ENNekad mi se učini da mi je brže proletelo 45 godina radeći na radiju i televiziji, nego ovih mesec i nešto dana u karantinu.
Ali, prilagodio sam se novonastaloj situaciji i zaista mi nije bilo dosadno.
Ranije sam bio prinuđen da uglavnom gledam program televizija u kojima sam radio, a sada mi je daljinski upravljač uvek na dohvat ruke.
Tek sada vidim koliko je ta spravica „neprijatelj“ svih urednika i vlasnika televizija.
Svako smaranje gledaoci odmah kažnjavaju – menjaju kanal.
Korona virus promenila je šeme skoro svih televizija i gledaocima je ostavljeno na volju na kom kanalu će se informisati.
I ja sam imao svoj izbor: RTS, B92, PRVA I STUDIO B.
Nažalost, moj provajder u ponudi nema N1 i Novu S pa sam bio hendikepiran da čujem šta misle i govore kolege sa ovih kanala.
Informacije su svuda skoro iste, ali specijalne emisije su različite iako je izbor gostiju skoro identičan.
Ovo je bila prilika da novinari i voditelji pokažu svoju inventivnost, kreativnost, ali i kulturu i pristojnost. Kod nekih čak i iskusnih kolega vlada uverenje da su dobro odradili posao samo ako su se sa gostom posvađali, rekli mu „svašta“ i ako je on uvređen napustio studio. A istina je sasvim drugačija. Vešt voditelj i najneprijatnija pitanja postavlja sa osmehom uveravajući sagovornika da oni nisu neprijatelji iako se njihjovi stavovi razlikuju. Najviše cenim novinare-voditelje koji se ne trude da budu važniji od gosta i koji umeju da što više „izvuku“ od svog sagovornika, a ne da mu uporno nameću svoje mišljenje.
Po mom ukusu je Oliver Jakšić, sa B92, sa puno autoriteta, dobro potkovan, ozbiljan, sa lakoćom „otvara“ svoje goste i njegove emisije su dinamične i zanimljve.
Samouverena i ponekad prepotentna Jovana Joksimović, zvezda Prve, ume da iznervira svoje goste, ali je gledaoci vole jer postavlja i nezgodna pitanja i nema pardona bez obzira ko joj je sagovornik.
Zoran Stanojević sa RTS-a uvek deluje ozbiljno, nenametljivo, pitanja koje postavlja su jasna i zanimljiva.
Studio B tokom čitavog dana, posebno ono što se dešava u gradu, marljivo prati i gledaoce obaveštava kako funkcionišu sve gradske službe u ovim vanrednim uslovima.
Uočljivo je da je ogroman deo javnosti u Srbiji pohvalio odluku Kriznog štaba da se građanima pošalje sms poruka da je situacija zabrinjavajuća i da se građani mole da ne izlaze iz kuće.
Moj utisak je da su pojedini mediji širili defetizam i da su mislili da je sve što radi krizni štab pogrešno i štetno.
Dve televizije sa nacionalnim frekvencijama inače ne gledam, a koliko čujem oni i dalje u dnevnim terminima emituju rijaliti programe, što me ne iznenađuje.
Osvrnuću se i na redovne konferencije za medije u kojima se, najčešće, pojavljivali dr Darija Kisić Tepavčević, doktori Goran Stevanović i Predrag Kon.
Zaista, oni su imali toliko tolerancije i strpljenja, delovali smireno i zaslužuju sve pohvale jer su bili prinuđeni da odgovaraju na svakojaka pitanja.
Primetno je da među novinarima ima i onih koji su zalutalu u ovu profesiju, najčešće prisustvo na ovim konferencijama koristili su za ličnu i promociju svojih redakcija. Tu mislim i na tzv. provladine i Đilasove medije, kako pojedini tabloidi nazivaju televizije u vlasništvu Junajted grupe.
Da nije ovih konferencija, za mnoge te medije koji sami sebe nazivaju nezavisnim, ni ja, a verujem i mnogi građani, ne bismo ni znali da postoje.
Novinari koji podržavaju aktuelnu vlast često su se ponašali udvornički, a pitanja ovih drugih bila su takva kao da se raspao zdravstveni sistem, da je država nemoćna i da nam se sprema italijanski scenario.
Menjajući kanale primetio sam da lokalne televizije veoma dobro prate ovu vanrednu situaciju u svojim sredinama.
Sportski kanali vrte u krug iste emisije i očekuju da pandemija prođe.
Opšti utisak je, sa kojim se apsolutno slažem, da se Srbija uspešno uzborila sa koronom.
To što mi uvek, za sve imamo šta da kažemo i zamerimo nije nikakva novost. Pojedinim medijima i veoma malom delu javnosti smetalo je što je država uvela policijski čas i ograničila kretanje, kritikovali su krizni štab (čitaj Vučića), iako im je bilo jasno da je to jedini siguran način da se izbegne masovno širenje virusa.
Apeli vlasti i doktora da građani ne izlaze iz kuće često su mi ličili na molbe spasilaca kraj bazena koji upozoravaju neplivače da je dubina tri metra, a oni to ignorišu i svesno rizikuju da se udave.
Sve u svemu, svako će izvući neku pouku: i država i građani i mediji, a sasvim je izvesno da je ova pandemija prilika da svi vidimo kako smo se ponašali i jesmo li dovoljno učinili da ova pošast prođe sa što manje posledica.
