Medijska dimna zavesa

Mediji koji izbegavaju profesionalne i etičke obaveze odlična su dimna zavesa iza koje se odvija korupcija i kriminal neviđenih razmera, a usled nedostatka demokratskih tradicija i pratećeg, dramatično niskog nivoa medijske pismenosti, većina građana ne razlikuje pitu od ljudskog nusproizvoda, a ni primitivnu propagandu od ozbiljnog medijskog sadržaja

Retko se pojavljuje u javnosti, ali je u vrhu tima koji uređuje ovdašnju medijsku scenu. Uz njenog šefa, ostaće u istoriji zapamćena, koliko god se migoljila, ne samo kao osoba koja je na brahijalan način politički instrumentalizovala većinu ovdašnjih medija već i kao režimska aktivistkinja i bivša novinarka koja je dala slonovski doprinos da se novinarska profesija u Srbiji potpuno uruši, pretvori u sopstvenu karikaturu. Ime joj nije naširoko poznato, jer joj senka odgovara. Nedavno je, međutim, dala intervju „državotvornoj“ Politici, povodom 120. godišnjice ovog lista – u njemu je ustvrdila da o kvalitetu medija odlučuju čitaoci i gledaoci. Dakle, oni koji su najtiražniji i najgledaniji – najbolji su i najprofesionalniji. Ovakvu ciničnu izjavu retko bi se ko usudio da izgovori, za to baš treba imati jaku želudačnu kiselinu. Njeno je, dakle, ime: Suzana Vasiljević. Deceniju i kusur obnaša funkciju savetnice za medije Aleksandra Vučića.

Ako se politika doživljava kao surova i utilitarna delatnost, kao rat u kojem treba pobediti protivnika po svaku cenu, kršeći sve moralne i civilizacijske vrednosti i (ženevske) konvencije, nema sumnje da su ona i njen šef uspešni u toj raboti. Bez ikakvih problema koriste hemijske otrove, kompletnu raspamećujuću artiljeriju, a ne bi se ustručavali da pritisnu i „crveno dugme“ i na neprijatelja zveknu atomsku bombu. Bezobalno vladaju već godinama, postali su vlasnici države i svih njenih institucija. S obzirom na to da je za uspostavljanje i održavanje svevlasti najvažnija poluga – kontrola medija, Vasiljevićevasvoj posao obavlja odlično. Stvar je to, međutim, kojom se ne treba ponositi, već sramiti. Ali, osećaj stida nekim ljudima je potpuno stran. Oni bez stida, kada ih neko sa punim pravom pljune, kažu: vidi, pada kiša! Tako veli narodna izreka, koju naravno ne treba bukvalno shvatati.

Dvanaestu deceniju postojanja list Politika je dočekao dodirnuvši povesno profesionalno dno. Teško je, naravno, porediti ratne devedesete i ratnohuškačko novinarstvo koje je nedvosmisleno odgovorno za bezbrojne smrti, zverstva i jezive zločine, sa ovim što se dešava danas, ali – ako apstrahujemo kontekst i strašne posledice, može se reći da je i za Miloševićevog vakta ovaj dnevnik bio profesionalniji nego pod upravom Vučića i Vasiljevićeve. Bar se na nekim stranicama, izvan onih unutrašnjopolitičkih, imalo šta pročitati. Sada je ovaj list tek umivena, i to bez sapuna, verzija režimskih tabloida, koji do profesije drže koliko i kasapin do hirurških procedura.

Rajska vrata

Čak bi u najdemokratskijim zemljama, sa najdužom tradicijom medijskih sloboda i visokim stupnjem medijske pismenosti u građana, bilo blesavo reći da su najtiražniji i najgledaniji mediji oni koji su najkvalitetniji. Pogotovo u sadašnjem trenutku, kada je belodano da su tehnološke mogućnosti i neoliberalne ekonomske tendencije negativno uticale na medijski profesionalizam, pa sledstveno i na društva, o čemu je napisano mnogo knjiga i zbog čega se usvajaju novi zakoni i menjaju prakse odnosa država i medija. No, nećemo sada o tome. U Srbiji tako nešto reći jeste cinizam koji zveči do neba, a ako to neko „odgore gleda“, Vasiljevićevoj će svakako biti dodat još jedan veliki minus u onoj biografiji na osnovu koje se otvaraju ili zauvek zamandale rajska vrata.

U ovdašnjoj „tržišnoj utakmici“ imamo sledeće uslove: sa jedne strane, režimski mediji, bogati kao krezovi, zaštićeni kao nacionalno dobro, kojima se novac građana sliva sa svih strana, opraštaju poreski dugovi, koje mimoilazi inspekcija i institucije koje bi se njihovim nepočinstvima trebalo da bave, koji imaju nacionalne i druge frekvencije, štamparije, distributivne mreže, strogo kontrolisane reklame i skupe džipove, a sa druge – ono nešto malo nezavisnih medija, koji jedva opstaju, koji se proglašavaju državnim i društvenim neprijateljima, izdajnicima, čijim se novinarima svakodnevno preti, koji su diskriminisani gde god se okrenu, bez nacionalnih frekevncija, koji mogu da prodru u najboljem slučaju do trećine stanovništva… Neminovno se nameće popularna fudbalska alegorija: izlazite na teren sa 11 skupo plaćenih igrača, sudija je vaš partijski aktivista, publika na protivnika, koji ima samo šest-sedam igrača koje su prethodno huligani sa kapuljačama prebili močugama, baca upaljače i čekiće. Umesto kopački protivnički fudbalerinose baletanke i nemaju kostobrane.I onda na kraju utakmice ustvrdite: Vidite, bili smo bolji! Šta ćeš!

Pritom se sve to dešava u državi u kojoj najveći broj građana vidi samo severnokorejski izveštaj sa utakmice. U državi u kojoj, usled nedostatka demokratskih tradicija i pratećeg, dramatično niskog nivoa medijske pismenosti, većina stanovnika ne razlikuje pitu od ljudskog nusproizvoda, primitivnu propagandu od ozbiljnog medijskog sadržaja. Ne može ni u najkreativnijim i najinformisanijim snovima da skonta šta bi bila nekakva društveno-odgovorna uloga medija i novinara. Da oni nisu samo prenosioci informacija nego korektiv vlasti, politika, društvenih devijacija, a pogotovo da nisu, odnosno ne bi smeli biti propagandisti i promoteri primitivizma.

Kad je vladao potpuni mrak

Savetnica navodi da je za vreme prethodne vlasti, one od 2000. do 2012. godine, medijska scena bila neuporedivo gora nego danas;tada je, po njoj, vladao „potpuni mrak“. Ukoliko nemate kratko pamćenje kao akvarijumska ribica, znate da ova tvrdnja nema baš mnogo dodirnih tačaka sa istinom. Ondašnja kompozicija medijske scene u odnosu na aktuelnu bila je značajno bolja, i kada je u pitanju nivo političkog pluralizma, a pogotovo kada su u pitanju vrednosti koje su mediji odašiljali građanima. U novinarstvu je, ako ništa, tada još uvek postojao stid, postojao je bar pokušaj da se određene nepodopštine prikriju. Bila je to bolest koja se mogla lečiti, u odnosu na sadašnju terminalnu fazu maligniteta.

Dakle, daleko od toga da je situacija onomad bila idealna. Prevrtite arhivu saopštenja novinarskih i medijskih udruženja, pa ćete videti brojna saopštenja i analize u kojima se kritikuju „postpetoktobarske“medijske politike i odnos vlasti prema medijskim slobodama. Tačno je da je tada, sredinom dvehiljaditih, uspostavljen „kreativan“ sistem uticaja na medije, u novim okolnostima kada su privatni mediji postali dominantniji od državnih. On je podrazumevao pre svega korupciju medijskih aktera novcem građana. Taj sistem je za neoradikalskog vakta pojačan do usijanja, uz odsustvo bilo kakvog obzira i bilo kakve mere. Ono što je sečeno nožem, sada se mlati sekirom i maljem. Uz dodatne elemente – zastrašivanje i kriminalizaciju medijske scene. Kao što se izgubila granica između države i mafije, tako je nestala i granica između kriminala i medija. Pritom su glavni kreatori i sprovodioci sistema uticaja iz dvehiljaditih našli svoje mesto u vrhu nove vlasti.

Tačno je da su neki mediji i novinari tada bili kritični prema radikalskoj opoziciji. Čini se da je to više posledica profesionalnog poriva nego što im je nametano od tadašnje vlasti. Ukoliko slede profesiju, oni moraju da budu kritični prema politikama koje podrazumevaju ratove i zločine, i nepoštovanje demokratskih principa i institucija. Ovo što se danas dešava samo govori da su ti mediji i novinari bili u pravu. Kao što su u pravu oni profesionalni mediji koji u Evropi danas pokušavaju da ukažu na pogubnost desničarskih i populističkih politika koje su u usponu.

Reč-dve o posledicama

Poslednjih su decenija u Srbiji neki medijski poslenici i aktivisti predlagali uvođenje novinarske licence. Iz njihovog ugla to je izgledalo kao jednostavno rešenje uz pomoć kojeg bi se profesija samoiščistila, napravila javnu razliku između onih koji drže do profesionalnih i etičkih standarda i propagandista i „muljatora“. Njihovi predlozi bili su posledica najboljih namera, ali su se ubrzo povukli pred argumentom da bi se takvo rešenje, pogotovo u Srbiji, moglo pretvoriti u svoju suprotnost. Ko bi odlučivao o tome ko će da dobija licence? Pa verovatno oni koji danas vladaju medijima. Već vidim Suzanu Vasiljević kako određuje ko će je dobiti, a ko neće. Bez licence bi ostali, recimo, Vesna Mališić, Jovana Gligorijević ili Snežana Čongradin, a onu sa zlatotiskom imali bi Dragan J. Vučićević, Milomir Marić ili Jovana Jeremić.

A čak i da nije tako, da scenario bude idealan, šta bi licenca značila? Mislite da bi bilo ko sa licencom dobio zaposlenje u nekom režimskom mediju? Ili da bi građani nešto posebno obraćali pažnju ko ima, a ko nema licencu. Osim toga, novinarstvo je slobodna profesija i besmisleno ju je ograničavati, pogotovo u dobu dominacije interneta.

No, zaista postoji potreba da se nekako napravi razlika između onih koji drže do profesije i onih koji se sa njom ismejavaju. Ne radi se tu naravno o uskomedijskom problemu, već o dragocenom društvenom pitanju. Neprofesionalni i propagandistički mediji, u službi loše vlasti, ostavljaju iza sebe spaljenu zemlju, razoreno društveno tkivo koje se u najvećoj meri, kao što se to dešava kod nas, seli u crnu hroniku i trač-rubrike. Mediji koji izbegavaju profesionalne i etičke obaveze odlična su dimna zavesa iza koje se odvija korupcija i kriminal neviđenih razmera. Na kraju, stvara se surovo društvo u kojem nema ni trunke pravde i solidarnosti, pa čak ni potrebe za takvim čim. Vidite već sve to i sami!

Ukoliko nema te razlike, bar u nekoj meri prepoznate, i temelji profesije se povratno i dodatno urušavaju, ona bezmalo prestaje da postoji. Teško je to priznati, ali zapravo je u Srbiji ogromna većina novinara izdala svoj zanat. Nije to samo slučaj sa novinarima, no to nije nikakav izgovor. Većina njih je pristala da ostane bez elementarnog dostojanstva, da svoj posao pretvori u uslužnu delatnost. Mnogi od njih se zezaju sa Kodeksom novinara Srbije, verujući da postoje novinari koji rade u skladu sa njim koliko i okoreli kriminalac veruje da postoje pošteni i časni ljudi. Za to dobijaju mrvice sa stola, na kojim je za one gore servirana starorimska gozba, sve sa belim linijama.

Neki se urednici u režimskim medijima žale da imaju problem kada im dođu svršeni studenti žurnalistike na praksu. Kažu, treba im mnogo vremena da „nauče zanat“, a pod tim se podrazumeva da zaborave sve što su na fakultetu naučili o etici. Dobar si novinar ako znaš šta gospodar misli i pre nego što to izgovori.

Kuda dalje?

E sada, u moru loših vesti ima i poneka dobra. Režimski mediji su se toliko opustili, razbahatili i prešli sve granice, da su postali, na neki čudan način, učitelji medijske pismenosti. Možda za sada ne presudan, ali veliki broj građana naučili su upravo uz pomoć njih kako treba da izgledaju profesionalni mediji – elem, potpuno drugačije, sasvim suprotno! Sami su pred građanima povukli onu razlikovnu liniju. Vidi se to na građanskim protestima, na komentarima po društvenim mrežama, po velikoj zainteresovanosti za medijske teme. Mnogi od građana su medijsku pismenost naučili na vlastitoj koži – sami su bili žrtva režimskih propagandnih konstrukcija. Ukoliko samonikla pismenost nastavi da dopire do većeg broja građana, nije uopšte isključeno da režimska propaganda počne sebi da daje ozbiljne autogolove. To će biti božja pravda i čudo prirode, kao ono u Černobilju. Rastu šume i cveta rastinje uprkos nuklearnoj katastrofi.

U svakom slučaju, ničija nije do zore gorela, pa neće ni naprednjačka. Valjda će svi oni prepoznatljivi, a ima ih more, vučićevski propagandisti tada završiti tamo gde im je mesto – na marginama društva. Sve „crvene linije“ su odavno pređene. Čak i ako se stare sluge budu nudili novim gospodarima, ovi ih neće moći prihvatiti bez velikog građanskog odijuma. Moraće dobro razmisliti. Naime, nema niti jednog režimskog propagandiste, bar od ovih vodećih, koji nije pao niže nego Mila Štula onomad.

Međutim, treba imati u vidu da vlast ima i drugu liniju odbrane. Režim između ostalog dugo već protura tezu da su možda neki mediji bliski njima ostrašćeni i neprofesionalni, ali da su takvi i ovi nezavisni. Istina je, elem, na pola puta. To vam je teza kao kada sede u studiju ratni zločinac i borac za ljudska prava i vi zaključite da treba da se nađu tu negde, na sredini. Teza im prolazi, i neki ljudi tragaju za tzv. objektivnošću. Ali, objektivnost nije nedostatak kritičke oštrice, naprotiv. Medijska etika nas uči da dužnost novinara nije da bude posrednik između različitih strana, nego da se aktivno bori protiv nepravde, kriminala i diskriminacije.

Vlast tako nudi i objektivne medije, koji, hineći profesionalnost, recimo organizuju debate o ljudskim pravima u kojima su im ravnopravni gosti upravnik koncentracionog logora i čovek čija je porodica upravo ugušena u gasnoj komori. A voditelj se smeška i jednom i drugom.