[box align=’box-left’ id=’1073′]
Povodom jubileja, nemački nedeljnik nije priredio veliku proslavu već konferenciju na kojoj je razmotrio sopstvenu istoriju.
„Želimo da slušamo i učimo“, kazao je glavni urednik Georg Maskolo, dodajući da je list spreman da se suoči i sa neprijatnim stranama prošlosti.
Te „neprijatne strane“ su činjenica da je među saradnicima „Špigla“ posle Drugog svetskog rata bilo i bivših oficira SS-a, što je poznato već dve decenije, a o tome je pisao i sam nedeljnik u dva navrata.
„Međutim, to nije bilo dovoljno i sveobuhvatno svima“, objasnio je Maskolo i dodao da je sa današnjeg gledišta to bila greška jer su korišćeni ljudi sa takvom prošlošću.
I u aktuelnom izdanju „Špigl“ se bavi ovom problematikom. Maskolo je istakao da je nesporno da su kultura, politika, ekonomija, pravosuđe i nemačka štampa u doba Adenauera potiskivali nacionalsocijalističko nasleđe, umesto da se s njim suoče.
„‘Špigl’ u tome nije bio bolji od ostatka Republike“, podvukao je on. Dvojica oficira SS-a, o kojima je u debatama uvek bilo reči, su Horst Manke i Georg Volf, koji su se poznavali sa studija, i obojica su radili pre 1945. u obaveštajnoj službi Hajnriha Himlera.
Nakon rata, njih dvojica su postali šefovi resora u „Špiglu“ – Volf je čak avanzovao do zamenika glavnog i odgovornog urednika. Manke je iz „Špigla“ otišao 1959, a Volf 1979. godine.
„Oni su bili dva oficira SS-a srednjeg nivoa, ali jako inteligentni i odlično umreženi“, konstatovao je analitičar medija Luc Hahmajster, jedan od učesnika konferencije, koji je istražio delovanje Mankea i Volfa.
„Oni nisu bili stari nacisti, već mladi nacisti, koji su imali dobre kontakte i brzo su napredovali. Nakon 1945. ni kod jednog nije postojala nostalgija za Firerom, ali su se služili i dalje žargonom SS-a“, tvrdi ovaj naučnik, dodajući da je bila primetna distanca od desničarskih tendencija.
Istoričar Norbert Fraj ukazuje da „Špigel“ tokom 40-tih i 50-tih godina nije bio ni blizu današnjem istraživačkom listu.
Zbog nedovoljnih napora u suočavanju sa prošlošću list je kritikovan od strane saveznika, koji su tvrdili da nedeljnik samo širi predrasude i glorifikuje ličnosti iz nacističkog doba, a i način pisanja nije bio ni sličan današnjem, dodao je Hahmajster.
Fraj ukazuje da su i kod drugih nemačkih medija bili ljudi iz nacističkih struktura. Fraj i Hahmajster su se složili da je „Špigel“ krajem 50-tih u potpunosti transformisan, i da je krenuo putem kojim danas ide.
Ćerka ranijeg izdavaca Franciska Augštajn se ne slaže s tim i kaže da je bivša redakcija „Špigla“ bila „mlada i protiv autoriteta“, te da je najpre digla glas protiv saveznika, pa onda protiv sopstvene vlade.
Kada je reč o tragu koji su ostavili Volf i Manke, Hahmajster je rekao da je „Špigel“ profitirao od njihovih dobrih kontakata, na primer sa obaveštajnom službom BND, pošto su se u njoj našli njihove bivše kolege.
Maskolo ističe da zasigurno „grupa nacista nije mogla niti u jednom trenutku da ugrozi projekat obelodanjivanja koji je pokrenuo Rudolf Augštajn“, koji je svoj „Špigl“ nazivao „kopljem demokratije“.
