„Miše više nema, a tom novinarstvu koje je on simbolizovao je došao kraj“, rekao je glavni urednik Vremena Filip Švarm.
„Voleli smo ga mnogo, a voleo je i on nas i bio je sidro na koje si se u prokletim vremenima mogao osloniti“, rekao je Švarm i istakao da na 64. strane svakog izdanja Vremena ima po nekog „vasićizma“.
„Sitna para veseli čoveka, govorio je o maloj plati u Vremenu“, rekao je Švarm i naglasio da je Vasić uticao i oblikovao generacije novinara.
Novinar Vremena Teofil Pančić rekao je da je Vasić svojim novinarskim radom bio „zlatni standard“, koji su ostali u redakciji pokušali da poštuju i da se prema njemu ravnaju.
On je bio savetnik, prijatelj i putokaz, kazao je Pančić, lojalan kolega i prijatelj, a kao novinar – čovek gospodin.
Profesor na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu Dejan Jović rekao je da su na njegove tekstove čitali tokom devedesetih godina, jer su znali da im mogu verovati.
„Kada sam čuo da je umro, odmah sam pomislio na Tanju (Tagirov), njih dvoje su bili nerazdvojni“, rekao je Jović i naglasio da se sa smrću Vasića novinarstvo suočava sa gubitkom koji je toliko važan za tu profesiju.
Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Željko Bodrožić istakao je da je Vasić bio jedan od najboljih i najvećih novinara, koji je živeo od novinarstva i jedini poslodavac mu je bila istina.
„Bio je moj uzor, vodič i njegovom smrću ostaje velika praznina“, rekao je on.
Hrvoje Zovko iz Hrvatskog društva novinara kazao je da tuguju novinari u Zagrebu, a ne samo u Beogradu, jer je Vasić bio sve što novinar treba da bude.
Vasića je uporedio sa načelnikom policije u Osijeku Josipom Rajhelom Kirom, nazivajući ga mirotvorcem.
Zovko se prisetio dopisničkih dana u Beogradu i podrške koju su mu Vasić i Tanja Tagirov pružili.
Bio je veliko srce i duša, takav novinar i ljudska gromada, a tako skroman i jednostavan, oprostio se Zovko.
Komemoraciji Vasiću u Dorćol placu prisustvovale se njegove brojne kolege.