Ovo
je samo jedan od brojnih apsurda privatizacije medija od kojih nadležne
institucije i esnafska udruženja odavno okreću glavu, a činjenica je da je
privatizacija uništila medije u Srbiji. Bez posla i mogućnosti da u dogledno
vreme nađu novo zaposlenje u struci, ostali su uglavnom visokoobrazovani
novinari sa iskustvom. Novim vlasnicima treba drugačiji profil – mlađe „kolege“
sa diplomom nekog vikend ili instant kursa, spremni da rade za 17.000 dinara
mesečno, da ćute ako platu ne prime nekoliko meseci, da se ne organizuju u
sindikate i da potpišu blanko otkaze.
Ono
što je neshvatljivo jeste insistiranje dela esnafa da se, bez ozbiljne analize,
nastavi privatizacija. Šest medijskih asocijacija i udruženja – UNS, NUNS i
NDNV, Asocijacija medija, Lokal pres, ANEM, pola godine pokušavaju da kroz
Medijsku strategiju izdejstvuju hitnu privatizaciju svih lokalnih medija.
Njihovo obrazloženje jeste da to čine zbog javnog interesa „jer samo u
privatnim medijima novinari mogu slobodno i profesionalno da rade svoj posao“.
Iako je svima jasno da osiromašeni, poniženi i uplašeni novinari, oni koji ne
smeju da pitaju ni za svoju platu, ne mogu da se bave istraživačkim
novinarstvom niti da brane javni interes.
To
potvrđuje izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji koji je nedavno
objavio Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije. U obimnom tekstu
precizirana je veza medija, političara i krupnog kapitala, iz čega sledi
zaključak da medije danas njihovi vlasnici i političari koriste isključivo kao
sredstvo za kreiranje javnog mnjenja radi ostvarivanja što povoljnijeg rejtinga
i izbornog rezultata političkih partija, ali i zbog ličnog bogaćenja
pojedinaca.
Savet
je podsetio na Rezoluciju Evropskog parlamenta kojom je skrenuta pažnja na
koncentraciju vlasništva i manjak transparentnosti u medijskom sektoru. Od 30
najznačajnijih medija, među kojima je 12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest
televizija i pet radio-stanica sa nacionalnom frekvencijom, Savet je uočio da
je u periodu od 2008. do 2010. bilo čak 18 medija čiji vlasnici zvanično nisu
poznati!
Jednu
od osnovnih poruka ovog izveštaja, da bez medija nema ni borbe protiv korupcije
i da korupcija u samim medijima obesmišljava objektivno informisanje i
onemogućava osnovnu ulogu medija – javni nadzor nad društvenim i političkim
delatnostima, nije na adekvatan način predstavljena javnosti.
Izveštaj
o pritiscima i kontroli medija u Srbiji, narodski rečeno, iskulirali su i
„medijska koalicija“ i vlast. Oni imaju svoju priču. Političari govore o nikad
slobodnijim medijima, a medijska koalicija o pritiscima političara, te da im
treba finansijska pomoć iz inostranstva da se od nje odbrane i šire dalje
demokratiju. Izveštaj Saveta baca novo svetlo na sliku srpske medijske scene,
koju kao prava familija, medijska koalicija i političari žele da prikriju od
javnosti.
Umesto
toga, šest asocijacija i udruženja još agresivnije se usredsredilo na
sprečavanje osnivanja lokalnih javnih servisa, iako je to predviđeno nedavno
usvojenom medijskom strategijom. Postavlja se pitanje čije stavove ova
koalicija, pre svih funkcioneri esnafskih udruženja, zastupaju. Imaju li
saglasnost članstva da rade protiv njihovog interesa? Konačno, hoćemo li sve to
posmatrati, ćutati i čekati da nas, pre ili kasnije, stigne sudbina
„Svetlosti“? Biće to, onda, naš izbor.
Dragana Čabarkapa
Autorka
je predsednica Sindikata novinara Srbije
