio kada su napadnuti Dnevni telegraf, Evropljanin i svi drugi mediji da snažno stanem u njihovu odbranu. Već tada je, pored B92, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija imala mrežu koja je bila satelitski povezana sa više od 30 radio i TV stanica i sa moćnom medijskom mrežom i organizacijama za podršku nezavisnim medijima iz celog sveta.

 

Slavko i ja smo se upoznali u Kosovskoj ulici, kada smo i jedan i drugi ujutro išli na posao. Zaustavio me je i pitao: „Zašto nas ti ili vi toliko braniš/branite?” Zbunjen sam promucao da je to prirodno i da bih svakoga branio ko doživljava takvu vrstu državnog nasilja, a da je, naravno, deo novinarske zajednice, ili bilo koje druge. Hoću da kažem da nisam imao nikakav lični interes da založim veoma puno vremena i energije u 10 godina od kada je osnovana Komisija za istraživanje ubistava novinara.

Skidanje ljage sa profesije uporedo sa diskvalifikacijama o kolaboraciji sa režimom

 

Već sam rekao da je politička volja bila veoma važna i ključna svih ovih godina tokom ozbiljnih pokušaja brojnih opstrukcija. Tu ne mislim na neku imaginarnu političku volju, već na onu koju personifikuje Aleksandar Vučić u ovdašnjem društveno-političkom životu. Međutim, sama politička volja, iz kog god razloga da se pojavi, nije dovoljna: direktno učešće novinara, u prvom redu Ljilje Smajlović i mene, uz podršku pojedinih udruženja u identifikovanju razloga za dotadašnji neuspeh istraga, identifikovanje svedoka, pronalaženje dokaza, stalno motivisanje svih učesnika u ovoj misiji, stvaralo je sinergiju koja je dala rezultate.

 

Komisija koju sam inicirao i vodio predstavljala je svojevrsnu inovaciju, nismo imali na šta da se ugledamo, da prepišemo. Prvih nekoliko meseci dosta zategnutih odnosa presekli smo tako što smo težili onome što sam i tada izgovorio:

 

„Mi smo ovde da svako sa svoje profesije i institucije koju predstavljamo skinemo ljagu zbog nečinjenja, ali i očiglednog saučestvovanja u zločinu. To treba da nam bude zajednički imenitelj za rešavanje ubistva Slavka Ćuruvije.”

 

Dakle, za mene je jedno od suštinskih pitanja bilo da uradimo sve što možemo da se razreše slučajevi ili da makar učinimo sve što je moguće.

 

Od samog početka bilo je osporavanja i napuštanja rada Komisije od strane nekih predstavnika medijske zajednice, sa čestim diskvalifikacijama o kolaboraciji sa režimom, i da novinarima nije mesto u ovakvim telima. Predstavnici NUNS-a su i napustili rad Komisije.

 

Posmatrajući sve te, često uvredljive, primedbe, zapitam se da li je bilo bolje da je sve bilo prepušteno zaboravu, na tragu do danas nerešenih političkih ubistva koje sam već pomenuo, ili što smo u skladu sa novim pravilima vremena u kojem živimo, krenuli do tada neistraženim putevima, po cenu toga da me kritikuju oni koji sa bezbedne daljine govore o razgradnji sistema koji zapravo ne postoji.

 

Cenzolovka: Ubrzo nakon petooktobarskih promena otkriveni su prvi čvrsti dokazi da je Ćuruviju ubila država. Ipak, do danas nemamo pravosnažnu presudu?

Matić: Dolazak „naših” na vlast nije doneo nikakav pomak, već je pogoršao stanje, jer smo se vratili korak unazad, jer smo se razočarali, a to je najgore. Trebalo je upumpati novu energiju među sve koji su bili obeshrabreni i zato je dosadašnji rezultat fascinantan.

 

Da nije bilo svega ovoga, i danas bismo obeležavali godišnjice i prozivali vlasti da reše slučajeve, iako je bilo i pre 10 godina jasno da se nikada neće rešiti ako se nastavi sa impotentnim aktivnostima policije, tužilaštva i svih drugih nadležnih.

 

U slučaju ubistva Slavka Ćuruvije bilo je najviše tragova i iz tadašnje perspektive mi se činilo da će sve ići mnogo lakše…

 

Prošlo je puno godina od ubistva, ali i od dana kada smo počeli da se ozbiljnije bavimo ovom temom. I naše društvo je duboko polarizovano, znam da će svako tumačiti na svoj način sve ono što bude rezultat ovog procesa, presude…

 

Ali niko nikada ne može reći da se i kao profesija i drugi akteri nismo potrudili da uradimo sve što smo mogli. I da uvek u svakoj situaciji, uključujući i pretnje i pokušaje ubistava, nasilje, ne smemo da dozvolimo da prođe nekažnjeno i da ne utrošimo svu moguću energiju da krivci ne prođu nekažnjeno, jer to je prvi stepen za preventivu svih drugih napada.

Važno je dokazati da niko nije nedodirljiv, pa ni šef tajne službe

Cenzolovka: Da li će ovo biti kraj mrcvarenja i Slavkove porodice i novinarske zajednice, bar onog dela koji još opstaje i mari?

Matić: Tokom ovih deset godina upoznao sam sjajne profesionalce u policiji, BIA i u nekim drugim profesijama, ljude koji su prihvatili ovaj angažman kao sopstvenu misiju. Komisija državu nije ništa koštala, nije bilo dodatnih izdvajanja za honorare, plate, dnevnice… Jedini ozbiljan trošak bili su troškovi superveštačenja u forenzičkom institutu u Hagu u vezi sa Dadom Vujasinović.

 

Zamislite samo da je postojao dodatni nivo iskazane političke volje u slučaju postojanja ozbiljnih finansijskih resursa. Iz ove perspektive, nisam više siguran da li bi to pomoglo ili odmoglo… Mislim da je svima nama unutar Komisije i radnih grupa jasno da radimo otvorenog srca, bez različitih agendi i interesa, mislim da su to prepoznali i oni koji reflektuju postojanje političke volje.

 

Ceo ovaj proces koji smo održavali u najvišem intenzitetu svih ovih deset godina, važan je prvenstveno zbog samog procesa. I iskustva da nikada ne smemo da zapostavimo nijedan slučaj, bez obzira na to koliko nas svakog dana dodatno presiraju novim napadima, novim pretnjama, novim nasilnim aktima.

 

Na drugom mestu, veoma je važno da dokažemo da niko nije nedodirljiv, uključujući i nekadašnjeg šefa Državne bezbednosti, njegove saradnike, bez obzira na to koliko se taj sistem odupirao, štitio svoje ljude…

 

To je veoma važno kao ohrabrenje i za druge slučajeve, ne samo ubistava već i pokušaj atentata na porodicu Dejana Anastasijevića, i niz drugih slučajeva. Ali i na globalnom nivou, ova komisija bi mogla da bude primer kako se treba suočavati sa nekažnjivošću ubistava novinara i u slučajevima kada je proteklo mnogo godina nakon samih ubistava.

 

Želim da verujem da smo ohrabrili i Jelenu Ćuruviju da osnuje Fondaciju Slavko Ćuruvija, koja je vremenom postala veoma važan stožer borbe protiv nekažnjivosti nasilja nad novinarima, promocije profesionalnog novinarstva… I da smo jedni drugima bili i ostali najvažniji stubovi podrške.

 

Najčešće je u publici u sudnicama bio neko iz Fondacije, Cenzolovke i ja, kao i niz pripadnika DB penzionera i članova porodica okrivljenih. To je i simbolično bila i slika percepcije društva ovog suđenja i problema koji smo rešavali. Mnogo je onih koji su na rečima bili jaki, ali se nikada nisu pojavili u sudnici. Za mene je neshvatljivo da profesori novinarstva, prava, nisu dovodili studente u sudnicu, davali im zadatke, tumačili događaje i važnost jednog ovakvog procesa.

 

Upotrebili ste termin ’mrcvarenje’, i to zaista jeste bilo najprisutnije u ovom slučaju. Ali takvi su slučajevi kada se zapuste. I treba imati i strpljenja i volje da se svako mrcvarenje izdrži. Iako sam skeptičan, mislim da sve ovo vredi.

 

Skeptičan sam jer vidim to isto mrcvarenje u slučaju pokušaja ubistva Milana Jovanovića i njegove supruge. To je slučaj koji je rešen za nekoliko nedelja sa neoborivim činjenicama. Pa opet, više od četiri godine traje suđenje sa mrcvarenjem ili sekundarnom viktimizacijom, kako se to politički korektno sada konstatuje. Ali to nikako ne sme da bude prepreka da ne činimo i više od onoga što je činjeno u ovom procesu.

 

Posebno bih ukazao na upornost porodice, u prvom redu kćerke Jelene, a najviše brata Jove Ćuruvije, koji je preminuo pre sedam godina, samo nekoliko dana pre početka suđenja optuženima. On bi bio veoma važna podrška suđenju jer je njegova energija održavala pažnju na nerešenom ubistvu, ne samo za vreme godišnjica već svakodnevno od kada se ubistvo dogodilo. Nije dao mira nijednom od političara koji su se smenjivali na vlasti, podsećajući ih na njihova obećanja, njihove obaveze, na nepravdu, na ponavljanje zločina kroz nedelovanje, kroz nekažnjivost.

Neprihvatljivo je da Radonjić i Romić, osuđeni na 30 i 20 godina, sede u svom toplom domu

 

Cenzolovka: Da li možete da izdvojite neke posebne trenutke ili događaje koji su bili prelomni ili kritični, važni, indikativni u sudskom procesu?

Matić: Bilo je puno izazova i situacija. Sama odluka o osnivanju Komisije i rešenost da se bavimo bez ograda, rezervi i nekih posebnih agendi, bila je veoma važna, ključna, koja je pokazala jasnu političku volju. Dogovor da će se svaka opstrukcija rešavati na najvišem nivou dao je prostor da se radi nesputano.

 

Ne znam kako je više moguće osporiti dve prvostepene presude na ukupno 100 godina zatvora za optužene. Neshvatljivo je i neprihvatljivo, sa moje tačke gledišta i porodice oštećenih, da dva lica u procesu osuđena na po 30 i 20 godina pravosnažnost presude čekaju u svom toplom domu, sa nanogicom, na taj način čineći im i dalje povlastice, dok je četvrti osuđeni u bekstvu.

 

I ovo je pokazatelj da ima još onih koji se nadaju da će apelacija biti na njihovoj strani. Boravak u kućnom pritvoru će se na kraju uračunati u kaznu, ukoliko budu osuđeni, i na taj način će, sa vremenom provedenim u pritvoru, izdržati dve trećine kazne i steći će uslov da budu pušteni kao osuđena lica koja su se dobro vladala na izdržavanju kazne.

 

Ključno je bilo pronalaženje DLT traka, tj. bekapovane evidencije o komunikacijama u dva ključna dana pred ubistvo (za šta je najzaslužniji Dragan Kecman). To je nacrtalo obrazac i situaciju i na sâm dan ubistva, dokaz o planiranju i izvršenju. Odbrana je po svaku cenu nastojala da odstrani ovaj dokaz. I apelacija je dva puta vraćala u proces ovaj veoma važan dokazni materijal, i time ga učinila neporecivim kao dokaz.

 

Vrlo predani rad Radne grupe MUP-a, sa inspektorom Draganom Kecmanom na čelu, uz podršku BIA, fokusiran je na sve moguće izvore dokaznog materijala, a predanost i posvećenost dovele su do stvaranja poverenja u rad Radne grupe i Komisije, pa samim tim i na kooperativnost onih koji su mogli da daju svoj doprinos.

Kabinet Tomislava Nikolića sprečen da amnestira Radomira Markovića

Predanost tužilaštva, tj. tužioca Milenka Mandića, ali i šefa Tužilaštva za organizovani kriminal, bila je veoma važna. Sprečavanje da se realizuje ideja na kojoj je radio savetnik predsednika Tomislava Nikolića o amnestiji ili nekoj drugoj formi puštanja na slobodu prvooptuženog Radomira Markovića, takođe je rezultat sinergije u radu Radne grupe MUP-a i Komisije.

Na tom tragu pojavila se i samoinicijativa jednog od svedoka, Milorada Ulemeka Legije, koji je posvedočio o tome da je njemu prvo nuđeno da izvede ubistvo Slavka Ćuruvije.

Upornost i prisustvo novinara u Komisiji, koordinacija više institucija, MUP, BIA, Zavoda za izvršenje zatvorskih sankcija, direktna poznanstva i međusobno povezivanje ljudi – sve je to doprinosilo pomacima.

 

Inspektor Dragan Kecman, koji je potpisao prijavu ispred istrage, odigrao je ključnu ulogu kada je reč o istrazi.

 

Međunarodna podrška, u prvom redu Kancelarije nekadašnje predstavnice za slobodu medija OEBS-a Dunje Mijatović, bila je veoma važna u agregaciji međunarodnog priznanja čina osnivanja i rada Komisije.

 

Bilo je puno pretnji usmerenih prema članovima Komisije, Radne grupe, najčešće prema Kecmanu i meni. Ni činjenica da te pretnje nisu istražene nije nas ometala u zajedničkom radu.

 

Bilo je puno opstrukcija od veoma dobro umreženih veterana saradnika optuženih, snažnog uverenja da pripadnici službe, kao i šef službe, ne smeju da budu u poziciji optuženih i osuđenih. Korišćena je često matrica iz devedesetih, po kojoj su optuženi patriote, a mi izdajnici i plaćenici. Ilustracija takvog pristupa bio je tekst ili nekoliko tekstova Gorana Kozića u Ilustrovanoj Politici „Psi su pušteni”.

 

Reakcija na taj tekst, dosta jedinstvena osuda, bila je vrlo značajna.

 

Bilo je puno navođenja na pogrešne tragove, koje smo sve morali da ispitamo, iako je to često bilo neslućeno gubljenje vremena.

 

U nekoliko navrata uključivao sam se i van mandata koji imam, kada je bilo reči o pretnjama, nastojeći da ostavim trag, da ako se nešto dogodi najbližem saradniku, posvećenog potpuno istrazi, da otežam moguću novu egzekuciju, i da sprečim da ostane nekažnjena.

 

Inspektor Kecman je istinski heroj istrage ubistva

 

Nikada nisu istražene i procesuirane pretnje i u istrazi ovog slučaja. A inspektor Kecman je danas u penziji, od pre par meseci, u punoj snazi, i jedinstvenoj mogućnosti da da veoma važan doprinos brojnim drugim slučajevima, nerešenim. Za mene je on istinski heroj ove istrage i zaslužuje odlikovanje od strane države.

 

Kao i naša novinarska profesija, i policija ostaje bez kadrova učenih i vaspitavanih na univerzalnim vrednostima. To su nepovratni procesi koje naše profesije degenerišu i pretvaraju u nešto što nema nikakve veze sa zaštitom javnog interesa, zaštitom žrtava, pravdom.

 

Kada smo kao Komisija uspeli da ubedimo sistem da je hapšenje Kuraka moguće, i kada je ono organizovano, usledila je dojava i on je nestao. Sve u nekoliko sati pre planiranog i organizovanog hapšenja.

 

Kada nisu uspeli da sruše optužnicu, i da zaustave suđenje (sa dve odluke suda da se izostave ključni dokazi), primenjuje se kontrola štete tako što će se kazne minimizirati, izdržavanje kazni svesti na minimum, a pojedini ključni akteri ostaviti van mogućnosti da ih stigne ruka pravde.

 

Sinoć sam gledao film „Ajhmanov šou”, suđenje monstruoznom zločincu koji je doprineo efikasnosti sistema uništavanja šest miliona Jevreja i brojnih drugih žrtava slovenskog, romskog porekla… I jedna od preživelih Jevrejki usred Izraela 1969… dakle, nekako kao što smo mi u odnosu na godinu ubistva Ćuruvije, govori o tome kako im niko u Izraelu ne veruje da je moguće zlo Aušvica koje su doživeli.

Zločini počinjeni u naše ime nisu doživeli katarzu

 

Danas u Srbiji malo koga zanima zlo Miloševićevog režima. Nikako ne poredim brojke, ali slična je matrica. Nažalost, zločini koji su činjeni u naše ime, bez obzira na suđenja, istrage, nisu doživeli pravu katarzu, pravo suočavanje… Inače bi zgrada suda u kojem se sudi optuženima za ubistvo Ćuruvije bila mesto hodočašća koje pokazuje kakvu to zemlju i kakav sistem želimo. Na ovom, uslovno rečeno, mikroplanu, moramo da pokažemo koliko nam je stalo do pravde, nekažnjivosti, do želje da se zaista bavimo na najpošteniji i profesionalniji način svojom profesijom, zaštitom javnog interesa.

 

A koliko nas je koji to zaista želimo i koliko želimo da uložimo snage i sopstvenog vremena i da budemo uz to šikanirani od onih koji su sada većina koja to ne želi, a bili su većina još od onog dana kada je ubijen naš kolega Slavko Ćuruvija?

 

Devedesete su bile gore vreme za novinarstvo, ali smo našli snagu, imaginaciju, veštinu, upornost, privrženost, da savladamo represiju. Danas ima više mogućnosti za otpor, i na svakome od nas je da se maksimalno angažuje da sačuvamo profesiju, i kroz otkrivanje slučajeva ubistava naših koleginica i kolega, nekažnjenih atentata, pokušaja ubistava i svakog nekažnjenog nasrtaja na slobodu izveštavanja.

Ako ubistvo prođe nekažnjeno, poruka će biti jasna – streljanje novinara je najjeftiniji oblik cenzure

 

Cenzolovka: Šta očekujete od Apelacionog suda? Da li imate neke informacije da li će otvarati pretres?

Matić: Očekujem da na nepristrasan način proceni sve dokaze i donese konačnu presudu, bilo tako što će potvrditi prvostepenu ili tako što će otvoriti raspravu i doneti sopstvenu presudu.

 

Mislim da je nemoguće ignorisati dokazni postupak u pretresima sa prvostepenim presudama. Mislim da je nemoguće ignorisanje vrlo jasnih dokaza, bilo da su u svedočenjima ili u izvedenim dokaznim radnjama.

 

Očekujem presudu najbliže pravednoj, koja će pomoći da se dostigne pravda, i da se pronađe smiraj i kada je reč o porodici streljanog Slavka Ćuruvije i kada je reč o koleginicama i kolegama koji su sa njim radili. I kada je reč o poruci pravosudnog sistema, da je nedopustivo ubijati novinare zbog njihovog drugačijeg političkog stava ili zbog onoga što se objavljuje u medijama.

 

Voleo bih kada bi Srbija bila prva zemlja koja posle 23 godine od ubistva ima presudu za izvršioce ubistva, a koji potiču iz samog državnog vrha i bezbednosnog aparata, koji su uobičajeno zaštićena vrsta.

 

Mislim da se, na neki način, ovom presudom odlučuje i o sudbini novinarske profesije… Ako ubistvo, streljanje, prođe nekažnjeno, poruka će biti potpuno jasna: cenzura putem ubistava je najjeftiniji oblik sprečavanja slobode govora i slobode izražavanja.

 

Ovo je i vododelnica za pravosuđe. Voleo bih kada bi tužilaštvo pokazalo istu posvećenost i energičnost, samoinicijativu, pristupačnost i u slučaju rešavanja ubistva Milana Pantića.

 

Ovo je važno i za one koji vode ovu zemlju, ili one koji pretenduju da je vode. Ako budemo imali potvrđujuću presudu, to će biti jasna poruka da se zločin ne isplati, da se ne zaboravlja, da se ne isplati motivisanje na zločin i stvaranje atmosfere u okviru koje će ubistvo novinara biti podržano ili nekažnjivo.

 

Danas je novinarstvo, paradoksalno, ugroženije nego te 1999. godine. Tada smo imali snažnu volju da se odupremo svakom zlu, pa i ubistvima. Danas je medijska scena u toj meri oslabljena da svaka ozbiljnija pretnja koja ostaje nekažnjena nanosi nenadoknadivu štetu.

 

Zbog toga je ova presuda važna.

 

Ona će biti portret svih nas: iz medija, policije, pravosuđa i politike.