ENVrhovni sud Srbije doneo je 10. jula presudu kojom je uvažena tužba RTL-a i poništena dva rešenja Saveta RRA u vezi s dodelom frekvencija. Pošto već i vrapci na grani znaju da Sud nema ovlašćenje da obara odluke Saveta, već samo da preispita da li je to telo u svom odlučivanju poštovalo zakonsku proceduru, niko se zapravo nije previše potresao (ili ponadao). Niko, sem predsednika i zamenika predsednika Saveta, gorepomenutih Cekića i Vasića – da se oni nisu uzrujali koliko jesu, vrlo je verovatno da bi odluka Vrhovnog suda prošla skoro nezapaženo. No, kako su oni tako uzrujani napisali jedno više nego uzrujano saopštenje, šou je opet mogao da počne.
„Nakon najnovijih pritisaka mogu javno da saopštim da dokle god smo predsednik i zamenik predsednika Saveta RRA Nenad Cekić i ja, RTL, upravo zato što krši Zakon o radiodifuziji, neće dobiti dozvolu za emitovanje programa, ma šta presuđivao Vrhovni sud Srbije“, saopštio je Vasić u izjavi dostavljenoj medijima. U istoj toj izjavi, on je napomenuo kako Vrhovni sud „nastavlja niz zakonski sumnjivih i potpuno nelogičnih odluka, kakve je u oblasti radiodifuzije već donosio“, ali je ipak poentirao sledećom tezom: „Nejasno je koliko je ’miliona razloga’ koje RTL priprema u svom lobiranju za sticanje dozvole za emitovanje programa u Srbiji uticalo na ovakvu presudu. Bez obzira na ’milione razloga’ VSS ne može izdati dozvolu za emitovanje programa RTL-u“. Vickasti kao i uvek, predsednik i njegov zamenik uspeli su da ne kažu direktno ono što su hteli, ali da to nekako ipak izgovore: bez da trepnu, za korupciju su optužili kako uticajnu medijsku korporaciju, tako i najviši sudski organ u državi. Iako je već i to bilo dovoljno za naslovne strane, nisu se zaustavili. U saopštenju koje je prosledio Vasić, citirana je Cekićeva ocena da je odluka VSS-a „školski primer državnog udara u političkoj teoriji i praksi“, kao i njegov poziv predsednici suda Vidi Petrović Škero da podnese ostavku „ako ima imalo sudijske časti“.
Ovako oštre reči izazvale su niz oštrih reakcija, ali uprkos trudu prozvanih i neprozvanih, u oštrini se niko ni primakao nije dvojcu Saveta RRA. Pre svega, ali i najblaže, na Vasićevo saopštenje reagovala je predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović-Škero. U izjavi za „Glas javnosti“ ona je istakla da bi predsednik Saveta morao da se „zamisli nad činjenicom da radi u telu čije se odluke ukidaju, jer u postupku njihovog donošenja nije ispoštovana zakonska procedura“, kao i da bi „Cekić trebalo da zna da su sudije nezavisne u svom radu i da ja, kao predsednik Suda, ne utičem na donošenje odluka“. Odmah potom, oglasilo se Društvo sudija Srbije čiji je portparol, Omer Hadžiomerović, ocenio je da je reč o „nasleđenoj praksi komentarisanja sudskih odluka, što govori o niskom nivou pravne kulture onih koji iza toga stoje“. Stvar se malčice zagrejala posle reakcije Nezavisnog udruženja novinara Srbije koje je Vasićev dopis medijima okvalifikovalo kao „bahat i arogantan“. Konačno, 13. jula 2007. javio se i Vrhovni sud Srbije čiji su predstavnici ovaj put bar težinom reči pokušali da pariraju Vasiću. Pre svega, ocenjeno je da su „isti pojedinci iz Saveta RRA nekoliko puta bahato i besprizorno“ ocenjivali odluke VSS, da isti ti pojedinci „nisu dostojni svoje funkcije“, ali i da svojim postupcima „omalovažavaju sud i pozivaju na nepoštovanje zakona, čime bezobzirno podrivaju državni sistem“. I pucanj za kraj: „Takvo ponašanje predstavnika državnih organa samo podgreva agresivnost građana koji su nezadovoljni sudskim odlukama i potpiruje atmosferu u kojoj pojedinci, u ime pravde, uzimaju oružje u ruke i pucaju u sudije“.
Za divno čudo, predstavnici RTL-a ni pisnuli nisu. Prema rečima izvora bliskih ovoj korporaciji, oni su za odluku VSS-a saznali posrednim putem i nemaju nameru da reaguju dok ne dobiju zvaničan dopis tog suda. Tek posle toga, kako je „Vremenu“ rečeno, pašće odluka o evenutalnim tužbama i daljim potezima. U međuvremenu, međutim, ponovo stupaju na scenu članovi Saveta – na otvorenom delu sednice održanoj 16. jula, na kojoj su potvrđene njihove prošlogodišnje odluke i odbijeni svi prigovori, jedan od članova, profesor Svetozar Stojanović, objasnio je da u Savetu svi imaju pravo glasa, da Nenad Cekić i Aleksandar Vasić ne odlučuju sami, ali se osvrnuo i na Vrhovni sud: «Nije posao suda da dodeljuje frekvencije, niti razmatra kriterijume po kojima su one dodeljene, oni prosto nisu shvatili šta zapravo znači nezavisno regulatorno telo».
VAISTINU, PAPA: Svi događaji u vezi s odlukom VSS-a zapravo su potvrda onoga o čemu se i do sada prilično pisalo i govorilo – činjenice da se članovi Saveta ponašaju kao da je ta institucija država u državi, koja je iznad zakona, iznad sudova, iznad bilo koga i bilo čega u Srbiji. Sve, naravno, u ime nezavisnosti (regulatornog tela).
Posle Vasićevog pisanija i hladnokrvnog odbacivanja svega što je presudio VSS, definitivno je jasno da predstavnici Saveta sebe percipiraju kao nepogrešive i jedino časne, a sve one koji im se na bilo koji način usprotive kao izdajnike, plaćenike ili, u najboljem slučaju, budale. U toj iluziji itekako im pomaže činjenica da im Zakon o radiodifuziji zaista daje (pre)široka ovlašćenja, ali i činjenica da su članovi Saveta iz svih dosadašnjih borbi izlazili kao pobednici. Nakon što je u aprilu 2006. saopšten spisak stanica koje imaju pravo da emituju program na nacionalnim frekvencijama, bunili su se samo gubitnici – ostali su mogli jedino čudom da se čude zašto je „prošla“ ova ili ona televizijska i radio stanica, a ne i neka druga, koja je na prvi pogled „obećavala“. Analize postupaka Saveta tu ništa nisu pomogle, jer je i tada bilo jasno da je njihova reč poslednja. Nada se jedino polagala u odluke Vrhovnog suda, ali je i ona ubrzo nestala.
Pošto je Vrhovni sud 19. maja 2006. poništio odluku Saveta o privremenoj zabrani emitovanja programa BK TV, Savet je isto to veče presudio drugačije: doneta je „nova odluka o privremenom oduzimanju dozvole RTV BK Telekom d.o.o. u trajanju od trideset dana“, a istovremeno su odbačeni i prigovori svih drugih gubitnika na konkursu za dodelu frekvencija. BK Televiziji tako je konačno onemogućeno da „progleda“, a široj javnosti poslata je poruka da je Savet nepobediv i da mu na pamet ne pada da makar preispita svoje odluke. Reakcije su bile više nego mlake, ne zbog toga što niko nije shvatao značaj odluka Saveta, već zbog činjenice da je svima upućenima bilo jasno da zapravo ne mogu da urade ništa.
U tom smislu, najtužnija je epizoda s bivšim ministrom kulture Draganom Kojadinovićem koji je rezultate konkrusa za dodelu frekvencija ocenio kao „u najmanju ruku čudne, mada ih mnogi ocenjuju i kao skandalozne“. Pored toga, on je rekao da „ovo ne može ovako da opstane i sada treba da se povuku neke mere i da se oglase oni koji su postavili i izabrali članove RRA“. Po hitnom postupku, reagovao je Nenad Cekić. Za početak, Kojadinovićevo ponašanje opisao je kao „potpuno neprihvatljivo i skandalozno“, da bi zatim najavio da će Savet obratiti Skupštini i Vladi radi zaštite ako „neovlašćeni i protivzakoniti napadi na prestanu“. Takođe, ističući da neće popustiti pred „medijskom harangom koju u ime BK“ vodi Kojadinović, predsednik Saveta RRA ostao je dosledan svojim dotadašnjim nastupima: „Ministar kulture u procesu izdavanja dozvola ima ovlašćenja koliko i ministar policije. Dakle, nikakva“. Siroti Kojadinović na sve to nije mogao ništa drugo, sem da slikovito, ali i prilično tačno opiše situaciju: „Ako Cekić misli da je izabran za papu, i da članovi Saveta misle da su koncil kardinala, da njihove odluke ne mogu da se komentarišu, onda su se oni stavili i iznad predsednika ove zemlje, i iznad premijera i Vlade“. I zaista. Ode Kojadinović kao da ga nikada bilo nije, a Cekić i dalje predsedava moćnim koncilom.
POBEDNICI PO ZAKONU: Što se tiče Zakona o radiodifuziji (na koji se stalno pozivaju članovi Saveta), on s jedne strane propisuje da sud može samo da preispituje odluke Saveta i ukazuje na evenutalne proceduralne greške, dok s druge praktično omogućava članovima tog tela da doživotno upravljaju svojim „feudom“. Višestrukim izmenama Zakona o radiodifuziji njima je dozvoljeno da više puta budu birani na istu funkciju (prvobitna verzija Zakona to nije dopuštala), dok odredbe koje se tiču mogućnosti da oni evenutalno budu smenjeni zvuče neverovatno čak i s teorijskog stanovišta. U članu 29 tog Zakona navedene su četiri situacije u kojima poslanici Narodne skupštine imaju pravo da razreše člana Saveta: 1. bolest (situacija u kojoj se „na osnovu nalaza nadležne zdravstvene ustanove“ utvrdi da je član Saveta nesposoban za obavljanje svoje dužnosti u periodu dužem od šest meseci, 2. laganje („ako se utvrdi da je pri podnošenju predloga naveo o sebi neistinite podatke“ ili propustio da navede podatke o svom političkom angažmanu, odnosno povezanosti s vlasnicima neke medijske kuće“), 3. promena situacije (ako član Saveta u međuvremenu postane politički angažovan ili povezan s nekom medijskom kućom) i 4. neobavljanje dužnosti („ako propusti ili odbije da obavlja dužnost…u periodu od najmanje tri meseca neprekidno ili u periodu od 12 meseci u kome najmanje šest meseci ne obavlja svoju dužnost“. U prevodu na razumljiviji jezik, to zapravo znači da Cekićeva družina, ukoliko je posluže zdravlje i političke veze, može da radi šta i koliko hoće: nigde se u Zakonu ne pominju eventualna neobjektivnost, nesavesno delovanje, bahatost u javnim nastupima, dozvoljeni nivo alkohola u krvi tokom tih nastupa i slični „detalji“ kojima su se mediji i javnost već nebrojeno puta bavili analizirajući ponašanje članova Saveta. Nigde se, naravno, ne pominju ni nedokazane optužbe za korupciju upućene najvišem sudskom organu u zemlji – zakonopisci, i inače previše skloni da slepo kopiraju evropsku regulativu ne mareći za ovdašnje specifičnosti, verovatno nisu računali na mogućnost da ljudi izabrani u Savet mogu da se odluče na takav korak.
Pored Zakona, ponašanje članova Saveta RRA podržavaju i pobednici na konkursu za izdavanje dozvola za emitovanje: posle sastanka sa članovima Saveta održanom 12. jula, saopšteno je da predstavnici TV Pink, TV B92, TV Avala, TV Hepi-Košava i TV Foks «podržavaju rad RRA koja je uvela red u oblast radio difuzije». Kako god da je dobijena, ova podrška potpuno je razumljiva – posle milionskih ulaganja, nijednom pobedniku ne bi odgovaralo da posle godinu dana čitava stvar padne u vodu. U tom smislu, zaista bi bilo teško očekivati da zbog Cekićeve ili Vasićeve bahatosti, zbog neobavezujućih odluka VSS-a ili zbog bilo čega drugog, neko od njih odluči da batali sve i krene u borbu za principe. Teže je, međutim, objasniti ćutanje drugih državnih institucija. Ako vlasnici ove ili one televizije imaju razloga da ćute (ili podržavaju), nejasno je zbog čega neko čija bi reč morala da se sluša ne lupi šakom o sto, prekine već i ovako predugačku storiju o Savetu RRA i konačno uvede red u oblast radiodifuzije. Tačno je da Zakon štiti članove Saveta kao da nisu obični ljudi, već u najmanju ruku jedini preostali primerci džinovskih pandi, ali je isto tako tačno i da taj i takav zakon može da se promeni, doradi ili adaptira ukoliko ne odgovara potrebama društva i države.
Ipak, sva je prilika da se tako nešto neće dogoditi u skorije vreme. Članovima Saveta već je dopušteno mnogo više nego što se očekivalo, što jasno upućuje na zaključak da i Zakon i sve što se u vezi s njim događa, nekome ipak odgovara. Nekome ko je, recimo, dobio dozvolu za emitovanje i sada na miru može da proda to što je dobio. Nekome ko je, recimo, posrednik u tom poslu i ko već uveliko pregovara o cenama ove ili one televizijske ili radio stanice. Nekome ko je, recimo, odlučio da ćuti i posmatra. Iz više miliona razloga.
Tamara Skrozza
