EN
Počnimo sa masovnomedijskim sadržajima čija je funkcija da zabavljaju, odnosno da razonode javnost. Kao i sve ostalo, i ovo je tema o kojoj se raspravljalo još u antičkoj Grčkoj. I Platon je, između dve jurnjave za mlađanim dečacima, bio prepaljeno zabrinut zbog uticaja bludne i nemoralne književnosti i drame na atinske građane. Isto kao i Engleska crkva zbog nemoralnih sadržaja u predstavama ili rijaliti šou-programima jedne dramske zvezde u usponu – izvesnog Vilijama Šekspira. Dok je i čuveni kritički teoretičar Teodor Adorno bio krajnje zabrinut zbog uticaja nekakve nove i turbo-narodne muzike, izvesnog džeza, na um i ponašanje svojih pristojnih sugrađana. Pa su Aristofan, Šekspir i džez ubrzo postali klasika, odnosno kultura.
Masovna nekultura
Dakle, odvajkada naovamo – poezija, romani, pozorište, džez, rokenrol, štampa, stripovi, radio, bioskop, televizija, kompjuteri, video-igre, internet, društvene mreže (nastavi niz – i niz će se nastaviti!), sve je to u očima naših starijih sugrađana bilo krajnje sumnjivo i moralno problematično. I proizvodilo je čvrsto uverenje da društvo postaje nekako nasilnije, buntovničkije, nakaradnije, raskalašnije i nemoralnije, sve zbog uticaja navedenih medija. A staro je pravilo – što je spolovilo mlohavije, konzervativna uverenja su tvrđa.
Dobro poznajemo ovu dosadnu i moralističku žvaku. Tvrdi se da masovnomedijski sadržaji oblikuju društvene stavove, dramatično utiču na društvene vrednosti, te značajno menjaju obrasce mišljenja „masa“ kojima su i namenjeni. Da masovni mediji imaju moć da potpale nasilje, seksizam, rasizam i nacionalizam, pa i seksualni promiskuitet među mladima, kao i da stvore beslovesne i nekulturne pojedince i građane. Otprilike, zombije koji su gladni kiča i šunda umesto mozga. I zato na svakog gledaoca „Zadruge“, „Parova“ ili sličnog rijalitija dolazi po dvoje cenzorističkih krstaša u pohodu protiv ovog televizijskog programa i forme. Uostalom, bez bilo kakvog mentalnog blama, turbo-folk muzika je bila kapirana kao dežurni krivac za vladavinu Slobodana Miloševića, isto kao što je i „Zadruga“ dežurno odgovorna za vladavinu Aleksandra Vučića danas. Pa onda, Kreni-promeni nešto peticijom na internetu, ili čime već?
Ova matrica funkcioniše i obrnuto: tvrdi se da masovni mediji mogu i trebaju da budu upotrebljeni za preokretanje ovog trenda. Da više obrazovnog i kulturno-umetničkog programa – ili više opozicije – u medijima mogu da stvore građane koji prepodne slušaju klasičnu muziku, uveče čitaju Dostojevskog, ne mršte se na vakcine, i na izborima glasaju protiv Vučića. Dakle, bez obzira na to da li nam je čaša poluprazna ili polupuna, ova priprosta ideja o vaskolikom uticaju medija ostaje ista. Još jednom, slobodno priupitajmo ljude na ulici ko je kriv za neki društveni problem. Za masovnu nekulturu? Bar u sedam od deset slučajeva, odgovor će glasiti – mediji. Jer kada ne znamo koga tačno da okrivimo, a posebno kada ne želimo da krivimo sami sebe, masovni mediji i njihovi novinari su najbolja veštica, strašilo, vreća za udaranje ili babaroga.
Mutne granice?
Prisetimo se ne tako davne 2012. godine, i kada se izvesni Džejms Holms iz Kolorada maskirao u Džokera, ušao na premijeru tadašnjeg filma o Betmenu (Uspon mračnog viteza), te pobio 12 i ranio još 58 ljudi u bioskopu. Iz naftalina su odmah izvađene budalaštine o negativnom uticaju nasilnih ili horor filmova koji od svojih konzumenata prave ludake ili čudake što mitraljezima puškaraju unaokolo. Isto je bilo i povodom čuvenog masakra u srednjoj školi Kolumbajn u (takođe) Koloradu 1999. godine, i kada se ozbiljno razmatralo da li su ovi mladići zapravo bili podstaknuti šok-rok muzikom Merilina Mensona (i na šta je on krajnje razborito odgovorio u svom odličnom autorskom tekstu za Rolling Stone). Dakle, krivi su nasilni filmovi i muzika, masovni mediji i pop-kultura, a ne kultura nasilja ili preterano relaksirana politika o nabavci i nošenju oružja u Sjedinjenim Državama.
A slično je i sa seksizmom i mizoginijom. Pre #MeToo pokreta i tzv. kulture otkazivanja, otprilike poslednja fama o medijski neprimerenim i nemoralnim sadržajima u popularnoj kulturi podignuta je 2013. godine. Bilo je to zbog Majli Sajrus i njenog lascivnog spota za singl Wrecking Ball, odnosno zbog sličnog uratka Robina Tika za singl Blurred Lines, i stihova poput „Znam da to želiš“ i sličnih, a koji fakat nagovaraju na snošaj na ivici zlostavljanja ili uznemiravanja. Sećamo li se toga? Prema pojedinim interpretacijama, ove Blurred Lines ili „Mutne granice“ predstavljale su „Poslednji samrtni ropac vizuelnog obrasca pop-muzike u kojem napaljeni muškarac gleda ženu kako pleše. Nije to bio prvi put da polugole žene plešu pored obučenih muškaraca, ali jeste prvi put da se ceo svet propisno naljutio zbog toga“.
I, nema više. Šta smo pohotno gledali, gledali smo. Pa onda, deder poslovično Ko zna zašto je to dobro. Iz ormara su izvađeni narativčići i palamuđevine da spotovi poput ovih, te masovna i popularna kultura generalno, uče muškarce da žene posmatraju kao objekte, pa i da budu nasilnici prema njima. I slični medijski sadržaji se danas (pa i retroaktivno) otkazuju. U tom slučaju, mnogo šira matrica o uticaju medija je nepromenjena: filmovi i muzički spotovi oblikuju ljudske stavove, ohrabruju predrasude i stereotipe, i gotovo magično stvaraju ubice i zlostavljače. Ili pak seksualno raskalašniju čeljad. Međutim, svet bi izgledao kao mnogo lakše i lepše mesto za život da je sve tako jednostavno. I da nasilje i sve one ružne „izme“, poput rasizma i seksizma, možemo brzo i jednostavno iskoreniti jednom kvalitetnom – cenzurom. Jer, granica između hipoteze o uticaju medija i pozivanja na cenzuru je ta koja je – mutna.
Politička nekultura
I sad, ovo je bila popularna kultura. A politika i politička (ne)kultura? Pa, ono što važi za zabavu i razonodu – važi i za političku propagandu ili za informisanje, svejedno. Jednostavno rečeno, ona dvojica mladića nisu poubijali svoje vršnjake u Kolumbajnu zato što su na radiju čuli muziku Merilina Mensona, nego zato što su već ili unapred bili skloni nasilju i tinejdžerskom gnevu. Uradili su to zbog sopstvenog uma i (nakaradne mu) psihologije, odnosno zbog vaskolike kulture nasilja i oružja u (američkom) društvu.
A isto kao i ubice iz Kolumbajna, mnogi ljudi su unapred ili već bili skloni određenim političkim partijama, ličnostima, ideologijama i svetonazorima. I to nezavisno od medija koje konzumiraju. Tačnije, oni odabiraju medije tako da odgovaraju njihovim pogledima na svet. Uzgred, zato opozicioni zahtevi za više minutaže na javnom servisu neće promeniti ništa naročito. Ljudi glasaju za koga glasaju, i politički misle kako politički misle, iz sijaset kompleksnih, kognitivnih, socijalno-psiholoških i krajnje unutrašnjih razloga – a ne (samo) zato što su nešto videli na televizoru ili pročitali na internetima.
S tim u vezi, da li se ljudi ponašaju na određeni način zbog medija koje konzumiraju – ili se to mediji ponašaju na određeni način zbog ljudi koji ih konzumiraju? Da li rijaliti šou stvara publiku ili publika zahteva rijaliti šou? Šta dolazi prvo? „Zadruga“/ Drugi dnevnik ili ljudska priroda? Da, zvuči isto kao dilema o kokoški i jajetu. Ali ova dilema je zapravo rešena – starije je jaje. Nije bilo na vestima? Naime, evolucioni preci ptica (pa i kokošaka) nosili su jaja. Slično tome, i naši evoluirani kognitivni mehanizmi su mnogo stariji od svakog masovnog medija, pa čak i od pećinskog slikarstva. Starije su naše kognitivne pristrasnosti, naši tribalizmi, ratovi i nasilja, naši seksizmi, rasizmi, i naši nacionalizmi, od svakog tabloida i televizije.
Drugim rečima, „Tužno je kada pomislimo da prvim ljudima na Zemlji nisu bile potrebne nikakve knjige, filmovi, video-igre ili muzika da bi inspirisali hladnokrvno ubistvo. Onog dana kada je Kain razbio glavu svom bratu Avelju, jedina motivacija koja mu je bila potrebna bila je njegova sopstvena ljudska sklonost nasilju“, u spomenutom tekstu je napisao upravo Merilin Menson. A zatim i kritički analizirao religijski kult smrti (dodavši i „Nažalost, nigde u Jevanđelju se inteligencija ne hvali kao vrlina“), kao i kulturu koja od ubica i kriminalaca proizvodi heroje. „Najveći ljudski strah je haos. I zato tražimo žrtveno jagnje“ – Merilina Mensona, ili medije u celini.
A obmanuti smo jedino zato što unapred želimo da nas propagandno obmanu. Politički verujemo u nešto zato što želimo da verujemo. Mi, ili mnogi od nas, unapred želimo vođu, želimo čvrstu ruku, želimo nacionalistu, želimo porodičnog čoveka i mučenika, želimo silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar (ili „To ti je rešeno” politiku) od svoje vlasti i lidera. Pa onda, Vladimire Putine, razmakni nam butine. Mediji ne stvaraju, niti proizvode, već samo zalivaju ili podmazuju našu nasilničku, tribalističku i sledbeničku psihologiju, odnosno prirodu (i društvo). Jeste, valjalo bi više odgovornosti u izveštavanju, kao i među političkim liderima i njihovim porukama. Ali krivi smo i mi, naša mentalna arhitektura, te čitava kultura nasilja, nacionalizma, patrijarhata i siromaštva u društvu – a ne samo mrski mediji. Kao i u svakom dobrom horor filmu, babaroga je neretko u nama samima.
