Mediji i rodno zasnovano nasilje: Njena trauma nije tvoja ekskluziva

Javni interes je da se nasilje nad ženama posmatra kao problem, da se o njemu govori preventivno, a da se slučajevi prate do kraja i da se više govori o kaznama. Osim što izveštavaju, mediji bi trebalo da imaju ulogu u edukaciji i podršci žrtvama. Ipak, slika u stvarnosti je drugačija.

Izveštavanje o nasilju jasno je definisano Kodeksom novinara Srbije. Mediji, pogotovo tabloidi, neretko ga krše – objavljuju uznemirujuće fotografije povreda koje je zadobila žrtva, tragaju za detaljima, ugrožavaju privatnost žrtve i njene porodice otkrivanjem identiteta, ali i pravo na dostojanstvo i integritet. Tu je i kršenje pretpostavke nevinosti osumnjičenog. Na taj način se od samog čina nasilja, kroz senzacionalističko izveštavanje, prave klikbejt naslovi koji u sebi sadrže reči tragedija, horor ili drama.

Da pravila izveštavanja o rodno zasnovanom nasilju ne treba kršiti, smatra i Petar Jeremić, menadžer za etičke standarde u Adria Media Group. Po njegovom mišljenju, poštovanje Kodeksa zavisi od opredeljenosti medija, a sve ostalo su nijanse, u kojima neko svesno ili nesvesno može preći granicu njegovog poštovanja. Tabloid Kurir je deo Adria Media Group, a Jeremić kaže da je njegova transformacija započeta 2019. godine promenom vlasništva. Tada su se, kaže, opredelili za što veće trajno poštovanje Kodeksa novinara. Kurir, tvrdi Jeremić, poštuje jasne odredbe bez izuzetka i ne beži od toga da prizna i ispravi greške.

Promena načina izveštavanja Kurira se, kako kaže, može videti poređenjem izdanja od pre par godina i danas. Napominje da to potvrđuju relevantna istraživanja poput monitoringa Saveta za štampu i analize pojedinih, profesionalnih i nepristrasnih fektčeking organizacija.

U Kuriru je sada gotovo nemoguće da posredno ili neposredno bude otkriven identitet žrtava, da se vređa njihovo dostojanstvo ili pravo na privatnost. Ovim temama Kurir se sada bavi na drugačiji način i sa drugačijim pristupom, a dokaz je što se problemu pristupa više fenomenološki, sociološki i što se osim u dnevnim događajima, uglavnom preselilo iz rubrike hronike u rubriku društva, što je i najveći izazov – kaže Jeremić.

ŠABLONSKO IZVEŠTAVANJE

Tekstovi u kojima se izveštava o nasilju nad ženama često su informativni, dok analitičkih ima malo. Tabloidi su stvorili šablon po kome se godinama izveštava na sličan način – u tekstovima dominira muška priča, uzroci za nasilje se traže u događajima koji su prethodili, u samom ponašanju počinioca i žrtve. Postavljaju se pitanja da li je „ona njega provocirala“ ili je ,,on bio ljubomoran”.

Traga se za tim šta je njega navelo da tako nešto uradi, iako susedi i porodica tvrde da je bio “miran, porodičan čovek”. Nasilje se neretko romantizuje, pa su čitaoci u tekstovima mogli da vide kako je “on nju mnogo voleo” ili ju je “ubio jer ga je prevarila”. Ovakvim prebacivanjem odgovornosti javlja se i banalizacija nasilja, a na sve ovo godinama unazad upozoravaju brojne organizacije, kao i aktivisti i aktivistkinje za ženska prava.

Grupa “Novinarke protiv nasilja prema ženama” je radila analizu u periodu od 2019. do 2021. godine. Ono što je trogodišnje istraživanje u preko 36 hiljada objava pokazalo jeste da se ovom temom najviše bave onlajn portali, ali i da se o problemu nasilja prema ženama govori češće kada se ono desi, dok priče iz edukativnog ugla o fenomenu skoro i da nema.

Istraživanje je pokazalo da ima pozitivnih promena. Najčešća greška u izveštavanju bila je kršenje identiteta žrtve, kao i članova i članica njene porodice. Tokom 2019. ova greška napravljena je u polovini tekstova, a u 2021. smanjena je za deset odsto. Istraživanje pokazuje da je znatno smanjen i broj objava u kojima se nasilje opravdava ličnim osobinama nasilnika.

Urednica analize Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra smatra da i danas najveći problem predstavlja otkrivanje identiteta preživele i članova njene porodice, bilo na posredan ili neposredan način. Objašnjava da ponekad ima medijskih izveštaja koji stave samo inicijale žene koja je doživela nasilje ili je ubijena, ali pored tih inicijala stave godine i objave fotografiju kuće sa brojem i vidljivom ulicom, tako da svako iz njene okoline može da zna njen identitet. To je povezano sa iznošenjem suvišnih i potpuno nebitnih detalja.

(…) Jedno je identitet, a drugo otkrivanje detalja koji se odnose na količinu krvi koja je zatečena u kući, na njen prethodni seksualni život ili na to kakva je bila kao majka. Time zadiremo duboko u njenu privantost, otkrivamo je u javnosti, umanjujemo njeno dostojanstvo i celokupnom društvu šaljemo poruku da njena privatnost nije važna i smeštamo društvo u ulogu voajera u odnosu na nasilje koje se desilo – objašnjava Sanja.

Ona kaže da mediji imaju svest o tome da je za nasilje odgovoran nasilnik i da je zato najveći pomak pri izveštavanju primećen kada je u pitanju prebacivanje odgovornosti za nasilje sa nasilnika na žrtvu. Ipak, iako se to sve ređe viđa u izveštavanju, smatra da je važno da se u potpunosti izbriše.

NEZNANJE STVARA POSLEDICE

Ključnu ulogu u izveštavanju imaju novinari i urednici. Sanja Pavlović navodi da greške nekada prave novinari/ke, nekada je uzrok uređivačka politika.

Na osnovu iskustva kroz rad sa novinarima ističe da nekada novinari ne znaju koliko daleko da idu i da iz neznanja prave greške koje imaju ozbiljne posledice. Kada se govori o bilo kojoj vrsti nasilja, ona kaže da je bezbednost žrtve ključna.

Dodaje da ako se u javnosti iznose izjave žrtve koja se ne nalazi na bezbednom, a nasilnik nije u pritvoru, utiče na to da može doći do eskalacije nasilja.

EDUKACIJE – KORAK KA PROMENAMA

Članice Grupe ,,Novinarke protiv nasilja ” sprovode obuke posvećene etičkom izveštavanju o nasilju nad ženama i rodno zasnovanom nasilju. Sanja Pavlović, koja je jedna od članica grupe, kaže da se mora znati šta jeste, a šta nije ključni interes. Ističe da je u slučaju nasilja interes javnosti da zna da se ono dešava, a ne da komšija s petog sprata zna kakva je majka bila žrtva nasilja.

Na obukama se upoznaje sa načinom razmišljanja novinara i urednika povodom ove teme. Veruje da novinari žele da podrže žene, ali da ne znaju prave načine. Kaže da nekad iz najbolje namere oni žele da skrenu pažnju na neki slučaj time što će otkriti više detalja. Problem je i kada objaviti neku priču, a kada ne. Ono što na treninzima savetuju je da se žene koje trpe nasilje, a žele da govore za medije, prvo upute na sve sisteme podrške, kako bi mogle da same svesno donesu odluku o tome da li će priča ići u javnost.

Ana Manojlović, takođe jedna od članica grupe, slaže se da su edukacije polazna osnova. Po njenom mišljenju bi bilo sjajno kada bi mediji želeli da ih sami zovu i traže obuku.

Kroz pravilno izveštavanje medija i sami građani postaju edukovaniji. Potrebno je objasniti da nasilje nije pojedinačna stvar, da postoji obrazac po kojem se ono ponavlja u svakoj porodici na slične ili vrlo malo različite načine i da se ono tiče svih. Tako građani mogu da nauče da ako imaju sumnju da neko nekog maltretira, da su dužni po zakonu da prijave policiji jer će pomoći ženi da izađe iz nasilja, pojašnjava ona. Razmišljanje u pravcu toga šta ja imam da se mešam i slično, ne donosi ništa dobro – dodala je Ana.

Kaže da tokom obuka ima onih koji su podozrivi i kažu: ,,Ja radim toliko godina u rubrici Društvo i sad će one mene da uče kako se to radi…”. Ipak, imaju i pozitivna iskustva koja pokazuju da se nakon obuke mnogo više poštuju smernice i Kodeks.

KAKVO DRUŠTVO, TAKVI I MEDIJI – I OBRNUTO

Nasilje je fenomen koji se dešava svuda, u svakom trenutku, u svakom delu sveta. S tim se slaže i sociološkinja i članica “Ženske solidarnosti” Jelena Riznić. Ona kaže da je nasilje u međunarodnim dokumentima prepoznato kao sistemski problem, poput Istanbulske konvencije, koji su u različitoj meri obavezujući za države potpisnice.

Objašnjava da možemo i na regionalnom nivou da vidimo koliko su slučajevi nasilja, ali i postupanja institucija, isti ili slični i kako onda više nije reč o mnogo slučajnosti, nego o postojanju globalnog sistema koji to povezuje bez obzira na razlike koje postoje između društava – a to je patrijarhat.

Mizoginija je strukturni element patrijarata, u smislu da sistem u kom postoji jasna disproporcija moći između muškaraca i žena, u kom se ženska seksualnost prisvaja, kontroliše i poništava u skladu sa potrebama tog sistema, ne može da postoji bez mržnje prema ženama. Da bi nesmetano funkcionisanje takvog, suštinski suludog sistema bilo moguće, pa i uz prećutno prihvatanje određenog dela žena, potrebno je da se legitimiše kroz različite mehanizme među kojima je i predstavljanje žena u javnom prostoru – pojasnila je Riznić.

Zbog patrijarhata se često može zapaziti da se žene koje trpe nasilje posmatraju kroz stereotipe koji su postali ustaljeni u društvu. Tako da kada se nasilje dogodi društvo je podložno tome dao osudi ženu. Zato i edukacija javnosti ne može biti laka, jer veliki problem je promeniti nešto što godinama postoji, u ovom slučaju stav prema žeama.

Riznićeva dodaje da postoji povratna sprega između medija i društva, jer oni mogu da oblikuju određene vrednosti i norme, ali su istovremeno i ogledalo postojećih normativnih i vrednosnih sistema u društvu i predstavljaju jedan podsistem.

Promena ophođenja i društva i medija po pitanju ove teme je neophodna. Zaključuje da bi promene isključivo u medijima bile kozmetičke, jer se ne može menjati jedan segment i očekivati neke dalekosežnije promene. Tako ne bi mogle da budu suštinske, jer je nemoguće da etički mediji postoje u društvu koje funkcioniše po potpuno neetičkim principima.