EN
Kada bismo pokušali da pobrojimo sve važne teme koje je otvorio u protekloj godini kroz svoju emisiju „tabu“ – samo uvodnik bi već bio predugačak za moderne standarde digitala. Zato ćemo pustiti njega da o svemu priča. Sa jednim od novinara koji je definitivno obeležio godinu razgovaramo o tome šta je sve danas TABU, ali i koliko su naši lični primeri i naše lične priče važne za njihovo razbijanje.
- Emisiju na Insajderu si „nasledio“ od Jovane Gligorijević, koja je ostavila jak autorski pečat dok ju je vodila. Koliko ti je to bilo velika odgovornost i šta misliš da si sačuvao, a šta uneo svoje?
Pre svega, najveća odgovornost je raditi na „Insajderu”. Na tom mestu i među tim ljudima. Jovanu jako cenim, ali hteo sam da izbegnem to da mi visoko vrednovanje njenog rada postane opterećenje. Kako ja jesam pripadnik manjine ne samo kao queer osoba, već i s obzirom na moje političke i ideološke stavove, nije mi bilo teško da se poistovetim sa konceptom emisije „Tabu”. Ćutati o sebi, potiskivati, biti vređan, progonjen, daviti se u strahu, skupljati snagu da se istini pogleda u oči a potom o istini i glasno progovoriti uprkos svemu – sve je to deo mog životnog iskustva. Volim otvorene razgovore, karijeru sam jednom davno započeo na televiziji i to je bilo dovoljno za početak. Na sreću, ni Insajder ni ja nismo dugo čekali na povratnu reakciju gledališta. I bila je baš onakva kako sam i priželjkivao.
- Na koji način biraš teme za svaku emisiju? Koliko je zapravo tabua u našem društvu?
Vidite i sami šta se dešava. Na izborima se kao najveće iznenađenje pojavljuje čovek koji je teoretičar zavera, pobornik pseudonauke, opsenar koji nudi meleme i tinkture za svaku bolest. Lekar koji plaši ljude medicinom. U okruženju koje nekontrolisano hrli u arhajsko, prednaučno i magijsko, svi emancipatorski procesi su ako ne zaustavljeni onda maksimalno usporeni i otežani. Profitira se na neznanju, naivnosti, nepoverenju. Samim tim, kao društvo, vraćamo se na tabue koje smo možda jednom prevazišli. U trećoj deceniji dvadeset prvog veka čujemo da čovek koji ide na psihoterapiju ima „šifru”. Društvena atmosfera podstiče anksioznost, sumnju u sve, najrazličitije strahove. Doslovno kao da poručuje osobi u problemu – ćuti, povuci se, raspadni se u mraku i tišini.
- Šta je tabu koji još uvek nisi obradio, a da to jako želiš?
Odnos Crkve prema seksualnom nasilju unutar nje same. Postojanje Crkvenog suda, načina na koji on funkcioniše. Baviću se odnosom mladih prema ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, osvetničkom pornografijom, samopovređivanjem…
- Šta je tebi lično tabu? Da li smatraš da imaš još uvek predrasude prema nečemu, ili da još uvek nisi potpuno osvestio neke svoje predrasude u bilo kom smislu?
Nemam predrasude, postoje samo ta neka jutra kada se probudim preneražen od sebe samog. Od količine stvari koje sam javno izgovorio u želji da ljude oslobodim stigme, straha, samoprezira. Kao da stari, ućutkani, uplašeni ja – na trenutak oživi i pošalje neki refleks. Mislim da to tako mora, da je očekivano. Predugo živim na suprotnoj strani u odnosu na većinu. U ovom društvu, to ima svoju cenu.
- Da li je prošlost postala tabu koji je unela Woke kultura o kojoj često govoriš, a koja prošlost modifikuje do neprepoznatljivosti tako da prošlost počinje da bude samo refleksija sadašnjosti? Koliko se to odnosi samo na „pročišćene“ verzije autorskih dela, a koliko i na recimo adaptacije istih kao što je nova „Mala sirena“?
Protiv toga sam da se rade korekcije na delima čiji autori ne mogu da reaguju. To je bestijalno. Ne možete korigovati Homera jer vam nešto kod njega odudara od principa u koje danas verujete. Prvo, on ne može da reaguje, drugo – to prestaje da bude autentično delo. Time se zamagljuje istina o prošlosti, falsifikuju se činjenice o određenom istorijskom razdoblju. Nijedno umetničko delo ne nastaje izvan istorijskog konteksta. Kada se intelektualno spoznaju zablude te iste prošlosti izbegavaće se njihovo ponavljanje u sadašnjosti. S druge strane, nemam ništa protiv novih verzija ili adaptacija jer nove verzije ne podrazumevaju uništenje starih. Nova verzija „Male sirene” usrećila je mnoge devojčice na Tik Toku jer je „Ariel sada ista kao i one”. Sve i da je istorijski nemoguće da se događaji odigraju tako s obzirom na Dansku istoriju i trgovinu robovima baš u tom razdoblju – ne smeta mi. Pre nekoliko meseci, kada su mame vukući decu sa sobom istrčavale iz bioskopa jer se u Diznijevom crtanom filmu dva muškarca poljube, poznanik me je pitao – a zašto to?! A zašto ne? Zašto bi se skrivalo da postoji i to? Ako ste „to” prihvatili kao normalno jer normalno i jeste, čemu sada bes, istrčavanje iz bioskopske sale? Tako najlakše vidite ko samo misli da je oslobođen od predrasuda ili samo pokušava tako da se predstavi.
- Samo to što si TV lice koje živi i radi potpuno autovano je donekle tabu. Šta je ono dobro što ti je autovanje donelo, a šta misliš da si zbog toga izgubio, u profesionalnom i karijernom, ali i ličnom smislu?
Autovanje je važan, lični čin. Osim individualne procene problema koje osobi može da donese sa porodicom, užim ili širim okruženjem, svaka druga kalkulacija je nepotrebna. Autovanje je izraz zrelosti, samoprihvatanja i hrabrosti da se živi istinitim životom. Osobe koje se autuju odbijaju da igraju ulogu i nose masku koje im društvo nudi da bi im zauzvrat potpisalo dozvolu na život. Nisam imao nikakve posledice zbog autovanja. Oni koji me gledaju ispod oka, šapuću ili gurkaju se kad prođem, iste stvari su radile i dok sam ćutao.
- Koliko je danas autovanje još uvek hrabrost i da li misliš da se polako menja stanje i da to postaje korak na koji se lakše odlučuje? Da li su i nove generacije naučene da „ćute trpe“ kao što si svojevremeno rekao za tvoju?
Nove generacije su mnogo hrabrije i samosvesnije iako im je vrlo jasno gde žive. Ne gube iz vida sopstveni interes, ali ne nužno na neki sebičan način. Vode računa o tome koliko su plaćeni i koliko rade, ne stide se da pitaju za povišicu ili kad imaju „pravo na godišnji”, ali odbijaju i da se povuku pred rigidnim društvenim pravilima. Ne žele i ne treba da se žrtvuju. Za moju generaciju su važila druga pravila. Mi smo učeni tome da bi trebalo do kraja sveta da se zahvaljujemo što smo uopšte dobili priliku da radimo. Ma koliko bili dobri u tom istom poslu. Mislim da se to odnosi i na autovanje, ali i guslarsko nasleđe devedesetih. Nadam se da ih nova nacionalna epika neće otrovati kao mnoge među nama. Opet, kad ih u junu, na zadnji školski dan pred maturu vidim u majicama „Nema predaje”, uplašim se i pomislim da je taj virus neuništiv.
- Kroz svoju karijeru prošao si kroz različite formate i medijske redakcije… od Blica preko Playboya i Cosmopolitana, pa sve do Insajdera. Šta je od toga najviše Milan i da li to vidiš kao evolutivni put, ili bi se nečemu što si radio ranije vratio danas?
Diplomirao sam na katedri za opštu književnost i nauku o književnosti i iz straha da se nikad i nigde neću zaposliti, prijavio sam se na konkurs u jednom mediju. I tu sam 23 godine. Najveći deo karijere proveo sam kao urednik muških magazina. Uvek sam pronalazio način da se borim protiv steteotipa i generalizacija. U svakom tekstu, kolumni. Ipak, „Tabu” je spojio moj život i profesiju. To sam ja više nego ikada pre.
- U svom autorskom dokumentarcu „Detinjstvo“ vraćaš sagovornike u ranjive periode života i otvaraš duboko lične priče. Da li imaš ambiciju kao nekom novom formatu koji će viši biti dubinski intervju sa sagovornikom i fokusiran na ličnost više nego na temu?
Voleo bih da nastavim sa tom vrstom dokumentarnog programa jer sam i na primeru „Detinjstva” potvrdio da ima veliku moć. Ta serija je stvarana sa skromnim ambicijama, ali i nadom da će doći do onih kojima je potrebna. Samim tim možete da zamislite koliko mi znači kad čujem da je preporučuju psiholozi onima kojima pokušavaju da pomognu. Moj primarni aktivistički cilj su roditelji LGBT dece. Kroz ono što radim svim silama se trudim da tim ljudima objasnim koliko je prihvatanje važno, koliko su njihova pogrešna uverenja posledica propagande onih koji nikome ništa dobro ne žele. A jako mnogo profitiraju na najgorem populizmu. Taj otrov se najbrže, mada ne uvek, suzbija pokaznim primerom, podeljenim životnim iskustvom, ispovednim jezikom, govorom, gestom i emocijom za koje je u prvoj sekundi jasno da ne mogu biti laž. To je bila početna teza od koje je krenulo „Detinjstvo”.
- Tebe je Zoomer nominovao za ličnost godine 2023, a koga bi ti nominovao za ovu titulu?
Sofija Todorović, Inicijativa mladih za ljudska prava
Izvor: Zoomer
